Srpska potkazivačka književnost

Zbog šireg značaja takve vrste tekstova, pozabaviću se njime malo podrobnije, bez želje da ikog pokolebam u uverenju da je biografija ličnosti koja se predlaže za ovakvu počast „briljantna“ a zasluga za razvoj kulture u Srbiji i afirmaciju užičkog (rodnog) kraja nemerljiva. Njih (pokretače inicijative), uostalom, niko ne može kriviti što se znameniti sugrađanin držao devize: vrline javne, gresi tajni.

Golubnjača i oko nje

Tekst o kojem je reč nosi naslov „Golubnjača i oko nje“. Ima 28 daktilografisanih stranica, ispod kojih je kao datum nastanka naveden 1. februar 1983. godine. Takve je prirode da bi mnoge od onih poznatih ličnosti koje su za ono kratko vreme otvorenih vrata arhiva Udbe pojurile da prouče svoje dosijee, bile presrećne da su ih u njima zatekle. Danas je teško ustanoviti da li je prvo poslat DB-u (Državnoj bezbednosti) pa, umnožen, stigao u ruke nekih visokih partijskih i državnih funkcionera, ili obrnuto.

Naslućujete, dakle, da je u pitanju vrsta pisanog teksta i tajnog spisa koji ne pripada nijednom poznatom književnom žanru. Čak ni pamfletu, u najgorem značenju tog termina. Možda bi mogao da se uvrsti, ako i za nju nije uvreda, u „divlju“ književnost. U svakom slučaju, najpreciznije ga određuju rečnici stranih reči i srpskog jezika koji autore takvog profila označavaju kao denuncijante, cinkaroše, potkazivače, doušnike i dostavljače.

Stoga možda najmanje grešimo ako takva pisana sočinjenija nazivamo potkazivačkom književnošću. Onom čiji je procvat počeo po završetku Drugog svetskog rata i čiju je ekspanziju narednih decenija stimulisala i obilno honorisala Ozna, Udba i DB, i u čemu je ogromnu zaslugu imao opet jedan slavni Užičanin, Slobodan Penezić Krcun. A što je Oskar Davičo ovekovečio i stihom: „Ozna? / Sve dozna! / Pst, tajac. I lišće ima uši“, u čuvenoj poemi u pohvalu Titovoj tajnoj policiji. (Recital „Za borce 13. maja“, izveden 12. maja 1964. godine na svečanoj akademiji povodom 20-godišnjice osnivanja Službe unutrašnje bezbednosti, u velikoj dvorani Doma sindikata u Beogradu.)

Kobni otac nacije

Povremeno, najčešće slučajno, otkriva se da su svoj obol takvoj književnosti davali i neki naši veliki pisci, umetnici i intelektualci. Među njima čak i „otac nacije“, Dobrica Ćosić. U jednoj fusnoti poglavlja „Kobni otac nacije“, u knjizi „Elita gora od rulje“ (Zagreb, 2009), Mirko Kovač o tome piše: „U doušničkom pismu visokom partijskom šefu Petru Stamboliću od 14. svibnja 1955. godine (objavljeno u NIN-u br. 3045, od 7. svibnja 2009, nakon pedeset četiri godine Gedžine magle), Ćosić prokazuje svoje kolege, značajna imena srpske kulture, kao ljotićevce, lažne marksiste, šarlatane, neznalice, ljude odane „malograđanštini, boemluku, demoralizaciji, dešperaderstvu, ždanovizmu“, nedarovite i pogubne za ukus omladine, „nacionalno učaurene“, te njihov „nekomunistički ton diskusija“; prokazuje ih Dobrica kao „sektaške i klikaške formacije književnika“, kuka što u „Srbiji danas bukvalno nemamo nijednog kritičara marksista“, a za Branka Ćopića kaže da je „kompromitovao književnost“, i napokon veli da je „potrebna ideološka intervencija partije“. Otkucava ih Gedža poimence, pa su se na njegovoj listi našli Zoran Gluščević, Maksimović, Vinaver, Jovan Hristić, B. Radović, Grbić, Jurković, Brašanac, Slobodan Marković, Bogdanović, Gligorić, Petar Džadžić, Bandić, Vučković, Mihiz, Svetlana Janković, Karlo Minić, Zoran Gavrilović. I da nije bilo „zločinca“ Tita i njegove četrdeset osme, sva bi ta imena bila deportirana u Sibir, a nešto kasnije, znajući Staljinov cinizam, i sam denuncijant.“

U svojim brojnim dnevničko-memoarskim knjigama Ćosić, naravno, nije objavio ni ovo ni druga slična pisma, ako ih je još bilo. Ali, posle otkrića ovog, postaje jasnije i zašto se kao predsednik Srbije i Crne Gore nije zauzeo da se – kao što su to uradile neke druge bivše komunističke zemlje – otvore policijski dosijei.

