Srećni soliteri i nesrećni reporteri: Kako sam dva puta izveštavao sa nepostojećeg protesta u Beogradu na vodi

Ovako je trebalo da počne reportaža sa protesta stanara novoizgrađenih solitera u naselju Beograd na vodi. Međutim – nije bilo suđeno.

Ova priča, barem što se mene tiče, počinje u subotu 11. marta. Tog dana mi je, prema unapred utvđenom rasporedu, bila dodeljena popodnevna smena od 14 do 22 časa.

E sad, vikend smene teško padnu čoveku, ali imaju jednu olakšavajuću okolnost. Vikendom, a ovo posebno važi za popodnevne časove, se ništa pod milim Bogom ne dešava. Čak i Vučić, iako tvrdi suprotno, odmara vikendom. Ili barem ređe ide pred kamere. Ima izuzetaka, naravno, ali u devet od deset slučajeva popodnevno vikend dežurstvo svodi se na ubacivanje po koje vesti na sajt i završavanja tekstova za koje nije bilo vremena tokom nedelje.

Upravo iz tog razloga sam bio iznenađen kada me je, odmah po ulasku u redakciju, sačekala direktiva dežurnog urednika:„Pratiš večeras protest u Beogradu na vodi“.

Prva misao mi je bila – mora da je godišnjica rušenja u Savamali, red je da se obeleži. Međutim, onda se setim, pa to je tek za mesec i kusur dana. Mora da je nešto drugo. Pitam urednika.

– Protestuju stanari Beograda na vodi. Proslediću ti poziv, a imaš i vest na sajtu, kaže mi urednik.

Pogledam mejl, stvarno poziv na protest. Potpisan imenom i prezimenom, čovek kaže da će stanari solitera Arkadija i Aurora u osam uveče nakratko blokirati raskrsnicu Bulevara Vudroa Vilsona i Hercegovačke ulice.

Kao razlog navodi loš kvalitet izvedenih radova, te garaže konstantno poplavljene, prozori ne dihtuju, neprohodni vatrogasni prolazi. Iznad svega, firma koja im je prodala stanove, piše čovek, potpuno nezainteresovana da nedostatke ukloni. I pošto razgovorima ništa nisu mogli da urade, smislili ljudi da radikalizuju stvar, pa, ko veli, da propratimo.

Kao dokaz, čovek poslao i gomilu fotografija poplavljenih garaža i ostalih problema. Nije ostavio svoj broj, ali jeste pozivnicu za vajber grupu koja služi kao virtuelna skupština stanara.

Uđem unutra, stvarno je kako piše. Ljudi nezadovoljni, navode sve one probleme koje je i ovaj u mejlu pobrojao. Garaže, voda, prozori, prolazi… Deluje autentično, stotine članova, dostupni njihovi nadimci i brojevi telefona.

Spominje se i protest, ali sa pomešanim reakcijama. Neki su za, neki protiv, lepe se ona srca i ljuti smajliji, ukratko, jedna nepregledna kakofonija reakcija, kako bi uostalom izgledao i transkript svake druge sednice skupštine stanara.

Odem na sajt da pogledam vest. Kolege spakovale mejl u formi vesti, sve korektno preneli. Poslali pitanja gde treba, ali vikend je, nama u Danasu odgovori i radnim danima retko stižu. Sačekali neko vreme, pa pustili tekst.

Međutim, više od samog sadržaja, pažnju mi je privuklo nešto drugo. Do pola tri, kada sam ja prvi put ušao na vest, stiglo je preko sto komentara. Osvežavam stranu, stvarno trocifren broj. Konteksta radi, čitaoci Danasa, slabije ostavljaju komentare nego čitaoci nekih drugih medija. Tako da se često desi da vrlo čitani tekstovi imaju po 50, 60 komentara, ali retko više od toga. Preko 100 je izuzetno retko.

Više je razloga zbog kojih je ova vest tako dobro prošla. Vikend je, pa nema mnogo konkurencije drugih vesti, a opet hladno vreme, sede ljudi kod kuće. Najzad, očigledno da ljude baš zanimaju problemi stanara Beograda na vodi.

Kako bilo, vidim ja „upala mi kašika u med“. Ako je najava protesta imala više od sto komentara (uzgred u trenutku pisanja ovog teksta taj broj se popeo na 229), i pitaj Boga koliko klikova, onda izveštaj sa protesta može samo da ima više od toga. Kakvo Kosovo, francusko-nemački sporezumi i prateći aneksi – od svih stvari, ovo ljude zanima.

Sa klikovima i targetima pred očima, spuštam se u Beograd na vodi dobrih pola sata ranije. Pošto nisam svraćao od kada su ovde gazdovali zmije, pacovi i narkomani, uz pomoć navigacije pronađem navedenu raskrsnicu.

Hladno veče, nigde nikog. Da bih se ugrejao obrnem krug i nađem dva sporna solitera. U prolazu bacim pogled, lobiji prazni, samo portiri koji se dosađuju za pultom. Vratim se na nultu tačku gde primećujem da je parkiran jedan policijski automobil. Znači – tu je.

