Srpski jezik između nauke i dogme

Dok se u medijima o ovim sukobima često pristupa senzacionalistički, u nauci se primećuje sve snažniji prodor populizma, indoktrinacije, propagande, cenzure i samocenzure koja, osim uobičajenih metoda kontrole i manipulacije činjenicama, koristi i cenzuru odmazde.

Da li očekujemo da predsednik “Matice srpske” i profesor univerziteta, Dragan Stanić izjavi: „(…) nama nije toliko protivnik ono što se formuliše u EU, nego agenti ovde na terenu. To su nam pravi protivnici, protiv njih treba da idemo đonom i to stalno, svakodnevno, naporno, pokazujući zapravo da oni ne znaju tačno o čemu govore (…)“

Rezultati novijih istraživanja zabrinjavaju svaku osobu koja voli svoju zemlju: svaki treći petnaestogodišnjak u Srbiji je funkcionalno nepismen, a skoro 20 odsto studentske populacije u Srbiji nema osnovnu (grafičku) pismenost!

I ove godine, nakon prijemnih ispita, katedre za srpski jezik na matičnim fakultetima ostale su bez popunjene budžetske kvote, a to su katedre koje grade nastavni kadar za srpski jezik i književnost.

Dok su glavne naučne institucije decenijama guslale ideologiju, funkcionalna pismenost se urušila. Postaje upitno ko će u doglednoj budućnosti uopšte predavati srpski jezik i književnost. Ko će preokrenuti trend? Zakon o zaštiti jezika? Problemi su daleko složeniji da bi se rešili Zakonom.

Šta povezuje ove probleme? Dogmatizam i anahronizam nadležnih institucija. Još pre više od pola veka upozoravalo se na dugu tradiciju gramatičara savremenog jezika koji nisu vodili računa o jeziku naroda niti pokazali svestranu obaveštenost.

Umesto da standardizuju savremeni jezik, gramatičari su tvrdokorno ostajali pri jeziku koji se koristio pre 150 godina.

Ignorisali su promene u vremenu, u društvu, promene u jeziku. Umesto naučnih činjenica i rasprave, nude se sopstvena uverenja i izmišljanje „stranih agenata“.

Debate koje su u vezi sa rodno osetljivim jezikom bezmalo traju jedan vek, baš kao što i debata o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćiriličnog pisma ima svoju dužu istoriju od jučerašnjeg dana.

Dva pisma jednog jezika su bogatstvo, no zakon i nametanje nisu najbolji put zaštite. Ako je “Odbor za standardizaciju” osnovan 1997. između ostalog polazeći i „od potrebe za jezičkim planiranjem“, kako to da predsednik tog tela nedavno priznaje „da imamo neuređenu i zapuštenu jezičku situaciju, degradiran srpski jezik i pismo“? No to nije sve. Sadržaj nastavnih programa za srpski jezik neprilagođen je uzrastu, svrsi i vremenu.

To je jasno đacima već u drugom razredu osnovne škole i njihovim roditeljima i starateljima čim otvore udžbenike srpskog jezika. Institucije koje pišu jezičke norme i kreiraju školske planove i programe, nažalost, nisu u stanju da osiguraju ni jezički standard ni kvalitetne programe, što se sve odražava na poražavajuće rezultate pismenosti.

Ćirilicu i srpski jezik bolje od zakona zaštitiće funkcionalno pismeni đaci. Napori naučne zajednice moraju se usmeravati u tom pravcu, a ne u odbranu dogme i proganjanju neistomišljenika.