„Šrederizacija“ nemačke „istočne politike“

Za to vreme, raste anglo-američki pritisak na kontinentalnu Evropu i dve njene najistaknutije države – Nemačku i Francusku.

Lideri dve zemlje bili su ove nedelje, u istom danu, na dva pola sadašnje krize, Emanuel Makron u Moskvi, a Olaf Šolc u Vašingtonu.

Tačnije, evroatlantski saveznici, SAD i Velika Britanija upiru prstom u Nemačku.

Pre sastanka sa američkim predsednikom Džoom Bajdenom u ponedeljak, nemačkog kancelara Šolca, Vašington post pitao je da li mu smeta što je Nemačka opisana kao nepouzdan saveznik usred tekuće krize između Rusije i NATO.

„Stvarnost je važnija od glasina“, odgovorio je Šolc, ostajući istrajan da imenom ne pomene glavnu temu.

Američke partnere nije ostavila ravnodušnim neodređenost nemačkog kancelara o statusu Severnog toka 2 i izbegavanje obavezivanja da će uključiti ovaj gasovod u paket sankcija protiv Rusije.

Nije problem samo to što Šolc lično ne daje ovakva obećanja, nego i to što je sve više istaknutih ličnosti u njegovoj stranci – SPD, koji se protive ovome.

Zbog toga se u Vašingtonu traži i očekuje da prvo „dovede svoju stranku u red“ u vezi s Rusijom i pitanjima energetike, jer „poruke“ koje su poslednjih nedelja stizale iz Nemačke, „izazivaju nedoumice u Vašingtonu“.

OSTPOLITIKA: Polazeći od toga da „Šolc možda nikad neće moći u potpunosti da suzbije sklonost Socijaldemokratske partije (SPD) prema Ostpolitici (normalizaciji odnosa Nemačke i Istočnog bloka iz doba Hladnog rata)“, od nemačkog kancelara očekuje se da je „ukroti“. Šolcu se sugeriše da „odlučno koriguje politiku prema Rusiji kako bi ostao u milosti Vašingtona“.

Ali u celini nemačka javnost ne doživljava ni Rusiju niti Vladimira Putina kao direktnu pretnju. Anketa, sprovedena pre izbijanja „ukrajinskog pitanja“ pokazala je da je samo 16 odsto Nemaca identifikovalo Rusiju kao pretnju nemačkim vrednostima.

Više od 80 odsto reklo je da Rusija predstavlja manju pretnju ili da uopšte nije pretnja.

Britanski istoričar i veliki protivnik nemačke „istočne politike“ Timoti Garton Eš u Fajnanšel tajmsu 9. februara je, ovoga puta, korigovao svoje stavove, pa tako, primećujući da Šolc „često i s pravom“ hvali „istočnu politiku“ svog velikog prethodnika Vilija Branta, treba „hitno“ da formuliše „novu istočnu politiku“.

I Eš je upotrebio metafore sa džudoom i predložio da „nova istočna politika“ istovremeno bude i „nova dalekoistočna politika“.

Eš time povezuje u jedan koncept dve najvažnije zamerke koje se upućuju Šolcu lično i Nemačkoj: blag odnos prema Rusiji i Kini.

Šolc se trudio da ukloni ove sumnje i suzbije glasine.

On je u TV intervjuima bio daleko življi nego u intervjuima kod kuće – gestikulira, deluje agresivno – i objašnjava svoj pristup jednoj od „najopasnijih kriza u Evropi od kraja Hladnog rata“.

Naglasio je da je „potpuna besmislica“ da je Nemačka više saveznik Rusije nego Zapada.

„Apsolutno ćemo delovati zajedno ako Rusija izvrši invaziju na Ukrajinu.“

Na večeri sa liderima demokrata i republikanaca u Kongresu, Čakom Šumerom i Mičem Mekonelom, postavljeno mu je i pitanje „specijalnih odnosa“ s Moskvom zbog njegovog prethodnika, Gerharda Šredera, koji upravo postaje član Upravnog odbora Gazproma.

Šolc je odbacio takav utisak i potvrdio da je on sada kancelar i da određuje kurs zemlje, što je njegov standardan odgovor na pitanja o Šrederu.

