Srpski rasizam

Pitanje postojanja ili nepostojanja arijske grupe rasa ne može imati naročitog oslonca u rasprostranjenosti krvnih grupa. Autor se time upustio u polemiku sa jednom od teza rasnih teoretičara arijstva. Na Malešove teze odgovorio je ali bez naznake da to čini, takođe lekar Svetislav Stefanović. On je zastupao protivno mišljenje da su krvne grupe itekako bitne za utvrđivanje rasne pripadnosti. Važnost je pridavao nemačkim rasnim teoretičarima i njihovo mišljenje u potpunosti je prihvatio a radilo se o terijama koje su imale prilike da se razmahnu u klimi nacionalsocijalističke „revolucije“ posle 1933. godine te stoga nije slučajno da ove ideje zadobijaju „pravo građanstva“ i kod jednog broja srpskih vrsnih intelektualaca kakav je bio i Stefanović. Ovaj pesnik i prevodilac Šekspira kaže: „Tako isto važnost krvnih grupa u rasnom problemu shvaća i prikazuje i prof. Hans Gunther, glavni ideolog nemačkog rasizma i autor standardne knjige 'Rassenkunde des Deutschen Volkes', čije poslednje izdanje, Munchen 1934, beleži tiraž od 84,000 p rimeraka. /…/ Sve to, po mom mišljenju, pokazuje da je krvni indeks već potvrdio svoju važnost u ispitivanju rasnog problema i da se bez njega, i ako je tek skoro spoznat i utvrđen, ne mogu tretirati rasna pitanja, a još manje može se odricati i poricati postojanje rasnih razlika. Naprotiv, rasna nauka i antropologija uopšte, dobila je ovim indeksom jedan od bitnih elemenata više za naučna ispitivanja rasnog problema, koji je na dnevnom redu ne samo čiste spekulacije nego i aktuelne politike.“

Spekulacije sa „krvnim indeksom“ nisu bile nove. Stefanović je sebe smatrao jednim od pionira u istraživanjima ove vreste. Metoda pravljenja statistike učestalosti određenih krvnih grupa kod pojedinih naroda i stanovništva u određenim krajevima bila je krajnje neutemeljena a zaključci koji su izvlačeni na osnovu relativno malog broja ispitanika sumnjivi. Još je profesor Ludvik Hiršfeld na Solunskom frontu tokom Svetskog rata ispitivao krvne grupe. Imao je prilike da uzima krv na serološku analizu od obolelih vojnika pripadnika različitih rasa i nacija – pored izbeglih srpskih vojnika tu su bile i kolonijalne trupe Francuske iz severne Afrike. „Krvni indeks“ bi predstavljao matematički odnos rasprostranjenosti dve najbrojnije krvne grupe – A i B unutar jedne nacije, države ili regiona. On se dobijao formulom: A-ABB+AB

Krvna grupa A preovlađuje kod Nordijske evropske rase, grupa B preovlađuje kod azijskih i afričkih naroda dok grupa O dominira kod američkih starosedelaca – Indijanaca. Kod „severnih naroda“ (Nordijske rase) „krvni indeks“ je najviši jer je grupa A najrasprostranjenija. Primer za ovo su Englezi koji imaju najviši „krvni indeks“ koji iznosi 4,30. Kod azijskih i afričkih naroda on je ispod 1. Stefanović navodi statistiku „krvnog indeksa“ za Kraljevinu Jugoslaviju, bez izdvajanja njenih pojedinih naroda, koja po njemu iznosi u proseku 2,01. Time bi Jugosloveni bili „intermedijalni“, srednji tip. Prema istraživanjima za koja se uopšteno kaže da ih je radio Centralni higijenski zavod u Beogradu izveden je „krvni indeks“ po banovinama što znači geografski a ne po narodima. Područje Uprave grada Beograda, Primorska banovina (južni deo Dalmacije i delovi Hercegovine), Zetska banovina (Crna Gora sa Dubrovačkim primorjem, Sandžakom i Metohijom) i Dunavska banovina (Vojvodina i severni deo Srbije) imaju najviši indeks koji se kreće od 2,12 do 2,64. Naprotiv, Drinska banovina (središnja i istočna Bosna i zapadna Srbija), Vrbaska banovina (severozapadna Bosna), Dravska banovina (Slovenija) i Savska banovina (Hrvatska sa najvećim delom Slavonije i severnom Dalmacijom) iskazuju niži indeks od preseka u Jugoslaviji kao i od ranije pobrojanih upravnih oblasti. Tabela izgleda ovako:

UG Beograda – 2,64

PRIMORSKA BANOVINA – 3,37

ZETSKA BANOVINA – 2,25

DUNAVSKA BANOVINA – 2,12

DRINSKA BANOVINA – 1,92

SAVSKA BANOVINA – 1,66

DRAVSKA BANOVINA – 1,61

VRBASKA BANOVINA – 1,29

Ono što odmah pada u oči je da nema podataka za dve banovine – delova predratne Srbije: Moravsku i Vardarsku! Stefanoviću je uprkos svemu ova sumnjiva statistika bila dovoljna za uspostavljanje hijerarhije pojedinih krajeva i stanovništva:

„Mora odista izgledati značajno, da baš oni krajevi Jugoslavije pokazuju najviši evropski krvni indeks, gde su državotvorne sile, kao u prošlosti, tako i u novijim dobima sve od sadašnjih dana, najvidnije dejstvovale i dejstvuju, Krajevi sa niskim krvnim indeksom, nižim od prosečnog, morali bi biti još naročito ispitivani s pogledom na mešavinu stranih rasnih kvaliteta u većem obimu.“

Branimir Maleš je takođe smatrao da se stalnim mešanjem (ukrštanjem) pojedinih „rasnih kvaliteta“ gube rasne, biološke razlike što on smatra negativnim. Rasu ne čine samo fizičke već i duševne osobine. Ukoliko je narod stariji on je biološki homogeniji. Zato, smatra autor, „tuđinske infiltracije“ treba svesti na najmanju meru. Biološka veza je čvršća kada je narod svestan svoje zajednice i kada ume da ceni svoje rasne i kulturne odlike:

„Sve ono fizičko i psihičko što je dobro, što čini bolji deo jedne rase, postaje deo programa narodnosti, nacije. Rasa i grupa zlatnim su slovima upisane u program Hitlerovih nastojanja. Kad je Musolini stvorio novu varoš, namenjenu italijanskom radnom narodu – Litorio, odredio je da se svake godine vrši detaljan antropološki pregled njenih stanovnika, da se vodi računa o onome što valja i onome što ne valja. Svaka rasa ima svoje vrednosti, svaka rasa ima svoju ulogu u istoriji naroda i sveta. Ali baš stoga treba te vrednosti poznati, i država je dužna da o njima vodi računa. U tom slučaju narodnost i rasa postaju sinonimi, dva puta koja vode istome cilju: afirmaciji, napretku i boljem životu celoga naroda. U narodnosti nalazimo naša kulturna i politička nastojanja, u rasi naše težnje za zdravstvni, telesni i duševni napredak naroda.“ (Ideje, 10/35)

Narodi jesu mešavine rasa, pisao je Maleš, ali svaki ističe svoje pretežne rasne osobine. Kod Jugoslovena preovlađuje „hegemonija“ Dinaraca po osnovu biolške nadmoći koja se ispoljava dominantošću i preovladavanjem njihovih karakteristika kod ukrštanja sa drugima:

„Iz Hercegovine, iz Crne Gore, delom iz Like, kao i iz ostalih naših krajeva u kojima najveći deo stanovništva pripada Dinarskoj rasi, dinarski su se elementi, telesni i duševni, širili sad brže sad sporije, ali bez prekida, svuda gde iam Srba i Hrvata. Dinarske su karakteristike skoro sve i skoro uvek dominantne, t.j. kod ukrštavanja, kod mešanja sa nedinarskim osobinama, one preovlađuju, nasledne su, nasleđuju ih bliži i dalji potomci. /…/ Pa bi tako mogli da govorimo o biološkoj, o etničkoj hegemoniji Dinarske rase.“

(Poruka je jasna: ljudi su kao vrsta stoke koja se „ukršta“ pa nasleđuje neke kvalitete a mi moramo sačuvati naše najbolje rasne odlike sadržane kod Dinaraca jer su oni najmoćniji. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da ostali delovi srpstva koji nisu „Dinarska rasa“ slabovrede i da treba da budu potčinjeni Dinarcima?!)

Maleš dalje tvrdi da rasa predstavlja skup psihičkih i telesnih osobina. Kako su ove potonje nepromenljive to treba uložiti napore da se sačuvaju duševne osobine naroda. (Ovo je poznati konzervativni poziv da se ne primaju nikakvi strani uticaji na polju duhovne kulture i da se ne menja ništa u mentalitetu naroda čak ni njegove loše strane). Maleš smatra da radi unapređenja naroda i države treba „odstraniti“ sve što je bolesno i degenerisano. Treba forsirati potomstvo „rasno čistih tipova“.

„A zatim treba odstraniti nesposobno za život, proizvod bolesti i degeneracije, neizlečivo bolesno, pa ma kojoj rasi pripadale takve nasledno opterećene osobe. Treba omogućiti potomstvo zdravih roditelja i telesno i duševno, naročito potomstvo rasno čistih tipova i sa većom telesnom i duševnom harmonijom, a ne dati da se razviju pojedinci i generacije biološki i karakterno slabije vrednosti – to mora da je najsvetliji cilj jednog naroda. U tome je neprekidna biološka borba koju vodi svak narod, svaka nacija. Ako budemo sačuvali sve svoje životne vrednosti biološki bitno narodne, ako bude svakom prilikom dolazilo do afirmacije sve istinski naše, a od tog našeg ono što je najbolje, bićemo dostojni svojih boljih i starijih, biće sačuvano ono što je rasno naše, kao što su ga sačuvali Kosovo, Mohač, Cer i Kajmakčalan.“ (O ljudskim rasama, Bgd. 1936)

Dve su opsesije rasista: očuvati „čistoću rase“ i neprekidna „borba rasa“. Prvo je nezamislivo bez određene državne intervencije.Međutim, u međuratnoj Jugoslaviji ovakvi apeli ostali su bez vladine podrške. Maleš i Stefanović su sebe smatrali pionirima eugenike kod nas. Stefanović je raspravljajući na XVII kongresu Jugoslovenskog lekarskog društva čiji je dugogodišnji predsednik bio progovorio i na temu zaštite nacije preventivnim uklanjanjem bolesnih i nasledno opterećnih. Iako u načelu protivnik abortusa a osobito onog iz socijalnih motiva kao što su siromaštvo, neželjene dece i slično, zalagao se za abortus i čak sterilizaciju iz „rasno-higijenskih“ razloga. „Manje vredni“ (osobe sa naslednim fizičkim ili telesnim manama) više se razmnožavaju od „više vrednih“ (njihovu definiciju ne daje) i pred tom činjenicom se ne smeju zatvarati oči, makar se i ne slagali sa merama prisilne sterilizacije, čiji se ukupan broj od nekoliko hiljada ili nekoliko desetina hiljada medicinski indiciranih gubi prema milijonima nasilnih i veštačkih pobačaja.“

„Sve kulture do sad stvarane su od pojedinih rasa, odn. nacija, od određenih rasnih tipova. Uvek je snaga rase bila ta koja je savlađivala političke i ekonomske faktore i stvarala kulturu, državu i naciju. Ekonomski faktori bili su ti, koji su pojedine kulture pratili, a često i vodili ka dekadenciji, ka opadanju i propasti. Rasa je prema tome primarni faktor u stvaranju kulture, države i nacije, a ekonomski faktori su sekundarni. Rasa, moglo bi se reći, u jednoj reči, stvara blaga, kulturna i materijalna, ona stvara i bogatstvo, po večitom paradoksu istorije i po lepoj reči starog grčkog filozofa pre-sokratovskog doba, Teoginisa, bogatstvo upropašćuje rasu Takođe, veliki gradovi predstavljaju faktor dekadencije „već u trećoj ili četvrtoj generaciji“. Degeneracija vodi osiromašenju širokih slojeva radnog naroda a u više slojeva tada prodiru rasno niži kvaliteti. Infiltracija nižih društvneih slojeva u više i dihovna dekadencija glavni su uzroci propasti Stare Helade a ne ekonomski razlozi“ – smatra Stefanović.

Već smo pokazali kako su srpski ultradesničari povezivali demografiju sa rasnim pitanjem a odatle se preko „rasne borbe“ lako dospeva u vode dnevno-političkih spekulacija sa rasističkom pozadinom. Maleš je upozoravao na „žutu opasnost“ kao demografski fenomen, pokušavajući da objasni prošle i tekuće ratne zaplete na Dalekom istoku. On najpre konstatuje da se bela, evropska rasa pokazala međusobno nesolidarnom. „Europidi“ su u Svetskom ratu napustili dotadašnju prećutnu „rasnu solidarnost“ i naterali su svoje „obojene“ da ratuju protiv drugih belaca. (Ovde je jasna aluzija na kolonijalne trupe Francuske i Britanije koje su ratovale protiv Nemačke i Austrougarske.) Maleš svoj ksenofobski i rasistički esej počinje pravim romantičarskim zanosom u kojem opisuje podneblje neprijatelja bele rase:

„Daleko tamo prema sunčevom izlasku ima plodna brdovita zemlja u kojoj žive ljudi malena rasta i žuta lika. Ima ih mnogo. Šam se zove njihova zemlja. I narodu je ime Šam. Ti žuti ljudi, koji će – kako se veruje i zavladati svetom, predstavljaju i za nauku, za demografiju i biodinamiku, problem od velikog interesovanja.“ Potom pisac žali zbog napretka „obojenih“ (kako žutih tako i crnih) jer smatra da oni moraju ostati poniženi i eksploatisani a solidarni belci gospodari sveta.

Stefanović je takođe predviđao mogućnost da žuta rasa, usvajajući tehnička dostignuća Zapada prevaziđe belu Nordijsko-evropsku rasu. Moguće je da i „manje vredne rase“ ukoliko su kompaktne i kooperativne zavladaju nad „vrednijim rasama“. Čak i kada negira na određenom primeru teorije o moći vladanja kao dominantnoj sposobnosti Nemaca (Nordijske rase) Stefanović to ne čini sa antirasističkih pozicija. Naprotiv, on ističe kako moć vladanja nije jednom za svagda data pa ističe „dinarski rasni tip“ kao svojevrsnu zamenu za već iživljenu Nordijsku rasu:

„Možda je taj ljudski odnosno rasni tip završio svoju istorijsku misiju – kao i individualistički kapitalizam svoju – i dolazi čas da je ustupi drugom, recimo odmah, čoveku dinarskog rasnog tipa, koji po svima znacima i brojno i terenski i, što je nada sve najvažnije, po duševnim i duhovnim osobinama sve više osvaja, donoseći sobom novu socijalnu i kulturnu strukturu društva i države. U duhovnom smislu to bi značilo: na mesto nordijskog vladarskog čoveka, dinarski čojstveni tip čoveka ne tip gospodarećeg nego tip herojsko-humanog čoveka, ne heroja gospodara, tvrdog, okrutnog, surovog, egoističkog i nehumanog, nego heroja ispunjenog dobrotom, mekošću srca i duše, koji ne samo ume da vlada nego i da herojski podnosi sudbinske udare i tegobe, što vladarski tip, naklonjen hedonističkom shvatanju života i sveta ne ume – jednom rečju mesto iber i hermenša, čoveka čojstvenog tipa, mesto hermenšentuma tip čojstva, za koji pojam je, kako mi čini G. Gezeman našao vrlo srećan i vrlo karakterističan adekvatan izraz: humanitas heroica. Ako bih imao da biram između nordijskog hermenša i dinarskkog čojstvenog tipa, ja sam određeno za ovog poslednjeg. Na nama je da učinimo da to bude ne samo volja pojedinaca nego i volja istorije.“ (Ideje 22/35)

Ovim je Stefanović prevalio golem put u svom misaonom i političkom razvoju od liberalnog levičarskog intelektualca do rasističkog teoretičara koji hoće da Srbima – '“Dinaroidima“ zameni Nemca „nadljude“ (ubermenschen). Već smo naglasili da postoje dva Stefanovića, koji stoje jedan naspram drugoga kao doktor Džekil i mister Hajd. Prelom u njemu nastupio je negde oko 1933. godine. Dotadašnji anglofil i republikanac preobrazio se u izrazitog propagatora italijanskkog fašizma, korporativizma i rasizma.

POTPIS ZA FOTO:

„Pioniri energetike“: svetislav Stefanović i Branimir Maleš

U izdanja Zadruge Res Publica

Istoričar Nenad Ž. Petrović objavio je knjigu „Ideologija varvarstva“ sa podnaslovom „fašističke i nacionalsocijalističke ideje kod intelektualaca u Beogradu 1929-1941. (izdavači Zadruga Res Publica – Mostart, Beograd-Zemun, 2015.). Ovom studijom autor opovrgava rasprostranjena mišljenja da u Srbiji fašizam nije imao dubljih preteča i da je isključivo došao iz uvoza.

U dogovoru sa autorom i izdavačem objavljujemo odlomak iz ove knjige u kojem su predstavljena rasistička shvatanja dvojice uticajnih intelektualaca u međuratnom periodu Svetislava Stefanovića i Branimira Maleša.