Doušnici početnici

Nema, međutim, ničeg čudnog u tome što otvaranje tajnih dosijea Udbe i DB-a nisu tražila, kako u Miloševićevo vreme, tako i posle 5. oktobra, ni neka druga istaknuta disidentska imena. Javna je tajna da je u tajnim policijskim arhivama pohranjeno i mnogo onoga što je izašlo ispod njihovog pera, potpisano imenom i prezimenom ili anonimno. Vladimir Dedijer mi je tako pričao da je Svetislav Stefanović Ćeća, zamenik svemoćnog šefa policije Aleksandra Rankovića, bio oduševljen prilozima jednog doušnika-početnika, kasnije poznatog satiričara koji će postati Miloševićev apologeta na način na koji je Krleža bio Titov. Nedavno mi je pak jedan kolega pokazao kopiju pisma arhiđakona srpskih disidenata, Živorada Stojkovića, koji od Rankovića traži priliku da mu i neposredno izrazi žaljenje zbog likvidacije na Četvrtom plenumu CK SKJ. Televizija Beograd je, prisetimo se dalje, emitovala dramu, snimljenu po rukopisu nađenom u zaostavštini Velimira Lukića, o mladom slikaru koji je za „službu“ ocinkario svoju prijateljicu, ženu istaknutog srpskog partijskog funkcionera, kojeg je trebalo držati u šaci da se ne bi usprotivio rušenju Rankovića. Slikar je, u stvari, mladi pesnik, disident i potonji akademik, koji u Miloševićevo i Koštuničino doba doživljava i svoj politički uzlet.

Elem, da se vratimo Čoliću. Bizarnost njegovog doušničkog teksta je u tome što nastaje kada se smatralo da je vreme koje ih je tražilo zauvek prošlo. U svojoj ideološkoj borniranosti, autor je toga, izgleda, najmanje svestan. Kad „slučaj Golubnjača“ dostiže svoj zenit, i kad i političkim slepcima postaje vidljivo da su ga isfabrikovali partijski moćnici Vojvodine i Novog Sada, da bi se Beogradu i Srbiji imputirao nacionalizam, filmski kritičar „Politike“ smatra da je trenutak da iskaže ideološku pravovernost i jednima i drugima. Napad na zabranu „Golubnjače“ za njega je „hajka“ nezapamćenih razmera, za čije rasplamsavanje je veliki krivac i tadašnji urednik kulturne rubrike „Politike“, koji „hajkačima“ daje prevelik prostor. (Grešni urednik je, inače, bio pisac ovog članka.) Produbljujući optužnicu, on dalje kaže da se svaka, ma i najmanja energija nezadovoljstva koristi „protiv vladajućeg establišmenta“. Po ovoj dostavi, „prilično je čudno da to većina političara ne uviđa“. Da bi im otvorio oči, Čolić razotkriva prave namere „branilaca“ zabranjene predstave: „Oni, bilo da su nacionalisti, liberali, anarhisti ili novolevičari, napadaju sve što jeste, i što bi moglo da bude, pretpostavka normalnog stanja zemlje, njene stabilnosti, jedinstva partije, naroda, a naročito nacionalne odnose, jer znaju da smo tu najranjiviji. Protiv su socijalizma SK, i u toj hajci sredstva ne biraju.“ I što je, po Čoliću, najgore, „u svim sferama naše kulture oni nisu samo prisutni, već drže rukovodeće pozicije“, posebno u novinskim redakcijama, gde forsiraju svoje istomišljenike i destruktivne tekstove, koji izazivaju nesporazume i sukobe.

Adresi kojoj piše, Čolić poručuje da ne treba da se libi zabrana: „Francuzi su, kad su smatrali da im zbog nečeg smeta, zabranili i Didroovu „Monahinju“. Klasika, a ne nekog anonimnog pisca „Golubnjače“, ili poznatog „Robespjerovca“, reditelja te predstave, Mijača.“

Sumanuto cinkanje

U pasažima obojenim „estetičkom“ analizom, noveli Jovana Radulovića daje se izvestan popust, dok se dramski proizvod ocenjuje kao opasan i tendenciozan „naturalistički pamflet“, opasnih implikacija: „Sve motive, ideje, asocijacije i uzgredne slike novele koji se koncentrišu oko pitanja nacionalnih odnosa, režija razmahuje, naglašava i usijava. Poruka može biti samo jedna – nema mira među zavađenima, među Srbima i Hrvatima. Jama je njihova sudbina, te kao što je postojala u prošlosti, kao što je opstala posle revolucije (čak tragički se širi), takva će biti u budućnosti. Narodno oslobodilačka borba, šta više, dokazuje uzaludnost maštanja o eventualnom izmirenju, jer je na ispitu bratstva i jedinstva nepovratno pala. Jama i kama su neumitnost, fatum Srba i Hrvata na prostoru na kome se tragedija zbiva, tj. na prostoru SR Hrvatske. To su, uopšteno rečeno, namere „Golubnjače“…

To su, onda, kako proizilazi iz ovog sumanutog cinkanja, namere i autorske ekipe koja je stvorila „Golubnjaču“ i svih onih koji su branili njen umetnički integritet, pa među njima i pojedinih novinara, komentatora i urednika „Politike“. Srećom, ovakvoj vrsti insinuiranja u „slučaju Golubnjača“ nije ukazivao poverenje nijedan pripadnik srpskog političkog vrha. Čak, kako se imao prilike uveriti potpisnik ovog članka, ni najdogmatskiji u njemu, tadašnji predsednik Predsedništva SR Srbije, general Nikola Ljubičić. Da je, kojim slučajem, bilo obrnuto, onda bi zloglasna „Bijela knjiga“, o nekim idejnim i političkim skretanjima u sferi stvaralaštva i kulture, bila napisana u Srbiji, a ne u Hrvatskoj, gde se pojavila 1983. godine.