Srećko Đukić: Kosovo ostaje neugaslo balkansko bure baruta

Na delu su bile riskantna ali svejedno svesno gorljiva retorika i kontrolisana demonstracija sile, a obe strane gledale su na dalji razvoj događaja sa zebnjom, tim pre što je najveći broj informacija namerno služio izazivanju straha i napetosti, a najmanje iznosio istinu da je reč o reciprocitetu predviđenom i zapisanom u Briselskom sporazumu.

Dr Srećko Đukić, doajen diplomatskog kora, za Danas kaže da aktuelna kriza sa Kosovom nije ni prva ni poslednja, a da „živimo u nadi da nas njeni tvorci neće odvesti predaleko, preko ivice provalije, iako se po njoj šetamo“. Đukić, koji je kao diplomata radio u jugoslovenskim misijama i ambasadama u Moskvi, Sofiji, u Minsku, a posle NATO bombardovanja boravio na Kosovu i Metohiji kao šef punkta za veze sa međunarodnim misijama, autor je i koautor niza studija i knjiga. Najnovija, Kosovski zapisi. Kada nam je vreme stalo (Albatrosa Plus, 2020), po opštem je mišljenju jedno od najčasnijih dela koje se na temu KiM pojavilo kod nas, pošteno napisano i argumentovano potkovano, kojem čak i najzagriženiji zagovornici i sa jedne i druge strane odaju iskreno priznanje.

* Ako je recipročna mera dogovorena Briselskim sporazumom, otkud odjednom takvo čuđenje srpske vlasti?

– Da upozorim na ono što drugi izbegavaju: Kosovo je zona pod zaštitom OUN i njenu bezbednost garantuje KFOR snagama NATO. I da podsetim koliko su nam bogata iskustva sa srebreničkom zonom UN. Problemi na prelazima Jarinje i Brnjak eksplodirali su na čistoj ledini, iz razloga znanih samo srpskoj vlasti. Jer, kako objasniti činjenicu da na ostala četiri prelaza iz Srbije na Kosovo najnormalnije funkcioniše auto-tablični reciprocitet? Na njima ljudi skidaju tablice, zamenjuju ih, plaćaju po pet evra, ulaze na Kosovo i, obrnuto, sa Kosova u ostatak Srbije. Po prvi put od 1999. otvoreno se zvecka oružjem. Vlast demonstrira silu, ali ona ima granicu u većoj sili. Iz trenutne krize izaći će sa novim deficitom poverenja.

* Da li je srpski narod na Kosovu talac srpske vlasti, uoči izbora?

– Žalosna je činjenica da je to tako. Naš tamošnji živalj nikad nije smogao snage da se autohtono organizuje i politički artikuliše, uprkos mnogim izdajama i razočaranjima koje doživljava od te iste vlasti. A i ono što se pojavi, vlast u korenu saseca. Boravio sam na Kosovu u skoro najtežim vremenima, doživeo i opisao tu izdaju i ostavljene Srba na cedilu, dok se vlast sklonila na sigurno.

* Srpska lista učestvuje u kosovskoj vlasti. Osim što je njen predsednik p(r)ozvao predsednika Srbije da reaguje, jer je narod uznemiren i uplašen, drugih reakcija nije bilo?

– I neće ih biti. Mi živimo u društvu gde može biti samo jedan – on reaguje, on govori. Kolektivne svesti i kolektivne pameti nema. Poodavno je tako i što se Kosova tiče. Svi beogradski režimi još od 1912, kad Kosovo ulazi u sastav Srbije, pa do današnjeg dana, snose odgovornost za sve manje Kosova, za njegov gubitak, neki manje neki više, nema nijednog da je nešto učinio za trajnu integraciju Kosova i Albanaca u samo društveno biće i tkivo srpske države. Aktuelni režim je u ovoj dužoj od jednog veka agoniji udario poslednji ekser u kosovski kovčeg dajući sever Kosova, sudstvo, bezbednosne strukture, atribute srpske države (Briselskim sporazumom), naivno, ni za šta, za šarenu lažu, ispuštajući poslednju šansu da Kosovo makar i najtanjim nitima veže za srpsku državu (komonvelt, na primer).

* Zbog čega Kosovo ne preduzima korake za osnivanje Zajednice srpskih opština?

– Koliko ja razumem suštinu problema, kosovska politika ZSO doživljava kao temeljan remetilački faktor. Ustavna ograničenja nisu primarna. A kad je bude, nosiće najformalniji status.

* Koliko je Kosovo Srbima čiji se procenat tamo kreće oko 5 do 6 odsto zaista spremno da pruži dobrosusedski život?

– Ako je suditi po našim zvaničnicima i vladinim medijima – nikoliko. Ako je suditi po albanskim izvorima, Srbi su to dostigli, ili su tu negde. U uzavrelim strastima i neprekinutim incidentima nema sreće ni spokojnog života. Kosovo ostaje neugaslo balkansko bure baruta.

* Šef evropske diplomatije Žozef Borelj rekao je da „svi sporazumi postignuti u procesu dijaloga uz posredovanje EU, od njegovog početka 2011, ostaju važec´i i obavezujuc´i za obe strane“. Zašto se srpska javnost obmanjuje?

