Srpski pravoslavni vodovod

U Novom Sadu, naime, sveštenik SPC čini verski obred tako što vodi koja je namenjena javnom vodosnabdevanju pridaje blagoslov „ne mareći“ za druge konfesije i ostale nevernike. Ritualne pomodne lakrdije svakovrsnih osvećenja koje su poslednjih tranzicijskih godina uhvatile maha u našem unezverenom društvu već same po sebi razboritima izazivaju mučninu. Ali, dosetka da se osvešta čitav vodovod i stvori iluzija da je sva voda u njemu, za čitavu godinu unapred – bogojavljenska, dakle, nepokvarljiva i to baš u „sedištu“ Pokrajine gde ljudi drugih veroispovesti ima i više i izmešanije nego drugde, stvarno miriše i na višak politike.

S druge strane, ako se zna da čin „prizivanja na vodu blagoslova Božijeg“ ima za cilj „prognanje svake protivničke sile“, a najveća protivnička sila vode za piće su bakterije i toksične hemikalije, da li smo onda dobili lako i spasonosno rešenje za stanje zdravstvene ispravnosti vode za piće iz naših vodovoda? Što bismo gradili i popravljali, izlagali se troškovima kad „cirka“ 2.000 popova (toliko je otprilike vodovoda u zemlji) može jednokratno u jednom danu da izda indulgenciju za hemijsku i mikrobiološku ispravnost pijaćeg „hadvaoa“. Deluje kao fantazmagorična pretpostavka, ali sve češće se ima utisak da srpsko ludilo ide baš u tom pravcu. Ipak, kako stvari stoje, teško da sve ovo može iole da popravi vodu koja je, posebno u Vojvodini, bitno pokvarena niskom ekološkom (i drugom) svešću koju godinama emituju u grandioznom necivilizacijskom sadejstvu građani svih konfesija, plus nevernici, agnostici, ateisti i neznabošci sa sve svojim vanreligijskim društvenim i političkim liderima.

„Opšti društveni problem sa vođenjem srpske države nisu propisi koje smo uglavnom prepisivali i prilagođavali, što je i u redu jer smo težili i težimo razvijenijima, nego u njihovoj primeni. Ako, na primer, imate neispravan automobil i neispravne indikatore rada ili se ne obazirete na njihove signale, pa još vozite pijani, eto opasnosti za vas i druge učesnike u saobraćaju. Tu ne pomaže što vam na retrovizoru visi prepodobna Paraskeva mučenica. I umesto da menjamo ponašanje, mi tako pijani sa neispravnim automobilom povezemo i popa! Zato su i pozvali popa u vodovod!“

Ovako se slikovito na našu osnovnu tezu nadovezuje jedan poznavalac problematike. Ali, to su sve komentari. A šta kaže problematika? Najoštrije, ali zato najbrižljivije rečeno, podaci o pijaćoj vodi kazuju da je njen kvalitet, a naročito rizik od nekvaliteta, zabrinjavajuće često takav da „ni Bog ne može da joj pomogne“. Pogotovo u manjim i seoskim vodovodima. U urbanim sredinama, generalno, pokazuju stručna ispitivanja od 2002. do 2012. godine, pije se voda solidne zdravstvene ispravnosti: „usaglašena“ je sa svetskim standardima po fizičko-hemijskim svojstvima u rasponu od 80 do 86 odsto. Mikrobiološka ispravnost je procentualno i nešto veća i kreće se u rasponu od 94 do 96 odsto. Pritom mora da se napomene da ovi podaci ne kazuju da je voda „onoliko procenata čista koliko iznose cifre“, već da je reč o postocima ispitivanih uzoraka koji se iz gradskih vodovoda uredno i često uzimaju. Inače, rezultati analiza objavljeni su u studiji „Sprovođenje protokola o vodi i zdravlju u Republici Srbiji“ novembra prošle godine, čiji je izdavač Ministarstvo zdravlja a urednici su bili dr Dragana Jovanović iz Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ i dr Nebojša Veljković iz Agencije za zaštitu životne sredine Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine. Oni dalje pokazuju da gradski vodovodi u Vojvodini za nekoliko procenata kvare ovaj prosek, pa bi cinik mogao da zaključi da je možda zato „proces osveštavanja“ umesto popravljanja vodovoda krenuo baš odatle.

Zabrinjavajuće je, međutim, što je kvalitetu vode iz gradskih vodovoda obrnuto srazmeran podatak o njenom „rasturu“ – u pojedinim sistemima zbog lošeg održavanja i dotrajalosti i do 60 odsto vode prerađene u „fabrikama“ nestane iz cevi na putu do potrošača koji je piju i plaćaju.

Alarmantnija je, međutim, situacija sa seoskim vodovodima i „vodnim objektima“ (česmama, izvorima itd.) iz kojih se „univerzalnim rastvaračem“ snabdeva vangradsko stanovništvo. Na primer, 2010. godine u kartoteku je bilo uvedeno 1.797 vodovoda u seoskim naseljima, a dezinfekcija vode vršila se redovno samo u 250 njih, neredovno u 254, dok dezinfekciju nije primirisalo čak 1.115. Slični su podaci za istu godinu i o ispitivanju higijenske ispravnosti – redovno je ispitivano 416 vodovoda, povremeno 307, a nijednom 1.079. Broj „ič“ neispitivanih vodovoda naglo se povećava od 2006. godine kada su ukinute hidroepidemiološke službe, tako da je u 2002. godini, recimo, broj nikad neispitanih bio 407, 2005. je iznosio 782, da bi se već u 2006. popeo na 1.006 vodovoda potpuno zanemarenih za bilo kakvo ispitivanje. U pomenutoj studiji ima još mnogo „tabela za brigu i strah“ – u svega 1,2 odsto seoskih vodovoda voda se prečišćava, dezinfikuje se samo u 12,5 odsto, a u 60 do 70 odsto se „ne prima“. Međutim, sve one se se svode na sledeće – u proseku i u zavisnosti od godine merenja u 19 do 37 odsto vodovoda voda nije bakteriološki, a u 15 do 25 odsto ni fizičko-hemijski ispravna. Da bi se dobio ovakav statistički prosek, u njemu moraju da učestvuju i ovakvi podaci: ima, dakle, sela gde se stanovništvo snabdeva vodom koja je bakteriološki neispravna od 51 i 63 procenta, a hemijski od 25 i 50 procenata, što je daleko od preporuka Svetske zdravstvene organizacije.

