Srpkinja iz Barselone na putovanju po Kosovu

– Sedi ovde! – obraća mi se na srpskohrvatskom mladić koji pomaže svom albanskom kolegi vozaču u autobusu što stiže prepun na stanicu u Podgorici i u kojem jedino ja ne govorim albanski. Pitam se kako je taj mladić na prvi pogled shvatio da nisam Albanka kad nisam progovorila ni jednu jedinu reč. Osim toga, moja plava sveska sa oznakom UNICEF-a pažljivo je izabrana upravo zbog mog puta na Kosovo, kao bi se pomislilo da sam neka aktivistkinja Ujedinjenih nacija ili nešto slično.

Sada mi se, međutim, čini da svi znaju da sam Srpkinja i osećam se kao kakav uljez. Kada me je posle pola sata popustila napetost, i dalje ne mogu da se opustim jer mi provalije s obe strane puta ne ulivaju ni najmanje poverenja.

Moji saputnici iz autobusa za Peć ubrzo me nude bombonama, grickalicama i keksom, čime slede našu lepu narodnu tradiciju da ne možeš jesti pored nekoga a da ga ne ponudiš. Izvlačim svoju svesku i sve vreme puta pišem jer na mene ostavlja snažan utisak sve što vidim: sam put, visoki planinski vrhovi, ljudi koji putuju ovim delom Evrope, i ja usred svega toga.

Odluka da putujem na Kosovo bez sumnje je zahtevala i snagu i smirenost, koja su još potrebnije na licu mesta. Pošto sam provela četiri sata s jednom albanskom porodicom u Peći, prešla sam gotovo u tajnosti u Pećku patrijaršiju, gde se, u jednoj ćeliji manastirskog konaka, smeštam za jedinu noć koju ću provesti na Kosovu.

– Ovo je lepa, ali prokleta zemlja – govori Orhan koji me prima u svoju kuću po preporuci jednog crnogorskog prijatelja. – Kada stranca prime u jednu albansku kuću, on je pod zaštitom domaćina i niko ništa ne može nažao da mu učini – kaže mi Orhan. – Vidiš li, iako si ti Srpkinja, sada, kada si primljena u našu kuću, svi će te poštovati i ništa ti se ne može desiti – nastavlja, pozivajući me da kod njih prenoćim.

Moram ipak da ih napustim, jer sam se već dogovorila da čujem i drugu, srpsku stranu kosovske stvarnosti. Tako me put vodi u Pećku patrijaršiju, gde dvadesetak pravoslavnih monahinja provodi svoje dane u služenju Bogu pod zaštitom italijanskih vojnika KFOR-a.

Pitala sam se kako da stignem do manastira? Ako krenem pešice, ne znam ni kojim pravcem treba da idem, jer se manastir nalazi izvan grada. A ako bih se opredelila za taksi i govorila s vozačem engleski, kako da od njega zatražim da me vodi u srpsko pravoslavno svetilište? Ne samo da se bojim da tako nešto zatražim, već mi se to čini i nekako neprimereno. U Peći su gorele mnoge kuće, i srpske i albanske.

Na kraju odlučujem da odem do kancelarije KFOR-a koju sam videla usput i da zatražim od njih pomoć da bih došla do pravoslavnog manastira. Portir me propušta da prođem kapiju iako u početku ne shvata zašto sam došla. Na desetak metara stoji jedan civilni pripadnik tih međunarodnih snaga, kome se obraćam na engleskom.

– I have to reach the Orthodox Monastery of Pech.

Shvatam da je upravo završio svoj radni dan i da je bio pored kapije jer se spremao da krene kući. LJubazno mi odgovara da će me povesti svojim kolima do vojnika KFOR-a koji čuvaju manastir, na pola kilometra od manastirskih zidina.

