Srpsko-američki odnosi kroz lupu istorije – koliko se(be) poznajemo?

Na tom dugom putu prošli smo gotovo sve postojeće faze u međudržavnim odnosima, od nezainteresovanosti, upoznavanja, savezništva, prijateljstva i neprijateljstva, da bi se poslednjih godina naše dve države nalazile u nekoj vrsti partnerskog statusa. Ekonomska, kulturna, naučna, a posebno saradnja među građanstvom, odvijaju se danas bez trzavica, zastoja i na obostranu korist. Izuzev ekonomije koja je bila ograničena međunarodnim sankcijama, ostali vidovi interakcije nisu prestajali ni u najtmurnijim danima.

Sa druge strane, politički odnosi u post-hladnoratovskom razdoblju mogu se sažeti pod diplomatsku floskulu DŽozefa Bajdena, izrečenu još 2009, godinu dana posle proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, „slažemo se da se ne slažemo“, ali razgovaramo otvoreno.

Više od veka, sve do kraja Hladnog rata, bilateralni odnosi Srbije i Amerike bili su na visokom nivou. Istina, nismo se uvek slagali, ni razumeli. Čak i u eri iskrenog prijateljstva naših država, toliko retkog u međunarodnim odnosima, koje je vladalo za vreme Velikog rata, nije američkom predsedniku Vilsonu bilo jasno zašto toliko čeznemo za ujedinjenjem svih južnoslovenih naroda.

Nije li prirodnije, kada je već krvlju žrtava plaćena cena, ostvariti vekovni san o ujedinjenju srpskog naroda pod jednim vladarom, u okviru jedne države? Iz današnje perspektive, odgovor je sigurno jasniji, ali nije uvek lako proniknuti u tajne budućnosti.

U čemu se to razlikujemo i šta to ne razumemo?

U odnosima Srbije i Sjedinjenih Država uvek je postojala asimetrija, geografska, demografska, i iznad svega asimetrija moći. Nama je uvek bilo teško da je prihvatimo, i ne samo u odnosu sa Amerikom. Večiti tragači za pravdom, „slobodoljubivi“ i „pravdoljubivi“, kako nas američki zvaničnici pre punog stoleća opisaše, radije su čitali Kanta nego Tukidida. Nikada nismo istinski razumeli prirodu moći i činjenicu da moral i pravda, (pre)često, nemaju značaja kada je u pitanju ostvarivanje interesa velikih sila. Nismo prepoznali strukturne promene u međunarodnim odnosima s kraja Hladnog rata, i nije nas napuštao umišljaj o našoj ulozi stožera, iako je takva uloga već neko vreme bila u krhotinama.

U isto vreme, nismo razumeli američki strateški pristup u kome se, po tradiciji, države dele na „naše“ i „one druge“. Malo je reći da smo poslednjih decenija mi, uglavnom, bili „oni drugi“.

Sa druge strane, ni Sjedinjene Države često nisu uvažavale, neretko ni uviđale, posebnosti država sa ovog prostora. Daleke i beznačajne bile su im balkanske podele i međe, koje su kroz prizmu američke različitosti izgledale krajnje trivijalno. Nije američka politička elita razumela da rešenja skrojena u Vašingtonu, na oko razborita, nisu uvek bila primenjiva. Zahtevi hitrosti često su prevladavali razloge održivosti, a ishodi su rađali zadovoljene i nezadovoljne države, sejući klicu novih sporova.

Užasi post-hladnoratovskog razdoblja i hiperbola nerazumevanja

Kulminacija svih srpsko-američkog nerazumevanja jeste post-hladnoratovsko razdoblje. Američka uloga u bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine i neskrivena podrška nezavisnosti južne srpske pokrajine, ključne su odrednice današnjih političkih odnosa Srbije i SAD. Šta više, ovi događaji zamaglili su decenije dobrih, katkad i prijateljskih odnosa.

Prema istraživanju koje je rađeno početkom 2018. godine, 68 odsto studenata u Srbiji ističe da je njihova prva pomisao na Sjedinjene Države negativna ili uglavnom negativna, a ključne asocijacije na SAD su bombardovanje, NATO i Kosovo.

Ukoliko se ovakvi pokazatelji mogu objasniti, čak i opravdati, događajnom bliskošću i užasima kojima su građani naše države bili izloženi, onda takve vrste objašnjenja nema za stav 79,9 odsto studenata da su Srbija i Sjedinjene Države kroz istoriju, prevashodno, bili neprijatelji. Pukim pogledom na istorijske događaje, jasno je da takav stav nije utemeljen u činjenicama.