„PUTINOV LOBISTA“: Ulazak Šredera u upravu Gazproma iritira mnoge u Vašingtonu.

Zbog toga u Nemačkoj raste pritisak i traje kampanje Šrederove diskreditacije.

Demohrišćani traže da mu se ukinu sve kancelarske privilegije, pa čak i oslovljavanje titulom „bivši savezni kancelar“, dok se vrhovi socijademokrata ubrzano distanciraju od njega.

Potpredsednica SPD, Anke Relinger tvrdi da je takvo ponašanje nespojivo sa „dostojanstvom bivšeg kancelara“ koji „sam sebe diskredituje“.

Ona zato traži da se „glasno kaže“ da je Gerhard Šreder „sada lobista jedne ruske kompanije“.

To je upravo ono što je tražila Ukrajina kad ga je pre četiri godine optužila da je najvažniji „Putinov lobista“ u celom svetu.

Napadi na Šredera, zapravo su napadi na Šolca, jer se u njima insinuira da iza Šolcovih odluka stoji upravo Šreder, kome je Šolc bio šef kabineta, dok je Šreder bio kancelar. U svom televizijskom intervjuu, Šolc je pozvan da pojasni da nije prihvatio savete bivšeg kancelara.

„Ako dobro razumem Ustav Savezne Republike Nemačke, postoji samo jedan kancelar i to sam ja“, rekao je Šolc.

Britanski mediji ovaj odgovor ocenili su kao „potcenjujući“.

A Garton Eš je upotrebio mnogo teže reči.

Šreder je za njega „najnečasnija figura savremene nemačke demokratije“ koji je davanjem „stalnih opravdanja“ za Putinovu politiku „osramotio nasleđe istočne politike“.

Eš poziva Šolca da na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, koja se održava sledeće nedelje, saopšti da je usvojio nove sadržaje „nove istočne politike“ koje mu je upravo Eš predložio.

Još jedna dimenzija „istočne politike“ je otežavajuća za socijaldemokrate. U odnosu prema Rusiji, Nemačka je i dalje podeljena na istočnu i zapadnu, pri čemu je nekadašnja istočna Nemačka proruska i prosocijademokratska.

Istraživanje koje je sprovela anketa Forbsa objavljeno ove nedelje pokazalo je da 43 odsto onih koji žive u državama bivše socijalističke Istočne Nemačke smatra da su SAD odgovorne za intenziviranje sukoba u istočnoj Ukrajini, dok samo 30 odsto krivi Rusiju.

U zapadnoj Nemačkoj, 52 odsto smatra Rusiju odgovornom, a samo 17 odsto je reklo da je problem u SAD. Održavanje tako različitih stavova u ravnoteži poseban je problem za Šolca i njegovu stranku: SPD trenutno vlada u svih pet država bivše istočne Nemačke.

U stvari, na ovaj način uključuju se teme s nedavno održanog Samita demokratije u krug pitanja koja su povezana sa Ukrajinom, kad je Bajdenova administracija započela proces kojim nastoji da okupi i ojača svoje mehanizme sankcija u svrhu zaštite demokratije i borbe protiv korupcije.

Početkom februara kampanju je počeo predsednik Spoljnopolitičkog odbora britanskog parlamenta, konzervativac Tom Tagendat.

Tagendat ima pretenzije ka vođstvu Konzervativne stranke, pa je u više javnih istupa oštro kritikovao britansku politiku koja je omogućila da London postane raj za ruske oligarhe.

On je u stvari povezao London s događajima u Bosni i Ukrajini, ali tako da ruski novac koji „destabilizuje“ obe zemlje, prolazi i potiče iz Londona.

„Kijev i Sarajevo osećaju da su daleko od Londona, ali novac koji teče kroz oba grada povezuje se sa našim bankama i tržištima. Nije pomoć ta koja podstiče ove sukobe, već korupcija, i naš udeo u tome je previše važan da bismo ga ignorisali“, napisao je britanski torijevac.

„U Bosni, pozicija je malo više zamaskirana, ali ništa manje opasna. Ruski uticaj pokreće korupciju kod lidera koji traže bogatstvo iznad vrednosti, dok poništavaju sporazume koji su doneli mir zemlji, za koju je u svetu uspostavljen termin – zemlja etničkog čišćenja“, ocenjuje Tagendat.