Dok se vozimo ka Pećkoj patrijaršiji, koja je udaljena nekoliko kilometara od urbanog centra Peći, on mi se spontano obraća na srpskom:

– Razumem srpski, ali ga već dugo ni s kim ne govorim – kaže mi i ja shvatam da je on Albanac sa Kosova, zaposlen u međunarodnoj instituciji koja je poslata ovde da štiti integritet stanovništva, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost.

– A mislila sam da ste stranac – govorim mu i odmah dodajem, kao da se opravdavam – pišem feljton za španske novine, tamo živim. Danas sam intervjuisala jednu albansku porodicu, a sada idem da posetim manastir.

Kao da se nas dvoje moramo jedno drugome izvinjavati zbog naših nacionalnih pripadnosti koje nas, teoretski, obavezuju da budemo u neprijateljskim odnosima. S druge strane, sama činjenica da je on odmah shvatio odakle sam i ponudio da me poveze svojim autom vraća osećaj apsurda pred onim što se događalo na ovim i drugim područjima bivše nam zemlje.

Kontrola na punktu KFOR-a ispred manastira jedno je od malobrojnih mesta na putovanju po mojoj nepostojećoj zemlji gde mi moj srpski pasoš umesto da zatvara, otvara vrata. Osim toga, pukom slučajnošću saznajem da je izvesna Dobrila, koja „upravlja i odlučuje o svemu što se tiče manastira“, kako me obaveštava italijanski vojnik koji me pita o razlozima moga dolaska, boravila u pravoslavnoj parohiji u Barseloni. Dobrila nije monahinja, ali je vezana za crkvene političke krugove te je tako i boravila u barselonskoj crkvi Pokrova Majke Božje u Barseloni, jer je ovaj hram pod crkvenom jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve od 1992.

– Stigla si sama? Bez protekcije? Kako? – pita me Dobrila pre početka večere u staroj manastirskoj trpezariji dok okupljene monahinje uglavnom ćute, upućujući mi poglede tu i tamo. Pozvali su me da im se pridružim i to smatram za veliku čast.

Trpezarija se nastavlja na kompleks od četiri srednjovekovne crkve što već osam vekova krase središnji deo unutrašnjeg dvorišta. Nakon kratkog i laganog obroka, sve se istovremeno povlače a za njima, pošto smo sklonili tanjire, krećem i ja. Dok idemo kroz uzani hodnik, vidim kako zalaze u jednu sobu, koja je praktično u mraku. Stajem ispred, jer ne verujem da mi je mesto s njima.

Počinje tiho pojanje i molitva, a onda iza mene dolazi Dobrila koja mi pokazuje da mogu da se pridružim i sednem po strani ako želim. Ona sama ne ulazi.

Dok monahinje na svojoj večernjoj službi završavaju molitvu rečima da im „đavo ne šalje snove koji bi ih iskušavali“ oči mi se polako navikavaju na tamu. Diskretno posmatram njihova lica: većinom su mlade, istaknutih jagodica. Mršavost im još više ističe krupne i bistre oči. I ja se pitam kako su ovde stigle, šta ih je dovelo baš na ovo mesto, opasno dvostrukim zidinama?

Većina njih samo uzdiše.

– Pa kako živimo sada? Znaš li kakav je život u zatvoru? Tako živimo. Ne možemo da mrdnemo napolje bez zaštite KFOR-a.

– Kakve su ono pocrnele ikone, rukopisi i druge relikvije što leže na stolu ispred oltara u crkvi Svetog Dimitrija? – pitam pošto u najmanjoj kapeli srednjovekovnog kompleksa ugledam na desetine naređanih predmeta velike vrednosti, ali oštećenih i pocrnelih od vatre.

– To je sve što je spaseno iz crkava popaljenih na Kosovu 2004. godine – odgovara mi monahinja koja u tom času ubira dogorele sveće u glavnoj priprati crkve.

– Znaš li da je prva žena predsednika Borisa Tadića ovde i da se zamonašila? – šapuće mi sledećeg jutra jedna gospođa koja je, kao i ja, došla ovde u posetu, dok pomažemo da se raspremi sto posle doručka.

