Srpko Leštarić: Lepota reči Istoka

„Clio“ je već oglasio treće izdanje „Sezone seobe na sever“ Sudanca Tajiba Saliha, a tom izdavaču Leštarić je predao rukopis prevoda Salihovog dvodelnog romana „Bendaršah“, koji sa „Sezonom…“ i „Zejnovom svadbom“ („Clio“, 2016) čini tetralogiju. „Laguna“ obnavlja „12 nemogućih“, zbirku priča buntovnih arapskih pisaca, a „Službeni glasnik“ objavljuje „Taftaf ili priče Bagdađanki“, zbirku izvornih narodnih priča sa arapskog govornog dijalekta, i male dečje pesme mesopotamskih Arapa „Lađe moga srca po žednoj vodi plove“.

Kako dolazite do materijala za vaše zbirke usmene književnosti Arapa?

– Kad sam počeo da studiram arapski jezik, radovao sam se što ću biti u stanju da uživam i u zapisima arapske usmene književnosti u kojoj sam očekivao da nađem divne priče. Ali pokazalo se da objavljene izvorne građe na govornim dijalektima u arapskim zemljama nema. Osim nešto malo u arapskim folklorističkim časopisima, glavni izvori arapskih narodnih priča su zapisi stranih arabista, mahom iz 19. veka. Prva takva zbirka izronila je slučajno, posle deset godina uzaludnog traganja, drugu sam sam sabrao iz raznih izvora, jednu mi je fotokopirao kolega iz getingenskog instituta za izučavanje bajki, a da dođem do ove poslednje čekao sam gotovo dvadeset godina.

Koliko je arapska usmena tradicija uticala na srpsku?

– Zna se da su uticaji arapskog istoka na srpsku kulturu primetni u oblastima muzike i ishrane, ali posle pojave prevoda šest velikih zbirki izvorne arapske usmene tradicije moguće je prepoznati korene mnogih sižea i motiva naših bajki u arapskim, zatim jezičkih i stilskih izraza i figura pripovedanja u njima. No, za to je potrebno da se srpski folkloristi i lingvisti, a na prvom mestu „Balkanološki institut SANU“, posvete takvim proučavanjima.

Odakle inspiracija za knjigu malih dečjih pesama mesopotamskih Arapa?

– Ideja da saberem, prevedem i kritički se osvrnem na jedinstvene arapske uspavanke, tašunaljke, cupaljke, basme itd. došla mi je uz poznanstvo s iračkim etnomuzikologom Huseinom Kadurijem, mađarskim đakom, koji je sakupio ogromno blago iz te oblasti i poklonio mi svoje najvažnije knjige. Dalje je bilo samo do mene, ali je prevođenje tih songova bilo tvrd orah. Kudikamo lakše bilo je sačiniti dijalekatski glosar iz cele građe. Ta knjiga se bavi tim pesm(ic)ama, analizom žanra, u njoj su originali autentičnih songova, indeks pesama i notni zapisi onih najtipičnijih, ali namenjena je svima samo ne maloj deci. Upravo to i čini tamošnje uspavanke jedinstvenim, to što su gorke kao čemer. U njima se majka, dok nina svoje čedo, mahom njemu samom žali na svoju tešku sudbinu.

Da li je „Sezona seobe na sever“ dokaz da su arapski pisci bliski našem čitaocu?

– Taj roman je, naprosto, odličan – spada u one knjige koje, čim pregurate prve dve-tri strane, ne ispuštate dok ne stignete do zadnje. Preveden je na više od trideset jezika i svrstan u sto najboljih romana sveta! Mislim da nema nijedne arapske knjige, ni romana ni zbirke kratke proze koje sam preveo (a ima ih tridesetak), koje ne krasi izvrsnost autorovog pisma, stila i jezika. Arapski pisci su dragi našem čitaocu što zbog tema koje obrađuju (društveni raskoli na granicama između tradicije i modernosti, položaj žene, političko i policijsko nasilje) što zbog zagonetnog a opet nama bliskog mentaliteta arapskog čoveka u tim delima.

Kakav je danas odnos prema piscima iz „12 nemogućih“?

