Srednje klase biraju moderan način života

U onim zemljama koje su danas još uvek pod kolonijalnom upravom obično se priznaje da strani upravljači ne mogu da učine mnogo više nego da pripreme uslove za ekonomski rast koji nove elite posle postizanja nezavisnosti mogu samo energično da produže.
Uloga dinastičkih elita – bez obzira na to da li one potiču od zemljoposedničke ili trgovačke aristokratije – isto je tako ograničena. U nekoliko zemalja Srednjeg istoka i Latinske Amerike elite ove vrste pokušavale su, ponekad pod stranim pritiskom, da odozgo sprovedu društvene i ekonomske promene, ali su njihove akcije bile ozbiljno ograničene interesom koji one kao klasa imaju da održe postojeće društveno stanje. Da bi uspešno izvele svoju politiku reforme, one bi trebalo da dozvole i da ohrabruju daleko veću socijalnu mobilnost, da brzo prošire obrazovanje i da svoju poziciju elite učine lakše pristupačnom pojedincima i grupama iz nižih slojeva društva. Podleže sumnji da li one to mogu da učine u onim razmerama i sa onom brzinom koje su nužne da bi se zadovoljili bitni zahtevi za ekonomskim rastom i podizanjem životnog standarda, ili da bi se suzbio uticaj novih elita koje se takmiče s njima za podršku u masama.
Tri druge elite koje sam pomenuo igraju daleko značajniju ulogu u većini nerazvijenih zemalja. Srednje klase kao celina utiču na ekonomski razvoj ne samo doprinosom svojih specijalnih znanja, već i svojom opštom opredeljenošću za moderni način života. U različitim tipovima nerazvijenog društva različite grupe unutar srednjih klasa mogu imati više ili manje dominantan uticaj. U većini nekadašnjih kolonijalnih zemalja Azije i Afrike srednje klase su se stvarale uglavnom putem sistema obrazovanja i administracije koje su uvele vladajuće kolonijalne vlasti, kako se to naročito jasno može videti u slučaju Indije. Indijski istoričar B. B. Misra u svome dobro dokumentovanom prikazu porasta srednje klase primećuje da „glavninu indijskih srednjih klasa čini inteligencija – državni činovnici, drugi plaćeni službenici i članovi učenih profesija“. Osnovni razlog za dominaciju inteligencije u srednjim klasama bio je nedostatak prilike za stvaranje domorodačke poslovne klase, što je bilo uslovljeno niskom stopom ekonomskog rasta i privilegovanim položajem pripadnika nacije kolonijalne sile u malom sektoru moderne industrije i trgovine. Dominacija srednjih klasa, zvanih „bele kragne“, nije bila pogođena političkom nezavisnošću ovih zemalja pošto je planiranje ekonomskog rasta i koncentracija napora na javna više nego na privatna preduzeća pružala malo prostora za razvitak klase privrednika (biznismena).
S druge strane, u zemljama Latinske Amerike i Srednjeg istoka klasa poslovnih ljudi se stvorila mnogo ranije i ona je činila važan deo srednjih klasa. Zbog svega toga to u današnje vreme nije naročito efikasna elita. Ekonomska situacija u većini zemalja Latinske Amerike stalno se pogoršavala od 1958, dok je stanovništvo kontinualno raslo, i ova okolnost, zajedno sa povezanošću između latinoameričkog biznisa i severnoameričkih firmi koje imaju veliki udeo u industriji sirovina i koje su u prošlosti bezobzirno eksploatisale prirodne rezerve i izvozile profit, dovele su do diskreditovanja poslovne elite. Opozicija prema poslovnoj eliti i prema severnoameričkim poslovnim interesima dobila je dalji podsticaj kubanskom revolucijom i, bez obzira na sumnje koje je izazvala evolucija političkih doktrina i akcija Fidela Kastra, jasno je da se nove elite, koje su se opredelile za socijalističko planiranje, brzo razvijaju u celoj Latinskoj Americi.
Unutar srednje klase, „belih kragni“, u većini nerazvijenih zemalja najvažnija grupa je grupa visokih državnih činovnika koji imaju izvanredne odgovornosti i stiču izvanrednu moć u uslovima u kojima se ekonomsko i socijalno planiranje preduzima u tako velikim razmerama. Po mnogo čemu državni činovnici su za ekonomski razvoj mnogih nacija u dvadesetom veku ono što su bili kapitalistički preduzetnici za ekonomski razvoj zapadnih društava u osamnaestom i devetnaestom veku. Ali bez obzira na sav njihov značaj njihova moć je daleko ograničenija. Kapitalistički preduzetnici su bili nezavisna klasa čiji se uticaj širio kroz državu i administraciju, dok su činovnici podređeni političkim vođama; kao i u industrijski razvijenim društvima, i u nerazvijenim zemljama ne postoji menadžerska ili birokratska revolucija.
Politička elita je ta koja je u nerazvijenim zemljama bila presudna u odlučivanju puteva njihovog razvoja. Poreklo ove elite može se naći u najvećem broju slučajeva u jednoj ili drugoj odranije pomenutih grupa – nacionalističkih vođa i revolucionarnih intelektualaca – koje su u nekim slučajevima povezane ili se mešaju jedna s drugom. U skoro svim azijskim zemljama intelektualci su imali značajnu ulogu u borbi protiv kolonijalne vladavine. Studenti univerziteta su često bili udarna grupa pokreta za nezavisnost, a oni koji su studirali u inostranstvu stvarali su ili su pomogli stvaranju novih nacionalističkih partija.
Nastavlja se