Čini se da je stav mladih akademaca uslovljen sa četiri ključna faktora: prvo, heuristikom dostupnosti (procenom činjenica zasnovanom na vlastitom skorašnjem iskustvu), drugo, heuristikom sidrenja (uzimanjem referentne tačke kako bi se nadomestilo neznanje ili nesigurnost), treće, nezainteresovanošću (prema istraživanue koje je sproveo Centar za društveni dijalog i regionalne inicijative, 64,1 odsto studenata nije zainteresovano za vesti koje se odnose na Ameriku) i četvrto, ulogom medija (51,5 odsto studenata izjasnilo se da informacije, pre svega, pribavlja iz medija). Simbioza sva četiri navedena faktora uslovila je da ranija istorija bude prilično zamagljena i odsutna iz medija, obrazovnih programa i znanja građana.

Da li je išta drugačije u Americi? Ne. Amerikanci, velikim delom sumnjičavi prema prekookeanskom angažovanju svoje države i tek povremeno zainteresovani za događaje van svojih granica, ne bi se mogli zakleti da znaju geografski položaj naše države. U američkim medijima po pravilu smo bili „loši momci“ i izvor regionalnih nedaća.

Izuzimajući izveštavanja o uspesima naših sportista i retke afirmativne vesti iz oblasti kulture, o Srbiji i Srbima se u Americi pisalo isključivo u kontekstu sukoba, kriza, turbulencija, izloženosti ruskom uticaju i slično. Kada bi prosečni Amerikanac „slikao“ srpsko-američke odnose, teško da bi preovladavale vesele boje. Ruku na srce, nismo ni mi učinili previše na javno-diplomatskom polju da bi ta slika bila donekle izmenjena.

Koliko se poznajemo?

Ukoliko zagrebemo ispod površne političke retorike, koja se putem medija i kognitivnih prečica preliva i na svest građana, shvatićemo da se malo poznajemo. Tek poslednjih godinu-dve u srpskoj javnosti se učestalije javljaju vesti o istorijskom savezništvu Srbije i Sjedinjenih Država i bezgraničnoj solidarnosti za vreme Velikog rata ili „Operacije Halijard“. Vudro Vilson i Mihajlo Pupin izronili su kao obnovljeni simboli nekadašnjeg prijateljstva.

Članci u dnevnim i nedeljnim novinama, reklamni bilbordi i TV prilozi podsetili su nas vreme savezništva naših država. Nedavno je pokrenuta i inicijativa za podizanje spomenika Vudrou Vilsonu u Beogradu (nedaleko od mesta gde je do Drugog svetskog rata postojao tzv. „Vilzonov trg“). Takvi koraci nesumnjivo su dobri, ali zaustaviti se tu bilo bi pogrešno. Srpsko-američki odnosi znatno su više od pojedinaca Vilsona, Pupina, Tesle, Kenana, pa i Klintona i Miloševića.

Valja se podsetiti zaboravljenih, na primer Alekse Mandušića (Jake Allex Mandusich), dobitnika medalje časti u SAD, Nikole Trbojevića (Nicholas J. Terbo), vlasnika više od šezdeset patenata u oblasti automobilske industrije, DŽona Frontigema i Mejbl Danlop Grujić, ljudi koji su na sebe preuzeli teret staranja o srpskoj ratnoj siročadi za vreme Velikog rata i mnogih drugih koji su oblikovali Srbiju, Ameriku, ali i svet.

A poznajemo li sebe?

Pogledom ka zajedničkoj Srbije i Amerike, u „HD rezoluciji“, nametnulo se jedno pitanje važnije od svega navedenog, poznajemo li sebe? Opšti je utisak da dani tmine nad Srbijom ne prolaze. Kumulonimbusi nas već decenijama natkrivaju, toliko da smo gotovo zaboravili kako izgleda sunce na horizontu. Vojno poražena, ekonomski devastirana i demografski ispražnjena Srbija, ne pruža puno razloga za optimizam. Čini se da posle svih nedaća koje smo kroz istoriju prošli Srbiju napušta i nada u bolje sutra. U takvim okolnostima rađa se defetizam prema sadašnjosti i budućnosti. Šta više, dovodi se u pitanje i prošlost.

Imamo li prava na to? Da li je zaista potrebno da nas drugi podsećaju da smo deo sveta, veliki i izuzetni? Kako je došlo do toga da zaboravimo da smo zapravo graditelji sveta kakvog danas poznajemo, a ne crna rupa na rubu civilizacije? Vekovima su vrli pojedinci iz Srbije prelazili trnoviti put „od pašnjaka do naučenjaka“, često bez cvonjka, ali nikada ne gubeći nadu. Nisu je naši preci gubili ni u najmračnijim periodima naše istorije, nemamo ni mi na to prava danas. Zato je serijal spotova „Vi ste svet“ i podsećanje na Mihajla Pupina, „Kosu“, Miru Trailović, Milojka Vucelića i „Srpskih Apolo 7“ dobar podsticaj da se ponovo upoznamo sa vlastitom istorijom i povratimo ponos i nadu. Jer Srbija i njeni građani jesu svet!

* Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu