Srđan Vučinić: Moć filma

„… Svojim preferencijama udahnuo je novi pristup razumevanju relevantne filmske estetike, a kao kritičar nametnuo se analitičnošću opservacija, studioznošću, modernim senzibilitetom“, navedeno je između ostalog u obrazloženju žirija.

Rečeno je i da ovo priznanje nosi ime jednog od retkih preostalih svetlih glasova kritičarske profesije, i da se bavi personalizovanim doprinosom filmskoj kulturi.

Ovo poslednje najviše određuje Srđana Vučinića, izrazitog individualca, koji se u moru papagajskih glasova oslanja na instinkt, emociju i neposredan doživljaj u razumevanju sveta oko sebe, a pogotovo umetnosti.

Potpomognut erudicijom, stečenom ne samo kroz formalno obrazovanje već i životnim okolnostima, imajući u vidu da je sin Vojislava Voje Vučinića, osnivača i prvog direktora Festivala autorskog filma, Srđan je još od detinjstva bio zamađijan pokretnim slikama i njihovim hipnotišućim dejstvom.

Studije svetske književnosti samo su mu pomogle da ono što već zna i oseća kada je o umetnosti reč dočara i to nadogradi, i više nego što to drugi smeju, ličnim.

Primetio je, između ostalog, da ovdašnji autori nemaju baš hrabrosti u ekranizaciji dela Ive Andrića, pa je sam sastavio svoju listu reditelja koji bi prema njegovoj oceni najbolje adaptirali opus našeg nobelovca.

Smatra i da Džarmuš nije prepotentan što je izjavio da nikad neće pogledati „Ratove zvezda“ i „Prohujalo sa vihorom“ jer je on i bez uvida u ova ostvarenja izgradio svoj savršen svet.

Vučinić ume i slikarstvo da sagleda iz kinematografske perspektive, pa je nekad zanimljivije čitati njegove, umesto tekstova istoričara umetnosti.

Voli da ga film iznenadi pa i zbuni, a vazda veruje u njegovu moć.

Ne sviđa mu se što se aktuelni svet temelji na pravljenju spektakla i kada je o stvaralaštvu reč, prema sopstvenim rečima, najbliži je definiciji Cvetajeve koja kaže da je umetnost proizvod truda i čuda.

Novinari znaju da je Vučinić enciklopedija, a prijatelji ga ne zovu slučajno profesor. Rođen je 1970. u Beogradu. Diplomirao je na Grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.

Od 1994. objavio je veliki broj tekstova o filmu i književnosti, najviše u periodici (Reč, Beogradski književni časopis, Novi filmograf, Književni list…), kao i u Kulturnom dodatku Politike i u nedeljnicima Reporter i NIN.

Objavio je knjige eseja „Kraljevstva i izgnanstva“ (2002), „Rađanje kentaura“ (2009), „Crno u koloru: crni humor u srpskom filmu“ (koautor sa Vladanom Matijevićem, 2010) i „Portreti: 24 sličice u sekundi“ (eseji o jugoslovenskom filmu, 2018).

Objavio je i knjige fikcije „Nezajaz: drame i druge priče“ (2013) i „Muzej Havaji“ (priče, 2015). Na Radio Beogradu izvedene su mu drame o Dragutinu Iliću, princu Đorđu Karađorđeviću i Milošu Crnjanskom.

Dobitnik je stipendije „Borislav Pekić“ (2009. za sinopsis drame „Nezajaz“).