Srpski lobi marginalan u pariskim krugovima

General De Laprel koji se, na zahtev predsednika, potrudio da upotrebi svoj skromni uticaj u Beogradu, Zvorniku i na još nekim mestima, ovako zaključuje svoju izjavu pred parlamentarnom informativnom misijom u vezi sa Srebrenicom 22. februara 2001: „Dejtonski mirovni plan za Bosnu i Hercegovinu verovatno je bio previše ambiciozan da bi jednom prekidu vatre koji je sada na snazi de fakto usledilo efektivno sprovođenje opet izvanredno ambicioznih odredaba tog mirovnog plana,“
Uz takve argumente, tokom dve godine, Mladić i Karadžić su zaista mogli bez problema da prelaze kontrolne punktove IFOR, a potom i SFOR. Nekadašnji prvi čovek DRM između 1992. i 1995. Žan Hajnrih, unapređen u pomoćnika komandanta IFOR 1996, opušteno govori o toj temi pred poslanicima iz informativne misije za Srebrenicu. „Nismo preduzimali operacije protiv njega (Mladića). Smatram da, da smo hteli…“ Ova primedba se odnosi na sve države koje su obezbeđivale kontingente IFOR, potom i SFOR. Međutim, ova stvar s pilotima bila je za Francuze otežavajući faktor koji je omogućavao tu „spontanu“ pasivnost prvih godina intervencije NATO.
Svedočenje generala Galoa olakšava razumevanje te logike. Šta on kaže o organizaciji svoje misije kod Mladića? „Imam sreću da sam se sprijateljio s jednim Francuzom srpskog porekla, industrijalcem iz Luksemburga… Aleksandar Radović poznaje ljude s kojima je trebalo da se sretnem i, uopšte, većinu onih koji imaju značajnije funkcije u srpskom svetu… Odmah je prihvatio. Ali, pošto je bio slobodan tek od srede 15. novembra, zakazali smo sastanak sutradan na beogradskom aerodromu, oko 13 sati… Dočekali su me Radović i moj prijatelj Branko Rakić, pomoćnik ministra pravde u vladi u Beogradu. Pošto je završio studije u Nansiju, Rakić tečno govori francuski, pa smo se njemu obratili da nam organizuje susrete na srpskoj zemlji.“
Sledi zatim nekoliko stranica o peripetijama oko razgovora s Karadžićem, pa s Mladićem. A Branko Rakić je danas u centru mreže podrške zatvorenicima MKSJ, posebno Miloševiću kod koga taj član Socijalističke partije Srbije može da iskaže svoj pravnički talenat. Što se Radovića tiče, on je jedno vreme bio veoma blizak s Koštunicom, nacionalistom koji je nasledio Miloševića. Još neki učesnici su se istakli. Tako smo za kratko videli i intervenciju šefa kabineta jednog pariskog poslanika, već aktiviranog 1994. da pomogne u oslobađanju dva člana NVO Apotekari bez granica. Kao animator jednog (ne)izvesnog privatnog Kluba evropskih zajednica, hvalio se sa svojim pajtašem „Mišelom J.“ da s Mladićem održava poverljive odnose.
„Radovan je čast srpskog naroda“, piše u broju 83 Balkans lnfos. U decembru 2003. taj skromni frankofoni bilten objavio je razgovor s Lukom Karadžićem. Poruka brata bivšeg predsednika Republike Srpske bila je jasna – „Francuzi treba da učine napor da istraže istinu o mom bratu koja je različita od one koju Amerikanci hoće da im nametnu. Kad je budu saznali, ponovo će biti na strani Srba, kako je to uvek bilo u istoriji naših dveju zemalja. Ako smo u ratu u Bosni i bili razočarani stavom vaših političara, stav vašeg naroda nas nikada nije razočarao.“ Pored novinara Koste Hristića i aktivista „srpske stvari“, Pjer-Mari Galoa zaseda u redakcijskom savetu ove revije koja žestoko kritikuje MKSJ i njegove presude. Jer, tematika Tribunala koji se povezuje s nekakvom pravdom vanrednog stanja, gde se navodno gaze prava na odbranu, predstavlja borbenog konja nekolicine penzionisanih visokih činovnika u njihovoj borbi za odbranu Miloševića. Ideja da će se vremenom „bataliti“ cela stvar upotpunjuje taj pledoaje koji navodi na pomisao da će Mladić i Karadžić napokon moći da iziđu iz ilegale a da ne odgovaraju za svoja dela. Tu tezu proturaju srpski nacionalisti od 1995.
To je istovremeno i teza P. M. Galoa kada govori o odbrani koju je Milošević napisao 2004. u zatvoru koja je u Francuskoj objavljena pod naslovom Istina i Pravda. „S impresivnom preciznošću i obilnom dokumentacijom Milošević je izneo pozadinu i tragične posledice stranog upada na Balkan. I pored dve godine provedene u zatvoru i zdravlja narušenog moralnim i fizičkim iskušenjima koja je morao da istrpi, on je sa svoje strane briljantno sastavio jednu neumoljivu optužnicu. Pred sudom istorije – ako ne pred sudom ljudi, koji je skrenuo s pravog puta – dželati njegovog naroda će, umesto njega, morati da odgovaraju za svoje postupke.“
Ovaj lobi je ostao marginalan u pariskim krugovima i medijima; njegovi članovi hvale se kako se suprotstavljaju dominantnom mišljenju. U tom smislu njihova „mala muzika“ imala je trajne efekte u nekim sredinama. Posle svega, početak rata na Kosovu obeležen je hapšenjem jednog majora na službi u francuskoj misiji pri NATO. Oficir koga je prijavio jedan izvor koji obrađuje savetnik „za obaveštajne poslove“ ministra Alena Rišara, dostavio je neka dokumenta NATO jednom jugoslovenskom agentu. Vrlo retko delo izdaje u istoriji vojske. Opozvan u Pariz u trenutku kada se spremao da dostavi planove intervencije Vojnog komiteta Alijanse, zatim uhapšen 31. oktobra 1998, Pjer-Anri Binel osuđen je 2001. na dve godine strogog zatvora.
Nastavlja se