– Zahvaljujući „Laguni“, ta jedinstvena mala antologija arapske buntovničke priče vraća se među naše čitaoce. Od prvog, krasnog izdanja kod „Narodne knjige“, prošlo je trinaest godina a u međuvremenu je ta zbirčica prevedena na engleski pod naslovom „12 Impossibles“ i okačena na internet. To se dogodilo zaslugom Milene Dragićević Šešić koja je na nju ukazivala po međunarodnim simpozijumima, zatim „Europian Cultural Foundation / NextPage Foundation“ koje su izdanje finansirale i štampale, i mladog engleskog prevodioca Edvarda Aleksandera. Nažalost, ništa se nije promenilo u odnosu prema autorima priča, vidimo da je cenzura u većini arapskih zemalja i dalje nemilosrdna, jer su režimi listom i dalje diktatorski. Trebalo bi da se kompletna građa objavi i na arapskom, to bi nešto značilo!

Na jesen je 15 godina od smrti Edvarda Saida, autora čuvene knjige „Orijentalizam“. Koji su stereotipi Zapada o Istoku najukorenjeniji?

– Saidov obimni ogled nije se bavio samo islamom, već upravo, kao što ste dodali, ukorenjenim stereotipima o istočnim kulturama i istočnim društvima. A ti stereotipi zasad se održavaju uz upadljivo okamenjeno mišljenje da su ljudi Istoka nesposobni da prihvate kult slobode. Ali Zapad nije ni pokušao da pridošlicama s Istoka, prvenstveno onima islamske vere, ponudi mogućnost da iz kompleta zapadnih građanskih sloboda usvajaju ono što njima odgovara i da napreduju u tome tempom koji njima odgovara. Sva nastojanja u tom smeru podrazumevaju državno nasilje a samim tim maše cilj, da i ne govorimo o okupacijama i rovarenju tajnih službi što vode sektaškim ratovima.

Jesu li dela pisaca koja ste preveli obavezna literatura na arabistici na našem fakultetu?

– Valjda su sva bar na preporučenim listama, ali tu je uvek reč o delima tih autora. A ja bih voleo da čujem da su u obaveznu literaturu na orijentalnim studijama u Beogradu ušli pogovori knjigama koje sam preveo, jer su u njima moji pogledi kako na dotično delo, tako i šire, na arapsku kulturu i praktični osvrti na probleme prevođenja s arapskog jezika.

Prevođenje je dvosmerni put. Ima li naša književnost šansu?

– Kulture na jezicima male rasprostranjenosti imaju ograničen uticaj. Baš zato, za takve sredine je važno da uporno i dobro prevode strana dela i da dela njihovih pisaca budu prevođena. Ovo smatram i prilikom da iznesem u javnost jednu informaciju od značaja za naše mlađe pisce, koja ima svoju malu istoriju. Naime, ceo broj 53/2015 londonskog časopisa „Banipal – Magazine of Modern Arab Literature“ trebalo je da bude posvećen delu velikog sirijskog pisca Zekerije Tamira, pa je sam pisac rekao glavnom uredniku da je njegov „najveći“ prevodilac jedan Jugosloven, tačnije Srbin, koji je preveo dvanaest njegovih zbirki na „mali“ srpski jezik, dok među ostalim arabistima u svetu nema nikoga ko je preveo više od tri. Insistirao je da časopis pozove i mene da napišem prilog, što se i dogodilo. E sad, budući da od 2012. taj časopis, koji ima oblik knjige od 250 strana, odvaja u svakom broju blok od 55 strana za mlađe pisce s jezika ograničene rasprostranjenosti (npr. objavljeni su izbori iz slovenačke i korejske književnosti), preko mene je glavni urednik Samavel Banipal uputio poziv srpskim izdavačima da prirede na engleskom isečke iz dela sedam-osam srpskih pisaca da bi ih on štampao u tom redovnom aneksu i tako na 55 strana prikazao mlađe srpske pisce i pesnike na širokoj anglofonskoj teritoriji. Sve dosad mi nije pošlo za rukom da, uz pomoć kompetentnih urednika ili izdavača, takvu „priredbu“ organizujem. Namera i dalje stoji, pitanje iz redakcije časopisa zašto takav materijal ne stiže i dalje se povremeno postavlja pred mene…