Srpske bajkerke „prašile“ ravnicom

Trebalo je da im se pridruže i paralelno voze slične rute od 300 kilometara u drugim delovima Srbije i koleginice iz Beograda i Niša, ali je loše vreme otkazalo planove. Vojvođanke su ipak bile najupornije. Prašilo se drumovima ravničarskim na ruti od Banata do Bačke i nazad, preko 300 kilometara u celodnevnoj vožnji sa pauzama i fotografisanjem koje je obavezan deo ove priče. Pune utisaka nakon vožnje i potrebnog odmaranja, koje je usledilo dan nakon toga, naše sagovornice ispričale su da je start relija započeo u Zrenjaninu, ispred spomenika Kralju Petru gde je „palo“ i prvo slikanje.

Zbog pljuska, napravljena je pauza kod Bečeja sve sa posluženjem, uz obavezno navlačenje kišnih odela, a onda je vožnja nastavljena do krajnjeg severa zemlje. Učestvovale su Valentina Vanja Nađ iz Mužlje, Livija Stojadinov i LJiljana Stupar iz Zrenjanina, Svetlana Ceca Putnik iz Elemira, Aleksandra Rosić iz Čuruga, Ana Ivkov i saputnice Lazarela Sekulić iz Čuruga, Aleksandra Marjanov Roza i Marina Matić iz Novog Sada. Različitih su životnih priča i godina, neko je po profesiji profesorka, neko vaspitačica, jedna je novinarka, a sve su pre svega zaljubljenice u motore i vožnju. Sve ih spaja ljubav prema prirodi i putovanju.

– Znamo se sa moto skupova. tako smo se povezale i tako je počela ova neverovatna avantura. Ja sam dugo u prijateljstvu sa motorima, posećujem moto skupove i godinama sam bila saputnik dok nisam odlučila da kupim sebi motor i osamostalim se. Pre dve godina sam uzela „Jamahu“ od 125 kubika, to je mali motor i planiram da ga zamenim za veću mašinu, ali sada radi posao. Evo, izvozala sam sa prijateljicama ovu lepu rutu, stvarno je bilo divno. Specifična je vožnja kada je reč o ženskom reliju, sve se pratimo i pazimo jedna na drugu. Istina da nas je kiša tog dana pratila skoro do Subotice ali smo imali samo jednu pauzu, kod Bečeja, a obišle smo i dvorac Fantast. Najlepši deo vožnje bio mi je u povratku iz Subotice, sunce je zasijalo, put je bio prazan, a oko nas polja sa rascvetalim bulkama i ekipa na motorima. Mnogo lep osećaj, čista radost – priča uz osmeh učesnica relija LJiljana Stupar, zrenjaninska novinarka.

Ljiljanino zagrevanje za ovu rutu bilo je putovanje u Republiku Srpsku i neke bliže destinacije po Srbiji, a sagovornica Danasa ranijih godina putovala je motorom i u Albaniju, Rumuniju, tada kao saputnik.

– Leti je najbolje vreme za vožnju motora. Zanimljivo je da tokom zime čekaš lepo vreme i razmišljaš gde ćeš se voziti. Gledaš prognozu sve vreme, gledaš da li će biti lepo vreme u septembru, oktobru samo da bi vozio. Pošto vozim manji motor, meni smeta vetrovito vreme a što se saobraćaja tiče, kamioni mogu da budu nezgodni posebno kada vide da su žene na motoru, neće nekad namerno da propuste. A da čak i muškarci poštuju žene bajkerke uverile smo se kad je nedavno jedan čovek prišao našoj Liviji, koja vozi motor od 1.100 kubika, i izrazio divljenje. Mi smo baš ponosne na nju, ona najduže od svih nas iz grupe vozi motor – kaže LJiljana Stupar.

foto Miroslava Pudar

A na pitanje kako se održavaju motori, kako ih prihvataju kolege bajkeri i da li je toplo u tim njihovim odelima, u kojima su zakopčane do grla, veselo odgovara sa: „Da, da, sve je tako!“.

– Pa, toplo nam je u odelima i pod kacigom, ali moraš da ih nosiš, tu je i posebna obuća koja štiti vozače. A što se tiče održavanja mašine, meni pomaže Frajta, naš poznati bajker koji se doznaje u motore. Mi nemamo nikakav problem sa bajkerima jer smo deo te zajednice, jedina razlika između nas je da se žene ne hvale motorima i brzinom kojom su vozile i spremne su da bez zadrške pohvale tuđi, bolji motor i vožnju – kaže LJiljana.

„Petrolettes“ reli vožen je rutom Zrenjanin – Subotica, od 8.30 do 19 časova a bajkerke su obišle i Kanjižu i Žitište, na kraju slikale se kod spomenika Rokiju Balboi kao deo promocije ovoga kraja.

– Preko dvadeset godina vozim motor. Motori su u mom životu od osnovne škole, kada sam prvi put probala vožnju mopedom. Krajem devedesetih sam definitivno znala da ću da vozim veliki motor nakon što sam posetila jedan skup gde sam videla kako se motoristi druže i putuju, kako imaju taj svoj jedinstven svet. Do sada sam imala dosta motora, sada vozim „Kavasaki“ od 1.100 kubika, snage 146 konja. Snažna mašina, koja voli ravan asfalt i ne trpi male obrtaje. Na ovom reliju koji smo pre neki dan izvozale, bile su učesnice sa različitim motorima, tako da smo se pratile. Na čelu i na kraju kolone uvek idu iskusniji vozači, u sredini ostali. Vozile smo brzinom od 80 do 100 kilometara na sat, to nije bio auto-put već putna mreža kroz naseljena mesta, pa nisu bile velike brzine. Ukupno smo prešle 350 kilometara, od ček pointa do tri planirane tačke. Jeste ravnica ali Vojvodina zna da iznenadi – priča bajkerka Livija Stojadinov.

Ona kaže da iako se možda tako ne čini, vožnja motora može biti fizički naporna i da je zato preporučena razdaljina 400 kilometara po danu koliko treba prelaziti. A na pitanje zašto su ženama zanimljivi motori i ima li danas više žena vozača nego pre, Livija odgovara da je danas definitivno više pripadnica lepšeg pola na motorima.

– Bilo je malo žena nekada koje su vozile velike motore. I u vreme kada sam ja počela pre više od 20 godina tako je bilo. Međutim, to se brzo promenilo, sad baš ima ženskih vozača, što mi je drago. Prema nama dostupnim podacima oko 70 motoristkinja je sada aktivno u Srbiji, bar je to brojka za koju mi znamo – kaže Livija Stojadinov.