Srebrenica bila presudna za intervenciju NATO u Srbiji

Samo je u takvim uslovima opravdano kršenje pravila ratova. Ono što smo naučili iz konflikta gde su učestvovale Sjedinjene Države u NATO misijama, kao na primer u Avganistanu, jeste da je poštovanje pravila borbe moralno i politički ispravno jer je jedan od ciljeva da osvojite, kako umemo da kažemo, srca i um civilnog stanovništva, a to nećete moći da postignete ukoliko ih ubijate. Zato je veoma važno zaštiti civile. To je postao i strateški i moralni imperativ, kaže, između ostalog, za Danas Majkl Volzer, profesor na prestižnom Institutu za napredne studije Univerziteta Prinston u SAD. Profesor Volzer je prošle nedelje posetio Beograd gde je primio počasni doktorat Beogradskog univerziteta i bio jedan od glavnih govornika na konferenciji „Asimetrični ratovi, međunarodni odnosi i teorija pravednog rata“, na Filozofskom fakultetu.

Šta je sa angažovanjem NATO snaga u Srbiji?

Smatram da je u to vreme ta intervencija bila neophodna. U to sam se uverio ne toliko zbog onoga što se događalo na Kosovu, jer o tome nisam mnogo znao, već više zbog onoga što se dogodilo u Srebrenici. Dakle, ono što se dogodilo u Bosni me je ubedilo da je ta akcija bila nužna. To je bila preventivna mera. Smatrao sam da postoji opasnost od terorističkih napada na civile i etničkog čišćenja na Kosovu. Međutim, verovao sam da je najbolji način da se to spreči putem angažovanja kopnenih snaga. Smatrao sam da NATO treba nešto da preduzme, ali da to ne mora da bude bombardovanje. Isto tako, prema mom mišljenju, saopštenje Bila Klintona da na Kosovo neće biti poslate kopnene snage predstavljalo je veliku grešku.

Da li ima izgovora za bombardovanje zgrade RTS-a 1999?

Diskusiju volim da započnem primerima koji imaju manji emotivni naboj. U Ruandi je 1994. nacionalni radio iskorišćen za organizaciju masakra. Da je bilo humanitarne intervencije, imalo bi smisla započeti je bombardovanjem te radio stanice. Dakle, radio i TV stanice ne moraju uvek da budu civilne mete, a to dosta zavisi od toga kako se one koriste. Ne znam mnogo o tome kako je televizijska stanica korišćena u Beogradu, odnosno da li je bila iskorišćena u nemoralne svrhe. Ako to nije bio slučaj, NATO snage nisu imale pravo da je bombarduju. Ipak, izvesne mete nisu uvek imune na napad. U ratu u Gazi Izraelci su napali školu za policajce. Nije bilo reč o tajnoj policiji, već o policajcima koji su se obučavali za održavanje reda u Gazi. Međutim, tada je mnogo ljudi smatralo da je to bio napad na civile koji su asimilovani u grupu boraca. S druge strane, bilo je onih koji su smatrali da vladavina Hamasa ima tendenciju da postane totalitarna i da je saobraćajna policija deo nadzornog sistema pomoću kojeg režim održava kontrolu.

Prema vašem mišljenju, šta je rešenje izraelsko-palestinskog konflikta? Da li smatrate da je realno očekivati stvaranje nezavisne palestinske države u skorijoj budućnosti?

Podržavam rešenje o stvaranju dve države, te se zalažem se za to da SAD doprinesu pritiscima za osnivanje države Palestine. Moji prijatelji u Izraelu iz redova levice ulažu velike napore da okončaju okupaciju. Kao što znamo, i u palestinskoj i u izraelsko zajednici postoje moćni elementi koji nisu za rešenje o stvaranju dve države. Oni mogu da sprovedu provokativne akcije kojima bi otežali postizanje takvog rešenja. Nadam se da će biti poraženi i verujem da je još uvek moguće razmišljati o evakuaciji naselja na Zapadnoj Obali i omogućiti razmenu teritorija po principu kilometar za kilometar. Tako bi neki naseljenici mogli da ostanu tu gde su. Važno je upamtiti da stvari koje se dešavaju u svetu nisu nemoguće u izraelsko-palestinskom slučaju. Francuzi su evakuisali milion i po Evropljana iz Alžira za samo šest meseci. Ono što se zahteva od Izraelaca kada je reč o Zapadnoj Obali mnogo je manje od toga.

Havijer Solana u svom autorskom tekstu koji je Danas nedavno objavio tvrdi da nova Strategija nacionalne bezbednosti SAD predstavlja odlučni korak ka rešavanju problema 21. veka. Da li se slažete s njim?

Smatram da je politika nacionalne bezbednosti administracije Baraka Obame bolja od politike njegovog prethodnika Džordža Buša. Međutim, još nije jasno da li će ona biti uspešna. Obamini napori u domenu diplomatije, na primer u Iranu, nisu urodili plodom, a napori, koji su odgovor na taj neuspeh, da uvede ozbiljni sistem sankcija iranskoj vladi veoma sporo daju rezultate. Isto važi za njegove napore da preko Kine ograniči Severnu Koreju, a tek treba da se vidi kakve će rezultate dati vojno pojačanje u Avganistanu. Strategija u teoriji zapravo zvuči veoma dobro, ali ona se u praksi još testira. Ne mogu da kažem da se slažem sa Solaninom izjavom jer ne znam kako će Strategija funkcionisati.

Rat u Avganistanu nepravedan

Jedan ste od 58 intelektualaca koji su potpisali Manifest protiv vojnih pohoda bivšeg predsednika SAD Džordža Buša nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. Prema vašem mišljenju, kako svet treba da se bori protiv terorizma?

Fraza „rat protiv terorizma“ je metafora kao i „rat protiv siromaštva“ i „rat protiv droge“. Rat protiv terorizma iziskuje dugoročnu borbu i posvećenost da bi se izvojevala pobeda. Međutim, to nije zapravo rat i uglavnom podrazumeva angažovanje policije, a pitanja koja se postavljaju u okviru policijskog delovanja razlikuju se od onih koja su podstaknuta ratom. Posao policije se ne tiče zaštite neboraca, većcivilnih i demokratskih sloboda. Moramo da tražimo načine da se borimo protiv terora u granicama ustavne demokratije, što uglavnom i radimo, ali rat protiv terora može da zahteva i specijalne operacije protiv terorističkih organizacija poput one u jemenskoj pustinji na koju se zbog nepristupačnosti mogu izvesti samo vazdušni napadi. Ponekad su akcije ovog tipa neophodne i opravdane. Smatrao sam da je rat u Avganistanu nepravedan za razliku od rata u Iraku 2003. Takođe smatram da smo sve uradili pogrešno u Avganistanu nakon što smo započeli rat. Rat protiv terora je takođe ideološka borba protiv doktrina koje opravdavaju terorističke akcije. Osim toga, u tom ratu potreban je i intelektualni angažman.