Srđan Valjarević: Politički život je smešan kad ova država nema snage neke stvari da uradi

Dolazite iz svakodnevne šetnje do Kalemegdana. Poslednji put smo razgovarali pre tačno tri godine u isto ovo vreme. Ima li neke promene?

– Možda ih ima, ali ih ja ne vidim, stvarno. Mada, mislim da ne i da je sve stalo, što je i problem. Zavisi od raspoloženja, danas nisam raspoložen, ali dve stvari se ne menjaju u ovom gradu – marlboro i Kalemegdan i nadam se da ih neće menjati. I dokle god mi je marlboro prihvatljiv da mogu da ga kupim i dok ne okupiraju Kalemegdan sa novim idejama – ok je.

Planiraju da grade gondolu na Kalemegdanu.

– Nadam se da će odustati. Ali mogu samo da se nadam. Videćemo.

U kakvoj su vezi marlboro i Kalemegdan?

– Ni u kakvoj. Na njih sam navikao i imaju svoj kvalitet. Kalemegdan ima svoj kvalitet već ko zna koliko vekova i treba ga održavati, što i rade, i izgleda bolje nego ikad, pogotovo tu mislim na biljke. Sigurno je jedan od lepših evropskih parkova.

Kako Vam izgleda pogled na Beograd na vodi?

– Nikako. Pogled na Beograd iz svakog ugla je promenjen, pa i sa Kalemegdana. Na desno kad pogledaš ka terenima, zgrade su došle do kalemegdanske kapije na donjem delu. I sa leve je strane isto.

Kako Vam se čini današnji Beograd?

– Nemam više nikakav odnos, može da izgleda kako hoće, nek ruše, nek grade, j..e mi se, stvarno.

Kažete u jednom intervjuu – „u stvari, ko nas j..e“. Mislite da smo to zaslužili?

– Normalno, pa sami smo to zaslužili. Nije niko pao s Marsa pa to napravio. Tako i ovo za sudbinu Beograda, to me zaista ne zanima.

Koliko smo sami krivi za to?

– Apsolutno, 100 posto. Sve te bajke o tuđoj krivici sa strane, sve je izmišljotina i gluposti. Pogotovo što je pitanje da li si sposoban za posledice, konsekvence. Ne volim da generalizujem, mi ili oni, gledam po sebi. Ja sam spreman za još gore od ovoga, a između ostalog i mislim da će biti još gore od ovoga.

Još gore?

– Sigurno. Siguran sam. Nije završeno s porazima. Fali još jedan i to je tačka. Znači, mora da se završi to sa Kosovom a to ne može da bude završeno a da narod bude zadovoljan. Valjda je to poslednji poraz od devedesete pa do sada i da se s tim završi. Tek onda može da se priča o svim budalaštinama kakve se pričaju u prazno. Tek onda može da se priča o promenama i katarzama.

Svakako ne predviđate da će biti dobar kraj za nas?

– Ne mora da bude kraj. Znaš, porazi nisu kraj, naprotiv. Mogu da budu a i ne moraju. Porazi mogu biti odlični, lekoviti. To će dovesti do neke ozbiljne krize. Krize i znače preporod, nisu po pravilu loše stanje.

Kod nas to baš i nije bio slučaj.

– Nije, zato što nismo sami sebe dotukli do kraja, ali smo sve bliži tome. Onda bi to bila prava kriza. Ovo sve ostalo je bilo i nametnuto, a i sami smo birali.

 Da li čitate tabloide?

– Mi smo u tabloidu. Ovo sve – kafane, kafići, parkovi… Osim knjiga, sve je tabloid.

Tabloidi najavljuju rat na Kosovu i skoro pa kao da smo u ratu i kao da ćemo opet da pobedimo NATO, zato pitam.

– Ne čitam. Sve je tabloid, svaki dan si u nekom tabloidu. Nema ničeg ozbiljnog. Biće kraj i tome, a to ne mora da bude loše. Ozbiljne krize posle nekog teškog perioda umeju da donesu i nešto dobro. Nisam nešto pesimističan, govorim iz ličnog iskustva. Kriza nije loša stvar, poraz nije loša stvar, samo to treba reći. Treba svako od nas da prihvati svoj poraz. Niko ne može da živi sa porazom koji se gurne pod tepih.

Šta mislite zašto nismo prihvatili ono što se dešavalo devedesetih, pa dvehiljaditih?

– Zbog iluzije da može tako da se živi. To se uvek vrati. Ti stalno pothranjuješ tu iluziju da može i tako ili još da pričaš – nismo samo mi krivi, i nas su ubijali pre 50 godina pa smo sad mi. To je glupost. Tako stojiš u mestu. A stagniranje je nazadovanje.

Rupa je sve dublja.

– Tako je, jer ako stojiš u mestu, ti u stvari nazaduješ. Nazadujemo već iha-ha godina. Nije bitno ko je bio na vlasti prethodnih 30 godina. Kad se osvrneš unazad na 30 godina nekog jebeno teškog nacionalizma, te dve, tri godine od pada Miloševića, pa do ubistva Đinđića, kao da su trajale dan i po. Taj čovek kao da je ubijen prekosutra. To sad ništa ne znači.

