Srpski strah od vlasti

Saša Ilić: Otkako je na vlasti režim Aleksandra Vučića u Srbiji je strah postao konstanta javnog života. Današnji protesti su pokrenuti upravo zbog gušenja slobode i brutalnosti ovog režima.

Srđan Puhalo: Strah se stalno održava kao plamen u gasnoj lampi. Malo se odvrne, pa se onda smanji, ali nikad se ne ugasi, stalno tinja. Tu je i strah od vanjskih neprijatelja – raznoraznih Soroša, Amerikanaca, NJemaca, Engleza i NATO pakta koji navodno žele da unište Republiku Srpsku i srpski narod uz pomoć stranih plaćenika i domaćih izdajnika. Prisutan je i strah od same vlasti. LJudi se plaše da kažu bilo šta protiv režima. Svi ti strahovi parališu racionalno razmišljanje najvećeg broja građana u Republici Srpskoj i ubijaju svaku pomisao na pobunu. Ti strahovi se njeguju, zalivaju i oni su osnovni mehanizam vladanja u Republici Srpskoj.

Ilić: U Srbiji je strah koncentrisan oko vlasti. Građanin se boji ovog režima jer svakog dana s naslovnih strana tabloida stižu upozorenja šta se događa sa ljudima koji se usuđuju da kritikuju vlast i istražuju kriminal njenih funkcionera. Setimo se samo novinara Milana Jovanovića iz Grocke kojem je zapaljena kuća i jedva je ostao živ.

Puhalo: U Republici Srpskoj vlast kontroliše skoro sve. Kontroliše javne ustanove i javna preduzeća i najveći dio medija. Privatnici mudro ćute ne želeći da se zamjere. Policijska represija je pokrivena zakonima koje je donijela vlast. Protesti se zabranjuju na osnovu zakona, upotreba sile se opravdava zakonom.

Ilić: Svaki zaposleni može se zbog svog građanskog delovanja naći na udaru režima. Nedavno je u Rudarskom basenu Kolubara iz Lazarevca dvoje zaposlenih premešteno na slabije plaćena radna mesta zato što su učestvovali u protestima.

Puhalo: Tako je i u Republici Srpskoj. Odmah nakon završetka lokalnih izbora u Trebinju ljekar Hitne pomoći, koji je bio opozicioni kandidat na tim izborima, premješten je na drugo radno mjesto

Ilić: Sve se snima, prati, beleži. Zna se ko organizuje proteste i ko na njih dolazi. To je čitava kapilarna mreža. Ne radi to samo policija u uniformama i civilu. U tome učestvuju i poslušnici koji građanima prenose poruke vlasti i policije. Oni kreiraju atmosferu straha i šalju upozorenja građanima koji su markirani kao nepodobni, koji se bune i odlaze na proteste.

Puhalo: Vjerujem da se i u Republici Srpskoj vodi evidencija. Često ste mogli vidjeti policajca-inspektora kako snima učesnike protesta, ali policija kaže da se do čini radi bezbjednosti građana. Vladajuća stranka ima infrastrukturu koja vodi računa o tome ko se gdje pojavljuje, ko šta priča i onda se to javlja tamo gdje treba. A imate i nešto što se zove dobronamjerni savjet. Priđe vam čovjek i onako kao prijateljski posavjetuje vas da bi bilo dobro da prestanete da idete na proteste i govorite protiv vlasti, jer se može desiti da vi ili neko od članova vaše porodice ostane bez posla.

Karabeg: Miloradu Dodiku izgleda uspeva ono što Vučiću ne polazi za rukom. U Srbiji desetine hiljada ljudi izlazi na ulice, dok je Dodik je ugušio svaki vid otpora.

Puhalo: Republika Srpska je manja zajednica, naša politička i intelektualna elita se ne može mjeriti sa onom u Srbiji. S druge strane, ovdje postoji strah od Bošnjaka i Hrvata koji nam navodno stalno rade o glavi. Taj strah je glavni kočničar svake pobune. Mi živimo u društvu koje još uvijek nije izašlo iz rata. Stalno se govori o unutrašnjim i spoljnim neprijateljima koji ništa drugo ne rade nego smišljaju kako da unište Republiku Srpsku. Kada kreirate takvu klimu, ne treba vam represija da biste kontrolisali mase.

Ilić: Dodik ima posla sa manjim sistemom u kome je lakše kontrolisati i tamponirati sve zone slobode, otpora i pobune. Vučić je suočen sa većim sistemom, sa mnogo većim gradovima i sa mnogo više ljudi. Još uvek nije uspeo da eliminiše ono malo nezavisnih medija i glasila, mada ne znači da neće. Tako da on mora da balansira. Mora da vodi računa i o Evropskoj uniji. NJegova represija je drugačijeg tipa. On guši na duge staze, proizvodi strah i paranoju i ide na to da se ljudi iscrpe. I brutalnost je velika. Setimo se ubistva Olivera Ivanovića, prebijanja opozicionog lidera Borka Stefanovića, paljenja kuće novinara Milana Jovanovića. Ukoliko dođe do cementiranja njegove autokratske vlasti – do propasti protesta i potpunog gušenja nezavisnih medija i kritičkih glasova – onda smo mi zaista u velikom problemu.