Dok pričamo, gledam kroz prozor kako italijanski vojnici u dvorištu istovaruju dugačke drvene grede. Potrebne su da bi se obnovila tavanica u jednom od manastirskih zdanja. Dva sata traje taj istovar, tokom koga se na desetine vojnika vrzma po dvorištu unoseći duge borove grede tamne boje.

S obe strane puta koji spaja Peć i Prištinu vide se napuštena srpska sela sa razrušenim kućama. Sistematski su demolirane i albanske kuće, ali su se Albanci uglavnom vratili svojim ognjištima.

Na benzinskim pumpama, kraj kojih se mogu videti groblja automobila i poneka džamija novije gradnje, po pravilu se viju i četiri zastave: nacionalna zastava kosovskih Albanaca, zatim zastave Evropske unije, Nemačke i SAD. Kosovski Albanci zahvalno veličaju zapadne zemlje koje su odmah podržale njihovu unilateralno proglašenu nezavisnost.

U Prištini su neke ulice dobile nova imena po američkim političarima. Najbizarnije deluje jedna renovirana baraka pored ulaza na autobusku stanicu; „Mermer Bila Klintona“ čita se na velikoj okačenoj tabli.

Kada me pitaju „Where are you from?“ odgovaram im „From Spain“, nakon čega uvek usledi komentar mojih sagovornika (na engleskom): „Reci im tamo u Španiji da ne zezaju, već da priznaju kosovsku nezavisnost.“

U autobusu kojim iz Prištine idem ka Makedoniji upoznajem jedan srpski par koji živi na Kosovu. Zovu se Mladen i Radmila. Ovde su došli iz Hrvatske posle Oluje 1995. Prinuđeni da napuste svoj zavičaj, hteli su da nađu pribežište u centralnoj Srbiji. Ali Miloševićeva naredba bila je da se kolonama Srba što su bežali iz Hrvatske ne dozvoli skretanje ka Beogradu, niti ka gradovima centralne Srbije. Da ne čujem sve ovo od ljudi kojima se to direktno desilo, ne bih lako poverovala u sve detalje priče koje su preživeli.

– Kretali smo se autoputem u koloni prema Beogradu, bežeći iz Krajine. Onda su nas iznenada zaustavili i skrenuli s tog pravca. Bili smo preusmereni na jug, na Kosovo, gde i sada živimo – kažu Mladen i Radmila. Govore kao da su izgubili svaku nadu da će se jednog dana ipak vratiti u svoj dom u Hrvatskoj ili da će bar umesto izbegličkih baraka opet živeti u normalnoj kući.

Mladen nastavlja: „Tek posle smo shvatili da je to bio pripremljen plan Miloševića da Kosovo naseli srpskim izbeglicama iz Hrvatske krajine.

– Bombardovanje 1999. zateklo nas je u izbegličkom logoru nadomak Prištine – kaže Radmila.

– Kao da se poigravaju s nama. Kao da nismo ljudi. Premeštaju nas s jednog na drugo mesto, po pravilu gore od prethodnog – dodaje tihim glasom njen muž.

Što se tiče španskog nepriznavanja nezavisnosti Kosova, jasno je da ta odluka počiva isključivo na zabrinutosti za situaciju u sopstvenoj zemlji, gde Katalonija, u kojoj živim poslednjih godina, ozbiljno uzburkava političku scenu. Nikoga zapravo ne brine sudbina ljudi poput Mladena i Radmile.

O tome mislim dok posmatram ovaj bračni par, ipak ne toliko mlad da bi sada lako mogao negde početi život ispočetka. Zaspali su u autobusu oslonjeni jedno na drugo; ne izgleda mi da više imaju snage niti da se pitaju kakva ih budućnost čeka. Autobus juri brže nego što je dozvoljeno, stalno gazeći i prelazeći punu liniju. Kosovo je opasno ne samo zbog međuetničke netrpeljivosti već i zato što se oseća da se niko ne drži zakona i pravila (jedna od svakako zajedničkih crta većine krajeva po kojima putujem). Krave pasu kraj samog autoputa i čini se kako ih svakog trenutka možemo dokačiti. Ali niko osim mene ne obraća pažnju na slične detalje, pa ni sam šofer.