„Naš seljak se ne javlja lekaru zbog ‘malog’ proliva ili povišene temperature. Snalažljiv je, izdržljiv i otporan na razne bolesti, to je potvrdila praksa u miru i ratu“, konstatuje na ivici groteske dr Nebojša Veljković, i odmah tom zapažanju dodaje kontrateg, „ali po mnogim parametrima selo je danas ekonomski i socijalno na granici izdržljivosti. Tako visok procenat mikrobiološke neispravnosti vode i mali broj prijavljenih epidemija govori više o neevidentiranim slučajevima u zdravstvenim službama, jer ti individualni vodni objekti snabdevaju jedno ili više domaćinstva.“

Uz to, ruralni deo Srbije, kaže Veljković, jako je razuđen infrastrukturno i prostorno i zato nije jednostavno odgovoriti na pitanje kako popraviti uslove vodosnabdevanja, a kamoli kako to sprovesti. „Propisi u ovoj oblasti, pogotovu kontrole kvaliteta vode za piće, ne prave razliku između sela i grada, već definišu javno vodosnabdevanje. Ali, u praksi je drugačije, lokalne samouprave su za javno vodosnabdevanje formirale javna preduzeća koja snabdevaju opštinske centre i često je vodovodna mreža proširena i na prigradska naselje i najbliža sela ako za to ima kapaciteta i para da širi sistem. Za sve ostale na seoskom području, a to je skoro 80 odsto teritorije Srbije sa oko 5.000 naselja, vodosnabdevanje se odvija, da tako kažem, individualnim aktivnostima, kaže Veljković.

Pitanje kako smanjiti procenat neispravne vode za piće u selima je jednostavno, ali odgovor je složen jer zadire u problematiku razvoja sela. Prošle godine je usvojena Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014-2024. godine. Cilj ovog dokumenta je unapređenje i modernizacija poljoprivredne proizvodnje, poboljšanje kvaliteta života u ruralnim područjima, održivo upravljanje resursima i zaštita životne sredine.

U sto strana teksta ove strategije nigde se ne spominje problem o kome je ovde reč, a opet, ovaj strateški dokument nudi viziju razvoja „kako bi se ruralne sredine učinile primamljivim mestom za život i rad mladima i drugim stanovnicima ruralnih područja“.

Primamljivo mesto za život i rad podrazumeva, naglašava Nebojša Veljković, i zdravstveno bezbedno mesto, a sada sa ovakvim kvalitetom vode za piće ono to sigurno nije. Deset godina važenja ove strategije će proći, pribojava se naš sagovornik, i kao i prethodna ništa neće popraviti. Jer svaki veštački sistem, pa i vodovodni, bio on mali ili veliki, ako se ne održava i unapređuje, neumitno se kvari. Da bi se nekim sistemom upravljalo, moraju da budu jasni parametri kojima se prate njegove funkcije.

Iz toga proističe zaključak koji po Veljkoviću taksativno izgleda ovako: „Da bismo popravili stanje, moramo prvo da prikupimo podatke o svim seoskim vodovodima: gde su, kakvi su, koga snabdevaju, ko se o tome stara? I to je obaveza lokalne samouprave. Država sa svoje strane, preko nadležnih ministarstava, treba da ponudi jedinstvenu metodologiju za prikupljanje ovih podataka i objedinjene ih obradi i uradi studiju vodosnabdevanja na seoskom području. Podaci koje prikupe opštinske i službe zdravstvenog nadzora u zavodima za javno zdravlje, već u toj etapi, mogu poslužiti da se preporuče mere dezinfekcije i objekata i vode i tako ćemo i pre studije stanja dobiti bolje rezultate.“

Verovatno ovo nije glavni problem koji treba rešavati na selu, nastavlja Veljković, ali ako želimo da se srpski seljak koji sada proizvodi hranu za 15 stanovnika približi slovenačkom koji hrani 25 svojih sunarodnika, onda su i uslovi vodosnabdevanja na visokoj prioritetnoj listi. Zato su i merenja ključna jer osim za popravljanje mogu da posluže i da se upoređujemo sa drugima: daleko je Nemačka u kojoj poljoprivredni proizvođač hrani 152 osobe, za utehu prosek za Evropsku uniju je između 50 i 80 stanovnika.

Ove reči ne deluju kao loš zaključak. Naprotiv! A ako bi se nastavilo anesteziološkim pravcem osveštavanja vode, ne bi bilo daleko vreme kada bi u akciju morale da se, osim sveštenika, uključe i neke antiradiološko biohemijske dodole koje bi brinule o zagađivanju tla i priobalja reka i akumulacija. A ni sadašnja slika tih izvorišta nije za pohvalu.