„Dakle, ovo je oblast koja nažalost ima previše veze sa nama i ne možemo je zanemariti“, zaključio je britanski poslanik.

„RUSKI OLIGARSI“ & „EVROPSKE ELITE“: Uoči posete Moskvi, britanska ministarka spoljnih poslova Liz Tras zapretila je ruskim oligarsima konfiskacijom imovine.

Ona je najavila da je sve ovo deo sledećeg paketa sankcija. Na pitanje da li će britanski interesi trpeti, ministarka je odgovorila da je „zaštita slobode i demokratije važnija od trenutne finansijske koristi“.

Zvanična predstavnica ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova sarkastično je reagovala na ovu izjavu: „Zaista vam se nadamo! Dovedite svoju ideju do realizacije – možete da očekujete naš orden za saradnju u tome“, poručila je Zaharova i priložila spisak korumpiranih ruskih oligarha i drugih lica koje Rusija traži zbog privrednog kriminala.

„Danas u Londonu živi 100.000 bogatih građana Rusije, od kojih su mnoge britanski organi reda, u različitim vremenima, jednostavno odbili da nam ih izruče. NJihov kapital je stečen nezakonito i postoje dokazi za to. Nije jasno kako bi Rusija mogla da trpi zbog zaplene imovine takvim licima“, prokomentarisao je član Saveta za međunarodne odnose predsednika Rusije Bogdan Bezpalko.

Putin je još 2015. godine upozorio domaće milijardere na takve rizike i pozvao ih da novac vrate u domovinu.

Tugendat je u opširnom tekstu za američke medije, uoči Šolcove posete, angažovanje istaknutih zapadnih ličnosti i njihovo delovanje u ruskim kompanijama, nazvao upravo po bivšem nemačkom kancelaru – šrederizacija.

On ukazuje da, „dok se zapadni političari fokusiraju na moguću rusku invaziju na Ukrajinu, oni zatvaraju oči na još jednu invaziju: lovljenje evropskih elita“.

Od Londona do Atine i daleko šire, „Kremlj i njegovi saveznici, pohvatali su bankare, advokate, lobiste i bivše zvaničnike“, pa dok se ruski tenkovi gomilaju na ukrajinskoj granici, „interesi povezani sa grabežljivim režimom ruskog predsednika Vladimira Putina gomilaju uticaj u glavnim gradovima širom kontinenta“.

Predsednik Spoljnopolitičkog odbora Donjeg doma nabraja bivše političare koji su povezani sa ruskim kompanijama i koji u tim ulogama „predstavljaju sistemsku pretnju za Evropu“.

Najnoviji istaknuti primer takvog uticaja uključuje bivšeg francuskog premijera Fransoa Fijona, koji se u junu pridružio odboru ruske državne naftne kompanije Zarubežnjeft.

Ali Fijon nije sam.

Bivša ministarka inostranih poslova Austrije Karin Knajsl – koja je ugostila Putina na svom venčanju 2018 (a Tugendat kaže da je „postala ozloglašena snimkom svog klanjanja Putinu na dan venčanja 2018“) – imenovana je prošlog juna u Upravni odbor Rosnjefta, najmoćnije ruske državne naftne kompanije.

Ovim odborom predsedava niko drugi do Gerhard Šreder, koji za tu privilegiju dobija platu od 600.000 dolara godišnje. On nije jedini bivši evropski kancelar sa ruskom vezom.

U nadzornom odboru Ruskih železnica nalazi se bivši austrijski kancelar Kristijan Kern.

Upravo se zahteva „uspostavljanje zajedničkog skupa etičkih standarda za bivše političare“ kako bi se oni ograničili da rade za državne kompanije „neprijateljskih autoritarnih država“ i s njima povezanim firma. Poziva se da se „evropske elite“ uklone sa „tržišta za kleptokrate“.

Tugendat se brine jer „ovo nisu izolovani slučajevi“, već „proizvodi strategije kleptokratskog režima u Rusiji“, da odvoje dobro povezane evropske elite, preduzeća i čitave sektore i preuzmu ih u svoju službu. Umesto da služe svojim zemljama, evropske elite sada služe interesima koji „podstiču autoritarne snage koje žele da potkopaju Zapad“, zaključio je Tugendat.