U jednom trenutku se pojavljuje tabla za skretanje ka Šar planini. To me podseća na Džemu, Džemilja Redžepija, mog druga Goranca koji je bio rodom sa Šar planine, a s kojim je moj pokojni brat Marko služio vojsku u Zagrebu. Još te daleke 1987. Džemo je bio započeo svoju karijeru operskog pevača; kada bi dolazio s Markom na odsustvo u Beograd, pevao bi neku od solo-arija, poput O Sole mio i Santa Lucia, dok bi se prozori u našem stanu u Jevremovoj 35 bukvalno tresli od njegovog baritonskog glasa a komšije se verovatno hvatale za glavu.

Poslednji put sam ga videla dve godine pred raspad Jugoslavije, na operskom festivalu u Veroni gde su on i njegova partnerka Hiromi iz Japana (koja mu je u međuvremenu postala supruga) nastupali u Aidi.

Raduje me činjenica da je Džemo postigao uspešnu karijeru u Italiji i da ga nisu zatekli sukobi na Kosovu.

„Govorim sve jezike bivše Juge; u svakoj od tih sredina se osećam kao kod kuće“, piše mi ovaj prijatelj dok u završnoj fazi knjige uspostavljam sa njim ponovni kontakt preko fejsbuka nakon više od 25 godina. „Imamo i dvoje velike dece. Na Kosovo idem jednom godišnje i tako će biti dok mi je majka živa, a posle ne znam“, završava DŽemo svoje pismo.

Dok autobus nastavlja i ja sabiram utiske gledajući kroz prozor, pamtim da su i moja prva sećanja vezana za Kosovo takođe vezana za autobus. Bilo je to negde krajem sedamdesetih, kada je, nakon što smo svake godine obilazili neku od jugoslovenskih republika, došao red da se ide na ekskurziju u ovu pokrajinu. Mislim da smo bili sedmi razred osnovne škole. Ali već i tada – mislim da je to bila 1979. – smatrano je da je za nas što dolazimo iz Beograda sigurnije da se mnogo ne šetamo ulicama kosovskih gradova, što će reći da smo jedva izlazili iz autobusa.

Niko nam tada nije jasno objasnio, ni u Prištini niti u konaku manastira Gračanica gde smo prenoćili (i odakle nam nisu dozvolili da izlazimo napolje), da postoje nacionalne tenzije između Srba i Albanaca i da je to razlog što nas ne puštaju da šetamo slobodno okolo.

Čini mi se da je čak i sada Kosovo jedina istinski opasna teritorija bivše Jugoslavije, gde je netrpeljivost pravilo a ne izuzetak. Zbog toga i želim da što pre napustim ovu ranjenu zemlju. Dok autobus prelazi granicu s Makedonijom, čuje se samo hukanje ćuka. Kao da ovim svojim oglašavanjem iz mraka potvrđuje da se ništa ne može učiniti da bi se kosovske rane izvidale.

Tamara Đermanović je profesorka slovenske književnosti, estetike i filozofije na Fakultetu humanističkih nauka u Barseloni gde živi od 1991. godine.

U najtiražnijem katalonskom dnevniku La Vangvardija objavila je seriju tekstova sa svojih putovanja po zemljama bivše Jugoslavije, koji su kasnije, 2013. objavljeni i kao knjiga.

Ovih dana izdavačka kuća Samizdat B-92 iz Beograda objavila je dopunjeno izdanje ove knjige pod naslovom Put u moju nepostojeću zemlju u koju su uvršteni zapisi nastali između 2008. i 2018. godine.

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.