Jako mi se dopalo ono što ste rekli u jednom intervjuu da je nacionalizam došao iz Kluba književnika i bifea Ateljea 212.

– Mislim da su u tom pozorištu rađene neke predstave koje nisu imale veze s tim, ali nacionalizam iz bifea Ateljea – da, iz Kluba književnika, Akademije nauka, iz crkve, redakcija nekih novina, izdavačkih kuća. Odatle je došlo.

Mislite li da su obrazovaniji krvožedniji od običnih ljudi?
– Znaš, to su sve legla bolesno ambicioznih ljudi. Ima tu naravno i dobrih naučnika, pisaca… Ništa ne znači obrazovanje ako si društveno ambiciozan. Ambicioznost je smrt za mozak, pogotovo kreativnost. Pre 30 godina se otvorio taj prostor i sada sve stoji. Leglo ambicioznih ljudi, to je leglo otrova.

Mislite da su oni skloniji da žrtvuju ljudske živote nego neki drugi ljudi?

– Koji drugi, pa oni imaju projekte u glavi. Mali čovek se zanese i ode u taj rat. Nije to njegov projekat. To je tako.

Kako vidite uticaj crkve i novi zamah konzervativizma u društvu, jer to ide jedno s drugim?

– Tako ga i vidim, kao sled stvari. Vidim taj put od jedne katastrofe do druge katastrofe. Sve vreme je bilo pitanje kog oblika katastrofe.

Mislite da će se završiti katastrofično?

– Pa mora da se završi. Mi nismo veliki narod, a i kod velikih naroda se završi. Siromaštvo je sad već ozbiljan problem na koji se ne obraća pažnja. Mora da se završi a završiće se kad se završi sa iluzijama, ne može pre toga. Politički život je smešan kad ova država nema snage neke stvari da uradi. Nema snage ni da osudi napad Rusije na Ukrajinu i uradi ono što ceo svet uradi. To je sve slabost, kakva neutralnost. Neutralnost je izgovor za slabost. Nije ovo više 1945. I svi ljudi nasedaju na sve to. Ali mora da se završi i sigurno će se završiti. Zapravo, kad bih birao kraj nekih priča, uvek je poraz bolji kraj nego pobeda. Kakva god da je.
                                                                                 ****
Dobar Vam je predgovor za knjigu „List na korici hleba“. Otkud sad novo izdanje posle 30 godina?

– Ideja je došla od uredništva Lagune, kao i ideja da napišem predgovor. Bilo mi je malo pretenciozno da pišem predgovor, ali mi je onda kliknulo, jer je prošlo 30 godina, što je dosta vremena, pročitao sam rukopis ponovo, pa sam se vratio. To je kao da slušaš demo snimak nečega što si radio. Setio sam se mnogo toga od pre 30 godina, pa i kako mi je palo na pamet da počnem da pišem.

Kako Vam je palo na pamet?

– Piše u predgovoru, a predgovor je u knjizi (smeh). Tada sam radio kao mašinbravar na Zvezdari, a leti kao konobar na Korčuli. Postoji potreba uvek da ukradeš za sebe nekih 10, 15 minuta od posla. Stavio sam šapu na obavezu da bacam đubre u radionici i da ne sme niko drugi to da radi. Sem metalnih opiljaka bilo je tu i pašteta, ambalaža, tetrapaka, opušaka… To je obaveza koju sam preuzeo jer sam imao pored kontejnera jedno mesto gde se sakrijem i odmorim pola sata a da niko ne pita gde sam bio. Tu sam mislio o tome šta sam čitao, gledao, slušao tih dana i pošto sam tih dana dosta čitao, drugačiju važnost neke knjige imaju, a na ovakvim mestima imaju neko spasonosno dejstvo, držiš se za to. Mislim da su mi na tom mestu pored kontejnera neke knjige postale važne za ceo život.

Zanimljiv je opis majstora s kojim ste imali dobar odnos a kojeg su u zatvoru mangupi zeznuli za tetovažu preko celih leđa, pa mu umesto devojke, nacrtali muškarca.

– U toj radionici sam radio pet godina. To nisu tako teški poslovi kao što bih sad mogao da pričam. Nije mi bilo naporno. Naporno je dok ne naučiš. Ne gledam na to kao na neki težak period života. Ta radionica je zatvorena 1992. jer nije bilo više posla i tada sam ostao bez posla. Da nije bilo tako, sigurno bih radio još neko vreme.

Pišete da je osim pritiskivača za kupus, mašinbravarska radionica pakovala i prodavala nešto kao VEP aparat, aparat poznat po tome što pomaže muškarcima koji imaju problemima s erekcijom. Odakle da se mašinbravarska radionica bavi time?

