Predsednica novinarskog udruženja iz jedne baltičke države bila je više nego uporna u nastojanju da od novog nemačkog kancelara izvuče obećanje da će Nemačka prema Rusiji igrati oštro, a baltičke države uzeti u zaštitu. Gerhard Šreder je 1998. na toj prenatrpanoj konferenciji za štampu gotovo izgubio živce: „Ja sam izabran da zastupan interese Nemačke“, viknuo je. Danas ga opisuju kao najvećeg lobistu Rusije i predsednika Vladimira Putina.
Nama je „Basta-kancelar“ ili „Brioni-kancelar“ (1998-2005), kako su ga zvali, interesantan ne samo zato što je na slučaju Kosova 1999. Nemačka testirala svoju novu spoljnu politiku, a on nedavno priznao da je pri NATO-bombardovanju kršeno međunarodno pravo, nego i zato što je Šreder kreator najpoznatije posleratne reforme tržišta rada, Agende 2010, koja se sada kao model nameće evropskim državama u ekonomskoj krizi, pa i Srbiji.
Šrederova Socijaldemokratska partija još je rezervisana prema nekim rezultatima njegove reforme (siromaštvo, nejednakost), a naročito prema sredstvima kojima se do tih rezultata došlo (širenje oblasti niskih plata), ali Šrederu je poštovanje odala i Angela Merkel. Mnogi nemački ekonomisti smatraju da je ta reforma od Nemačke „evropskog bolesnika“ napravila današnjeg „ekonomskog superstara“, pa socijaldemokratama nije ostalo ništa drugo nego da mu u Hamburgu upriliče malu stranačku proslavu 70. rođendana.
Nijedne nemačke novine nisu propustile da opširan prostor posvete Šrederovom rođendanu, a naročito Agendi 2010. Za nas je u tim komentarima interesantno to što se analizira da li su Šrederovi recepti primenjivi na evropske države koje se bore s krizom i nezaposlenošću. Šrederov ključni potez bio je oštro smanjivanje, inače u Nemačkoj dotad neverovatnih naknada za nezaposlene. Ukinuvši propise prema kojima su nezaposleni naknadu u visini od 80 odsto poslednje plate mogli da uživaju, teoretski, do kraja života, snizivši je na granicu ili, prema nekima, ispod granice egzistencijalnog minimuma, a zatim oštro skrativši rok u kome se ona mogla uživati, Šreder je prisilio nezaposlene da prihvataju posao za svaku platu. Time je izvršio odlučujući uticaj na tržište rada.
Ekonomisti, na koje se poziva Frankfurter algemajne cajtung (FAZ), upozoravaju da u zemljama kao što je Francuska, Italija ili Španija nema takvih prava za nezaposlene čije bi kresanje izazvalo turbulentne promene, pa su te zemlje lišene već početnog udarca u utakmici koju je Nemačka dobila, a Šreder izgubio na izborima 2005. kad su stupala na snagu poslednja rešenja reforme.
Četvoro ekonomista, na čiju se studiju poziva FAZ, tvrde da nije Šreder zadao udarac nezaposlenosti, nego dogovor poslodavaca i sindikata. Ovaj deo je za nas takođe veoma zanimljiv jer će pitanje kolektivnih ugovora i njihovog proširenog važenja i na one firme i grane koje u njihovom donošenju nisu učestvovale, biti ključna sporna tačka izmena Zakona o radu. Navedena studija podseća da su u Nemačkoj o platama i radnom vremenu odlučivali poslodavci i sindikati i da se važenje njihovog sporazuma može staviti van snage ako je egzistencija firme ugrožena. Ali, u Nemačkoj postoje Saveti preduzeća, u kojima su predstavljeni zaposleni, i da bi firma dobila izuzeće, poslovodstvo mora Savetu da dokaže egzistencijalnu opasnost po firmu, a izuzeće od poštovanja ugovora o visini plata i radnom vremenu mora biti oročeno, a njegovi rezultati predviđeni za dogledno vreme. „Broj tarifnih ugovora koji ovakvu klauzulu sadrže porastao je sa manje od pet odsto 1995. na 60 odsto 2004“. A troškovi po jedinici proizvoda su u Nemačkoj od 1994. do 2012. pali za 30 odsto.
Posledice reformi, Nemačka sada ispravlja uvođenjem obavezne minimalne plate. Šreder je danas šef Odbora akcionara firme „Severni tok“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