Petnestak minuta pre osam počinju da pristižu kolege. U pet do osam ima nas desetak i dve, tri kamere. Čekamo. Razmišljam, do sada bi se neko pojavio, ali hladno je, možda čekaju da se okupe pa da krenu.

Osam. Niko. Racionalizacija mi je sve tanja.

Osam i deset. Prilazim policajcu i pitam ga da li su im građani prijavili protest. Kaže – nemam pojma.

Osam i petnaest. Kolege sve nervoznije.

– Pa odakle tebi da će ovog protesta uopšte biti, pita jedan.

– Pa ja video najavu na Danasu, odgovara drugi, a treći se ubacuje:„I ja sam pročitao na Danasu“.

Gledam na sebi, srećom nemam vidljiva Danasova obeležja.

Prilazi mi kolega sa N1 i zajedno gledamo Vajber grupu stanara. Nasumično biram jedan broj i okrećem. Zvoni.

– Zdravo druže. Novinar Danasa ovde, evo mi ispred zgrade, smrzli smo se. Je li ima išta od ovog protesta, pitam ga.

– Ma jok. Bila je ta ideja, par ljudi je htelo da protestuje, ali većina nije, obaveštava me sagovornik.

Obaveštavamo ostatak kolega. Smrznutim pristima telefonom šaljem koleginici sa sajta vest prepunu slovnih grešaka da od protesta nema ništa. Ipak, nisam pretrano razočaran. Jes’ da od slave nema ništa, ali dok dođem u stan, smena će biti gotova.

U tom trenutku to nisam znao, ali bilo je to samo prvo poluvreme ove priče.

Nekoliko nedelja kasnije, ovog puta usred nedelje, na više Danasovih adresa stiže mejl pretencioznog naslova: „Ekskluzivno. Poziv na protest. Beograd na vodi“. Pošto se sad već podrazumeva da su nepostojeći protesti moj sektor, prosleđuju mi mejl.

Isti čovek. Kaže da nam se u ime stanara zahvaljuje što smo bili na prethodnom protestu, ali da ono što nismo videli je autobus pun žandarmerije spreman da interveniše ako izađu. Nastavlja sa nabrajanjem istih onih problema, te dodaje da ne mogu ni da pronađu advokata koji bi ih zastupao u tužbi protiv izvođača radova.

Moli i da ovoga puta najavimo protest za nedelju, 9. april, opet u osam uveče, kako bi građani, ne samo naselja, već i ostatka grada, u što većem broju došli na protest. Opet šalje fotografije i ulaznicu za vajber grupu, ali, opet, izostaje njegov broj telefona.

Znamo za jadac, odlučujemo da bez dodatnih provera ne puštamo ništa. Nezadovoljnom stanaru šaljem mejl u kojem ga obaveštavam da najavu ne možemo da pustimo, ali da smo zainteresovani za priču, te ga molim da me okrene na telefon.

Ubrzo stiže odgovor. Razume našu zabrinutost, ali tvrdi da je jedan stanar dao izjavu jednom mediju, te da je zbog toga uhapšen. Ipak, moli da najavu pustimo.

Konsultujem se sa urednicima, ništa ne puštamo, ali ćemo poslati nekoga da bude tamo, ako slučajno nečega bude. Računam, to je već problem kolege kome zapadne popodnevno dežurstvo u nedelju, 9. aprila. Stiže raspored dežurstava – ja sam dežuran u nedelju popodne.

U zakazano vreme, sa lidom teksta u glavi, ali bez iluzija, spuštam se u Beograd na vodi. Sad mi ne treba navigacija, znam naselje k’o svoj džep. Dolazim na raskrsnicu petnaestak minuta ranije, opet nigde nikog. Pokoji biciklista, par adolescenata koji su progutali priču da je ovo novi centar grada. Na raskrsnici nema čak ni onog neupućenog policijskog službenika od prošlog puta.

Odlazim u uobičajenu šetnju, da obiđem zgrade. Aurora u nekom dremežu, ispred Arkadije dečica voze trotinete. U blizini parkiran policijski automobil, ali ne znam je l’ tu zbog protesta ili je tu i inače, kako bi ulio uverenje ljudima koji kupuju u obližnjoj Galeriji.

Vraćam se na raskrsnicu. Osam – ništa. Osam i petnaest – ništa. Nigde protestanata, nigde ni kolega iz drugih medija. Šaljem urednicima i dežurnim novinarima da izveštaja, po svemu sudeći, ni ovoga puta neće biti. U vajber grupi pronalazimo čoveka koji je najglasnije zagovarao protest i okrećem ga. Međutim, ne uspevam da dospem ni do zvona, automatski se prekida veza.

Čekam još petnaestak minuta, i krećem nazad. Dok ostavljam Arkadiju i Auroru, krivo mi samo zbog toga što će mi propasti dobra uvodna rečenica. U tom trenutku, stiže mi poruka od urednika – „Zašto ne napišeš reportažu: Kako sam dva puta izveštavao sa nepostojećeg protesta u Beogradu na vodi?“.