Sretenjske nedoumice

Poznanica koja živi u Americi doputovala je u Beograd na desetak dana da obavi neke poslove oko imovine. Godine provedene u SAD učinile su da, pored akcenta, poprimi i navike, koje joj u sudaru sa srpskom administracijom neće biti od velike pomoći. Poslovi koje je obavljala na šalterima išli su prilično glatko, ali izraz na njenom licu govorio je da je prilično iznenađena kada je na pitanje – „Je li i to treba da platim kešom“ dobijala pozitivan odgovor. Od šaltera do menjačnice, pa do pošte, pa ponovo do šaltera, sa torbom punom gotovine. Nimalo uobičajena, niti prijatna svakodnevica za nekoga iz zemlje u kojoj se keš koristi samo za plaćanje taksija i novina. Odmakli smo u uvođenju E-poslova, ali tek kad taj naš utisak stavi na probu neko iz dalekog sveta, vidimo koliko je još ostalo do cilja.

Subota, 11. februar

Posetio sam rođaka koji je tek izašao iz bolnice posle ne baš bezazlene hirurške intervencije. Sve je prošlo dobro, rezultati su odlični, oporavak je brz, a i konačno je ostavio cigarete. Za nekoga ko je prevalio sedamdesetu sve same dobre vesti. Iako ne priznaje, mislim da je očekivao više telefonskih poziva i poseta rođaka i prijatelja, da se bar forme radi interesuju za njegovo zdravlje, jer se svi zajedno time često bave. U takvim su godinama. Izgleda da kod naših starijih postoji nešto duboko perverzno, kao kod navučenih čitalaca crne hronike. Ako ti u bolnici nisu pronašli rak u odmakloj fazi i prognozirali još šest meseci života, nisi naročito zanimljiv za društvo od 70 plus.

Nedelja, 12. februar

Jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva danas je oficir na ogromnom grčkom trgovačkom brodu, prevozi kontejnere sa robom, uglavnom iz Kine u Zapadnu Evropu i Ameriku. U Beogradu je na redovnoj pauzi između dve višemesečne ture, a ova će potrajati malo duže, sve do posle Uskrsa. Uživa u Zemunu, vozi bicikl svakodnevno iako je napolju minus. Nedeljni ručak se odužio, jer nema kraja njegovim pričama o životu na brodu, lukama u Kini, Južnoj Africi, Holandiji, Americi… Žali se da ih je jedan „opljačkao“ dok su, čekajući na prolaz kroz Suec, naručili da im na brod donese prase i jagnje i naplatio oko 500 dolara! Preboleli su čim je kuvar Filipinac ispekao i servirao to mitsko biće – „pragnje“. Posle 15 godina na brodu kaže da već ozbiljno razmišlja da se usidri i da za, godinu-dve, pokrene neki mali posao u Srbiji. E, tu već razgovor prestaje da bude zabavan, jer teško dolazimo do dobre ideje čime bi mali biznismen mogao da počne da se bavi ovde, a da taj posao obezbedi miran, stabilan i pristojan život. Digli smo ruke i prepustili mu da o tome razmišlja tokom dugih dana na pučini, dok ogromnim brodom upravlja GPS.

Ponedeljak, 13. februar

U redakciji smo priveli kraju planiranje novog broja, imamo u vidu i to da će sreda, kada završavamo novine, biti praznik i da neke poslove moramo da obavimo ranije. Posle više od 15 godina provedenih u dnevnom novinarstvu, u novinskoj agenciji, fabrici vesti, prija rad u nedeljniku, a posebno sa iskusnom i veštom ekipom, kakva je u Ekspresu. Planirati danima unapred, projektovati u kom smeru bi događaji mogli da se kreću, kako bi novine bile aktuelne i pouzdane, nešto je što vas ponovo pokreće i drži pod stalnim profesionalnim naponom. Bio sam čitalac Ekspresa mesecima pre nego što sam u njemu počeo da radim i često se zaticao u razmišljanju da su to novine u kojima bih se dobro osećao, koje bi mi odgovarale po načinu na koje pišu, po temama koje obrađuju, po krugu ljudi koji sa njima sarađuju… I sve se potvrdilo. Ekspres je vratio nešto, starovremensko, što se izgubilo tokom godina, a to je da traži pažljivog, zainteresovanog i strpljivog čitaoca, čitaoca koji voli velike novine, duže tekstove, temeljno obrađene teme… Uz to, fantastično dizajniran, moderno opremljen, baš onako kako treba da izgledaju novine za 21. vek.

