Srpski rijaliti

Petak, 9. jun

Dodela nagrade Prijatelj Danasa. U zemlji u kojoj je uništen svaki sistem vrednosti, u zemlji koja je ukinula moral kao kategoriju i u kojoj moralne propovedi drže dojučerašnji ratni zločinci, huškači, hulje i preletači svake vrste, postati Prijatelj Danasa znači upisati se u onu vertikalu, u onaj stub zdravog razuma, elementarnog poštenja i građanske hrabrosti, stub koji podupire svod jednog sveta koji nam se srušio na glavu. Čitam imena prethodnih dobitnika i radujem se da sam u tom blistavom društvu „izdajnika, neprijatelja i plaćenika“. Čestitam Danasu dvadeset godina borbe protiv svih iskrivljenih ogledala koje vlast i politika stavljaju pred nas svakodnevno. Jednoga dana će stari primerci ovih novina služiti kao dokaz da je u vremenu kolektivnog ludila i sunovrata jedne nacije postojala i oaza zdravog razuma u kojoj se moglo koračati podignute glave i bez ludačke košulje na sebi.

„Dogvil“, Dorćol platz. Predstava koja i dalje govori u lice Dogvilu u kome živimo, sve ono što Dogvil i oni koji ga vode ne žele da čuju. Radili smo je pre skoro tri godine, kao odgovor na „nepodnošljivu lakoću postojanja“ u Srbiji i učmali teatar u njoj. Dvoličnost morala, cenzura, mržnja prema strancima i onome što ne razumemo, nasilje nad ženama, lažne diplome i lažne biografije onih koje vode našu državu – neke su od tema o kojima, u ovoj predstavi, govorimo i pevamo na sav glas. Zloslutna aktuelnost predstave u zemlji u kojoj se ništa nije promenilo od premijere do danas. Možda je tačnije reći da se ništa nije promenilo ni od nastanka predstave, ni od nastanka države.

Subota, 10. jun

„Na Drini ćuprija“, Srpsko narodno pozorište Novi Sad. Prvo izvođenje predstave nakon skandalozne odluke žirija Sterijinog pozorja, kojom nagrade festivala nisu dodeljene nikome, ili su, da uvredljivost ovakve odluke bude veća, dodeljene svim učesnicima i publici. O destruktivnosti ove odluke, ponižavanju čitavog jednog esnafa od strane sopstvenih kolega koji su, u grandomanskom maniru prvog čoveka Srbije, sebe proglasili olimpskim bogovima kulture, bilo je mnogo polemika. Ono što je, nakon svega, lekovito i što predstavlja suštinsko priznanje jeste reakcija publike na kraju predstave. Desetominutne stajaće ovacije vraćaju veru u teatar i osmeh na lica mojih glumaca. U tom katarzičnom spoju izvođača, kojima je radost igre osenčena „ognjem sujete i mačem politike“ i publike, koja je došla iz raznih gradova da odbrani svoje pravo na sopstveno mišljenje o teatru, rađa se jedno veče dragocenih razgovora, veče izvidanih rana i početka novog života predstave.

Nedelja, 11. jun

Slobodni dan. Retkost koja se u planeru obeležava crvenim slovom, kao i svaki veliki praznik. Dan u kome treba obaviti gomilu malih kućnih poslova, u kome treba suspregnuti „paniku što ne radite ništa“, dan u kome se treba iznova sresti sa sobom, sa onom osobom koja ste hteli da budete dok vas lavina obaveza nije razdvojila i otežala vam prepoznavanje prilikom ovog susreta.

Ponedeljak, 12. jun

Prvi susret sa fontanom na Slaviji. Trasa obaveza preseca i Slaviju. Prvi put od kad je otvorena muzička fontana koja „ne curi, nego preliva“, kako je mudro objasnio gradonačelnik čije je prezime ujedno i odraz njegove moralne veličine. Na mestu gde se nekada nalazio grob Dimitrija Tucovića, povodom čije je smrti Kosta Novaković napisao:

„Ima jedno rđavo shvatanje patriotizma koje stavlja otadžbinu iznad svega: iznad prava i krivice. Iznad morala, iznad poštenja i koje odobrava i zločine predstavnicima te otadžbine. Takav patriota Tucović nije bio.“ Na mestu sa koga su uklonjeni spomenik i grob jednog istaknutog socijaliste, u zemlji koja se odrekla svog socijalističkog nasleđa i kao model izabrala spregu državnog kriminala i neoliberalnog kapitalizma, podignut je spomenik upravo takvim svetonazorima nove elite. Sa kič osvetljenjem koje je pre toga sa uspehom pretvorilo kupolu Skupštine Srbije u kupleraj u kakvoj provinciji, sa muzikom koja trešti kao u kakvoj popularnoj turističkoj destinaciji za one dubokog džepa i plitkog uma, fontana na Slaviji predstavlja simbol nove Srbije, Srbije lakih nota i šarenih tabloida, Srbije rijaliti-programa i izopačenog morala, Srbiji na čijem licu primitivizam vladajuće elite ostavlja trajne posledice, sada ne više samo u duhovnom, već i u urbanom prostoru.

Utorak, 13. jun

„Jami distrikt“, Subotica. Sa predstavom nastalom u Bitef teatru, koji se kukavičluka i političke snishodljivosti radi, glede „nezgodne“ teme i još nezgodnijeg rediteljskog potpisa ispod predstave, odriče svog neželjenog deteta, gostujemo u Subotici. „Jami distrikt“ je rugalica o budućem ratu, igračka-plačka koja govori o mehanizmima ratnog huškanja, okorelosti nacionalnih zabluda, primitivizmu masa koje u rat hrle i beskrupuloznosti onih koji ih u rat guraju, dok svi zajedno, na kraju, nakon novog krvoprolića, masovnih grobnica i nesreće, ne završe kao majmuni u zabavnom parku globalnog kapitalizma. Igrajući se sa Milenom Bogavac, Markom Grubićem, ali i tri sjajne mlade glumice – Isidorom Simijonović, Jelenom Grahovac i Ninom Nešković, pokušali smo da isplazimo jezik i pokažemo srednji prst novim balkanskim elitama starih političkih nazora, onima koji su orni da nas iznova gurnu u ratnu klanicu jer je industrija mržnje jedina industrija koju umeju da pokrenu.

Posebnu pažnju u mnogonacionalnoj Subotici izaziva deo o patriotskom pozorištu i patriotskoj umetnosti. U gradu koji se nekada ponosio svojom otvorenošću i predstavljao jedan od simbola „idealne jugoslovenske zajednice“, na scenu su stupile patriote u kulturi, promoteri mentalne ćirilice i jasne nacionalne diferencijacije. Ta pošast, koliko god bila uvredljiva za kulturu i zdrav razum, predstavlja, nažalost i jedan vid višnje pravde. Politički lideri većinske partije vojvođanskih Mađara postali su najodaniji saveznici aktuelnih vlasti u Srbiji. Napravili su pakt sa đavolom, udružili se sa onima koji su im devedesetih godina prošlog veka prebrojavali krvna zrnca i razmišljali sa koje strane Tise i Dunava da ih proteraju i u kolikom broju. Željni funkcija, alavi na raspodelu javnog i prljavog novca, mađarski lideri su svesno nahranili životinju koja sada proždire sve što je drugo i drugačije.

Sreda, 14. jun

Sombor, Pozorišni maraton. Ne postoji bolji način da se završi pozorišna sezona od Pozorišnog maratona u Somboru. Narodno pozorište u Somboru postaje, polovinom juna svake godine, mesto koje pohodimo svi mi, pozorišni nomadi, da u njemu proslavimo svoje pobede i poraze i da se „među svojima“ pozdravimo od jedne pozorišne godine koja je prošla. U gradu u kome sam, radeći petnaestak predstava, proveo nekoliko godina života, među prijateljima i istinskim posvećenicima teatra, sumiram mesece koji su prošli, prebirem uspehe i pogreške, otresam sa sebe talog i prljavštinu pozorišne svakodnevice i iznova se zaljubljujem u teatar.

Autor je pozorišni reditelj