– Zar se samo time obmanjuje srpska javnost? Ona živi neki svoj virtuelni svet koji mu ispunjava aktuelna vlast, sve nove i nove Laže i paralaže. Veliki deo srpske javnosti uživa da živi u svetu prošlom, čuvenih 1990-ih godina, Velikog rata, Balkanskih ratova, predkumanovske Srbije, uveren da kad bi se istorija ponovila (a oni to iskreno žele), da bi se onda sve nepravde Srbima jednim potezom mača i pera ispravile. Kakva zabluda! Moramo se kao kolektivitet vratiti u realnost, u sadašnji svet, i svim snagama okrenuti budućnosti koja nam tako silno izmiče.

* Za Kosovo kompromis je jedino nezavisnost. Koji je kompromis za Srbiju delatan?

– Najfrekventnija reč u neverovatno grubom i sirovom rečniku prvog čoveka u Srbiji i, naravno, njegovih trabanata, jeste kompromis! Ali bilo koji papir, sporazum, ugovor, dogovor, sklopljen, zaključen između dve strane nije ništa drugo nego kompromis o ceni, rokovima, kvalitetu… Za Albance, kako ste rekli, ali i mnoge druge, kompromis jeste jedino da Srbija priznan Kosovo kao nezavisnu državu. A šta je za Srbiju kopromis, to mi nikad nismo čuli! Oni koji u naše ime vode pregovore, koji su za njih uvek tako spremni, kao da na svadbu idu, nikad nisu izustili šta je za srpsku stranu kompromis: je li to povratak Kosova u ustavni sistem Srbije ili ZSO, koja bi kao smokvin list poslužila za priznanje Kosova? Možda su oni i to i drugo i treće nudili, ali mi o tome ništa ne znamo.

* Albanski premijer Edi Rama pozvao je članice OUN na priznanje Kosova?

– Ne treba očekivati masovna priznanja dok se ne razreši ključno pitanje ili, možda, potraži neki drugi status Kosova u OUN.

* Tačkom 14 Briselskog sporazuma je „dogovoreno da nijedna strana neće blokirati, ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU“. Zar nije jasno da je i time Kosovu priznat status države?

– Atributi države su nesporni, omeđena teritorija, stanovništvo, vlast i vršenje vlasti u punom kapacitetu. Međutim, pregovore Beograda sa Prištinom sve vreme karakteriše tehnički pristup, što je jeste važno, ali što sužava ionako uske vidike. Nema vizija, ideja, smelih pogleda u budućnost preko planina i ponora koji dele dva naša susedna naroda da bi živeli kao dobri međusobno poštovani susedi. Setimo se na trenutak šta su značila dva velikana, dva vizionara, Vili Brant i Jicak Rabin.

* Neki analitičari misle da će Bajdenova administracija uskoro nastupiti odlučnije u rešavanju kosovskog „čvora“. Hoće li Rusija dopustiti smanjenje svog uticaja?

– U prioritetima Bajdenove agende mi smo na šestom ili sedmom mestu. Uticaji, bilo ruski, bilo drugih zemalja na Srbiju, ili na neku drugu državu, sasvim su merljiva veličina: ekonomski, finansijski, vojni, politički, diplomatski. Rusija na Kosovu održava zapaženo diplomatsko prisustvo, a time i uticaj. I to su sve njene akcije na Kosovu. Tako mi je simbolično poljski kolega objasnio kako vide ruski uticaj na kosovsku krizu i njeno rešenje: Rusi nemaju ni vojnika ni policajca niti daju pare za Kosovo, ali, veli on, eto, Rusi imaju veto u SB UN.

* Ali sukob Srbije i Kosova ne odgovara ni Zapadu ni Rusiji?

– Zabluda je da se proglašenje nezavisnosti Kosova dogodilo bez prethodnog znanja Rusije, Putina. A finalno rešenje će se, kao, događati pred našim očima? Najteži položaj za jednu državu jeste kad ona postane potkusurna moneta velikih sila. Problem je do nas – aktuelna politika nas ne može izvesti iz tog statusa (u koji smo zapali posle SFRJ). Nemamo saveznike, solidarne, tu uz nas, pored nas, naše susede, evropske naravno, nego tamo daleko, preko sto mora i sto gora.

* Je li moguće posle svega održati status quo? I, čemu bi on služio ako se malo-pomalo ozvaničava nezavisnost Kosova?

– Ne mali deo naše političke elite i javnosti veruje da nas čeka sve povoljniji sklop međunarodnih okolnosti za rešenje kosovskog status quo. Neki misle i na (svetski) rat gde ćemo mi opet biti na pravoj strani. To me podseća na onu krilaticu iz doba komunizma: Amerika i Engleska biće zemlja proleterska! Ili, ne lipši magarče do zelene trave! Trajektorija međunarodnih odnosa je složenija od pustih želja. Ne vidim šta još Srbija može staviti u korpu kosovske nezavisnosti a da već nije stavila u periodu od 2012. Sve sem priznanja dato im je: što silom, što milom, što na bojnom polju, što za zelenim stolom. Zato je kosovski premijer Aljbin Kurti pregovore sa Srbijom odgurnuo ka sredini drugog dela lestvice od deset prioriteta svoje vlade. Šta to znači? Kosovo može da postoji i funkcioniše kao država i bez priznanja Srbije.