Utorak, 14. februar

Nisam uspeo da odem na koncert Josipe Lisac u Sava centru i žao mi je zbog toga. NJoj u čast, prvi put u životu danas sam se pridružio armiji onih koji ulicama hodaju i prevoze se po gradu sa slušalicama u ušima. Verovatno sam izazvao podsmeh ljudi u tramvaju (naravno, većina već ima slušalice u ušima, prikačene na telefon u džepu) dok sam trapavo ubadao džek u telefon, a malene slušalice u uši i tek onda na Youtube pronašao Josipinu „Tisuću razloga“. Ne znam kada sam tačno postao njen fan, možda negde početkom srednje škole, kada je jedan prijatelj kod mene „zaboravio“ LP sa muzikom iz rok-opere „Gubec beg“, na kojoj je i „Ave Maria“, od čijih orgulja i Josipinog glasa i danas, kao i tada, podilaze žmarci. Jednom davno je na TV govorila o svom kratkom boravku u Americi, a i tada je na televiziji bilo glupih pitanja, poput „A da li ste negde nastupali ili ste nešto snimili u Americi“. Odgovorila je, otprilike, „Šta vam pada na pamet, pa tamo svaka crnkinja, domaćica, peva bolje nego što ću ja ikada pevati“.

Sreda, 15. februar

Žao mi je što Sretenje još nije postalo „pravi“ praznik, dan kada ljudi iskreno čestitaju jedni drugima. Kao što Rusi puna srca čestitaju međusobno Dan pobede, ili Amerikanci Dan nezavisnosti, ili mi nekada Dan republike… Ali, doći ćemo i do toga, bitno je, čak i zadivljujuće, što u društvu vlada konsenzus o tome da je Sretenje idealno izabran dan za nacionalni praznik i da o tome nema spora. Nažalost i ove godine praznovanje se uglavnom ogleda u državnim ceremonijama i neradnim danima. Nekako i danas sa strepnjom očekujem TV-anketu u kojoj će prolaznici lupetati o tome zašto se baš Sretenje obeležava kao Dan državnosti, misleći samo o tome da dva dana neće biti posla i škole… U školi, kako čujem od juniora, nema specijalnih programa ili bar predavanja, filmova, o tome zašto je 15. februar važan za zemlju u kojoj su rođeni. Nastavnici ne moraju da čekaju da im to naloži opština ili ministarstvo, mogli bi sami da se malo pripreme i da deci koji minut govore o 1804. i 1835, ili da ih povedu do muzeja. Ako je otvoren.

Četvrtak, 16. februar

Ponekad, kao danas, bitno je pažljivo gledati izvore medijskih vesti, svaku njihovu reč, naslove, vreme objavljivanja i način na koji su napisane. Ako ste vešti u tome, može biti od velike pomoći da donesete ispravne zaključke o skrivenim političkim tokovima. O tome da li će se Tomislav Nikolić zaista kandidovati za predsednika, danas ne znamo ništa više nego što smo znali u sredu uveče, kada je ruski Sputnjik objavio to nezvanično saznanje. Ni predsednik Nikolić, niti neko od njegovih bliskih saradnika nije pod imenom i prezimenom govorio o tome, verovatno baš zato da bi fama koju nosi nezvanična, ali pouzdana vest, dominirala medijima, što se upravo i dešava. Verovatno će ostati tako sve do petka po podne i do sastanka Glavnog odbora SNS-a, kada će odluka biti doneta.

Autor je glavni i odgovorni urednik nedeljnika Ekspres