Sretenje Nikolića i Vučića

Srešće se leto i zima njihove petogodišnje vladavine, jer će deobni bilans moći između njih dvojice morati da se dogodi vremenskom nužnošću – isticanjem Nikolićevog petogodišnjeg predsedničkog mandata. Ali, budući da je vrdanje i odlaganje i zamajavanje njihova glavna politička tehnika, kvazidramatični čin pred medijima, možda se ne odigra baš tačno 15. februara, kako su obojica najavila.

A da će taj čin, ranije ili kasnije, izgledati tako što će se obojica pojaviti pred kamerama i pristalicama SNS podignutih ruku u čast Nikolićeve kandidature, sve manje je verovatno. Poruke iz vlasti govore da će postavka scene biti drugačija – u prvom planu biće Vučić, dok će Nikolić eventualno stajati u pozadini podržavajući predsedničku kandidaturu aktuelnog premijera. Ovo bi po Vučićevu političku moć bila najbolja predstava, s tim što još nije jasno da li je Nikolić potpuno pristao na svoju ulogu i na dobrovoljno povlačenje.

Medijska priprema Nikolićevog povlačenja je očita – jasno može da se prati plan u kome svakog dana po neko od Vučićevih ministara, i to iz redova vrha Srpske napredne stranke, zaziva u izjavama Vučićevu kandidaturu, osporavajući Nikoliću pobedničke šanse. Ali, očiti su i signali iz Nikolićevog kabineta da se on još nije predao te da se ne smatra sasvim poraženim u ovoj političkoj borbi. Nema nikakve posebne šifre u tim signalima – Nikolić kaže da su njih dvojica zajedno došli na vlast i da će zajedno i pasti. Kako drugačije protumačiti njegovu novogodišnju rekapitulaciju mandata, kada odgovarajući novinarima o radu fonda svoje supruge Dragice Nikolić, kaže da Predsedništvo nema nikakva izvršna ovlašćenja. Te da je trgovina uticajem – odnosno davanje povlašćenog položaja donatorima fonda moguća samo ako u njoj učestvuje Vlada Srbije – odgovorna za sve poslove države, tendere i javne nabavke.

Čiji je ucenjivački potencijal veći – Nikolićev u odnosu na Vučića ili obrnuto zavisi ne samo od toga šta oni znaju jedan o drugome, nego i od toga koliko su daleko u očuvanju vlasti spremni da idu. U odnosu na njihovo ponašanje prema spoljnopolitičkom faktoru, pre svega ruskom – vidi se da jesu obojica spremni da idu daleko. Na površini, Nikolić je objavio novogodišnju čestitku Vladimira Putina zajedno sa izjavom Aleksandra Čepurina da Moskva pažljivo prati predsedničke izbore u Srbiji, dok je Vučić i putovao u Rusiju da ispregovara nabavku vojnih aviona, i slikao se sa Dmitrijem Rogozinom u Indiji. Na površini, Nikolić zaoštrava svoju ionako neumerenu retoriku prema Kosovu i regionu, svrstavajući se uz Milorada Dodika na proslavi Republike Srpske, dok Vučić prvi put otvoreno prima vođe prosrpske opozicije iz Crne Gore na razgovor iza zatvorenih vrata. Ispod površine i uz nedokučivu političku cenu, ovi nastupi svedoče da obojica nisu spremni da popuste, ili da blefiraju da nisu.

Zašto je Vučiću potrebna predsednička funkcija, iako svi makijavelistički razlozi govore u prilog tome, da bi mu najmanji rizik i šteta bili da Nikolića podrži i zadrži na Andrićevom vencu? Prvo, ma koliko Nikolić slab predsednik bio, i ma koliko se pretvarao da je slabiji nego što jeste, on je i dalje prepreka Vučićevoj apsolutnoj vlasti. I to pre svega zbog konstrukcije sistema bezbednosti, koji je podređen predsedniku, a ne premijeru. Ta je konstrukcija već izopačena promenom zakona po kome je Vučić 2012. postao šef Biroa za koordinaciju službama bezbednosti, ali je od 2014. njegovo zadržavanje na tom mestu u svojstvu premijera potpuno mimo zakona. To što Vučić i Nikolić zapravo nisu mogli da se dogovore kome da prepuste to mesto, nedvosmisleno svedoči kako o Vučićevoj težnji za potpunom dominacijom, tako i o njihovoj nepomirljivosti. Drugo, predsednik Srbije je i dalje vrhovni komandant Vojske Srbije, i to čak iako je Nikolić delegirao ovlašćenja na Vladu, odnosno Ministarstvo odbrane, za postupanje u migrantskoj krizi. U Vojsci je i najveće nezadovoljstvo Vučićem, a javna manifestacija je ulični štrajk vojnih lica.

Sad, zašto Vučić nije promenio Ustav i „ukinuo“ predsednika smanjujući mu ovlašćenja i birajući ga u parlamentu? Nije tu reč o nekoj iracionalnosti, već o tome da premijer ne kontroliše u potpunosti ni SNS ni vladajuću grupaciju. Koliki je tačno broj ljudi koji bi iz te grupacije otkazao lojalnost, zavisi pre svega od toga koliko njih smatra da im je oštećen neki interes sa kojim su ušli u naprednjačku priču. A držati na okupu često predatorski suprotstavljene interese i biznis dilove u Srbiji nije jednostavno.

O tome svedoči i pitanje Nikoliću koliko bi poslanika SNS u parlamentu glasalo protiv sopstvene Vlade ukoliko on ne bude kandidat, na koje je on dao nemušt odgovor praveći se potpuno neveštim.

Kakvim god razlozima da opravda svoju predsedničku kandidaturu, Vučiću bi seljenje na Andrićev venac pružilo potpunu kontrolu, a kritike da je reč o potpunoj restauraciji „dosovskog režima“ neće ga u toj nameri sprečiti. Jer, on će tim kritikama suprotstaviti najviši cilj – očuvanje stabilnosti Srbije u svetskim geopolitičkim previranjima, i pokušavaće na svaki način da „transfer dosovskog blama“ prebaci na opozicione predsedničke kandidate Sašu Jankovića i Vuka Jeremića.

I uzgred, ali ne i najmanje bitno, potvrda Jeremićeve kandidature smatra se u delu političkih krugova potvrdom i Vučićeve kandidature. Jeremić, tvrdi se u tim krugovima, ne bi se kandidovao protiv Nikolića. A to što dvojica predsedničkih kandidata opozicije trče trku protiv Vučića, razbija referendumski kontekst – za i protiv Vučića. I takođe razbija geopolitički – proevropska opozicija protiv kvazievropskog lidera naprednjaka. Zato Vučić uvek govori o dvojici „dosovskih favorita“ – njemu su potrebni baš takvi protivnici za razbijanje opozicionog biračkog tela i pobedu u prvom krugu. Baš kao što mu je potreban i miran razlaz sa Nikolićem – šta god da takav deobni bilans podrazumeva – pa i povratak Bogoljuba Karića, koji je Nikolićev saveznik, u Srbiju uključujući i odustanak od krivičnog postupka protiv ovog biznismena. Poznajući političke profile i Vučića i Nikolića, konačni razlaz biće sve drugo nego miran, a po javnost svakako mučan.