– Ljudi su se dovijali u drugoj polovini osamdesetih. Sećam se da je vlasnik radionice otkupio patentna prava za pritiskivače za kupus, ali je radionica iz mašinbravarske prerasla u plastičarsko-mašinbravarsku, kao dodata delatnost. Tad je to bilo popularno – knjižara-pekara.

Posle toga ste dosta putovali po Evropi.

– I pre toga sam bio u Zapadnom Berlinu i radio, ali pošto nisam završio srednju školu morao sam da se vratim. Pa sam je završio. Bio sam u Holandiji, Grčkoj. To je bilo 1992. I to je tačno 30 godina kako ne idem na posao. Te godine nisam postao mašinbravar, postao sam pesnik. Odabrao sam poeziju. To je unosnije.

Kakva iskustva i utiske nosite sa tih putovanja po Evropi?

– Tada to nisam doživljavao kao takvo, ali vidim sada da smo svi mi bili kao izbeglice kao i sada kad gledamo ljude. U Holandiji sam imao neke prijatelje iz Bosne. Ja sam imao gde da se vratim, oni ne. To postoji i danas. Zanimljivo je da se kroz godine menja sećanje na te događaje. Imao sam potpuno pogrešno pamćenje onoga što je bilo tih dana, dok pre desetak godina nisam otišao u Berlin i sreo neke poznanike. Onda sam kroz razgovor s njima shvatio da sam neke stvari potpuno pogrešno zapamtio – da nisam bio u ulazu u kojem sam mislio da jesam, da sam u sobi imao krevet, a ne dušek na podu… Ne pamtiš jer si pod stresom.

Da li biste se vratili u to vreme?

– Pa, bih. Nisam nostalgičan, ali znam šta ne treba da se radi. Ne znam šta treba, ali znam šta ne treba.

U knjizi često deluje da bežite od praznine u prazninu… Besciljno lutate gradom, kažete u knjizi -„ima u meni nečeg, i ničeg…“ Da li ste zadovoljni danas onim što ste postigli?

– Jesam, sad kad se osvrnem, jesam zadovoljan, posebno sad kad pretresamo stvari od pre 30 godina i o tome gde sam bio i šta sam radio. Nemam nešto za čime bih kukao i žalio. Naravno, ima toliko pogrešnih stvari koje sam pogrešno uradio u životu, tako da imam bogato iskustvo osećanja krivice, ali mi to ipak olakšava život. Mogu da kažem, to je dovoljno.

Pišete u knjizi – „ne, ipak nema sreće, izmislili su je“. Da li ste srećni?

– E to je ono sa čim su se mučili i Tolstoj i Vitgenštajn i mnogi pisci, tako da me je sramota da o tome pričam. To je lepo kad čitaš u knjigama. Šta znači biti srećan – ništa, osim muke. Budeš malo srećan, ali to malo treba da ti bude dovoljno. Ne znam više šta znači biti srećan, na duže. Zanimljivo mi je što taj pojam uopšte postoji. To je vrhunac apsurda, ta potreba da budeš srećan. Odakle želja za tim kad ne možeš ni da definišeš.

Da, postoji cela medijsko-reklamna mašinerija koja uteruje ljudima potrebu da budu srećni.

– Tu leže milioni i milioni nekog novca, a to je jedno zlo. Uopšte te reklame gde su ljudi srećni, gde su sokovi od sto posto voća, a što ne postoji, kao što ne postoji zdravija voda od ove na reklami… Ništa ne postoji. Pre 30 godina sam sedeo u domu zdravlja, pušio cigaretu i čekao da me doktor prozove. U repu aviona si imao mesto za pušače, ali ne samo to, imao si reklamu u kojoj jedan doktor u belom mantilu I stetoskopom oko vrata, krajem osamdesetih, vadi cigare kent iz džepa, zapali i povuče dim i kaže – ovo preporučujem. Tako i ovo. Danas se preporučuje kredit za more, ovaj a ne onaj bojler, banke se preporučuju… Opet, možda će za 30 godina bankama biti zabranjeno da se preporučuju kao što je zabranjeno reklamirati cigarete, jer lažu.

Nije lekovito, a i u dužničkom si ropstvu.

– Koka-kola je puna šećera. Ja je pijem, ali kad pređeš pedesetu, treba da smanjiš koka-kolu.

Ili da ubrzaš kretanje.

– Ili to (smeh).

Fascinantna je potreba ekstremnih društava – komunističkih, fašističkih, da ljudi budu srećni, da se slavi rad… Mislite li da smo i mi kao društvo u tom nekom žrvnju?

– Mi smo deo toga, možda Severna Koreja nije, ali ne znam da postoji društvo na svetu koje nije deo toga. To je stvarno zločin, nekažnjivi zločin. To je fantastična slika, kad kreneš u šetnju pored Dunava i stigneš do Zemuna i tu je šetalište. Bude lep dan, vidiš čoveka na klupi, sedi i čita novine, odmara, ali kad pogledaš naslov tih novina – lažu ga. Svaki dan ga lažu. I ti kad vidiš tu sliku tebi je jasno da je taj čovek platio da ga lažu. To je zločin.