Srpsko društvo počiva na eksploataciji ženskog rada

I dok mnoge države, međunarodne organizacije i nevladin sektor preduzimaju akcije kako bi se sprečio specifičan uticaj kovid 19 krize na prava žena, ovdašnja vlast je rodno slepa, jednako kao i ranije – izjavila je za portal UGS „Nezavisnost“ psihološkinja i istraživačica Fondacije „Centar za demokratiju“ Sarita Bradaš.

Ona je povodom 8. marta rekla da brojni domaći i strani izveštaji ukazuju na veoma nepovoljan položaj žena u Srbiji, koje su i pre pandemije na tržištu rada Srbije bile u znatno nepovoljnijem statusu od muškaraca sudeći po stopama zaposlenosti i stopama neaktivnosti.

Najviše žena radi u sektoru usluga (68,6 odsto od ukupnog broja zaposlenih), a znatno manje u industriji i građevinarstvu (19,9 procenata) i poljoprivredi (11,5 odsto).

Unutar sektora usluga najveći broj žena zaposlen je u trgovini (212.000), obrazovanju (134.700) zatim zdravstvu i socijalnoj zaštiti (119.200).

U sektorima zdravstva i socijalne zaštite žene čine 75 odsto ukupno zaposlenih, pri čemu je njihovo učešće u zanimanjima medicinskih sestara i tehničara 81,4 odsto, a među lekarima 73 procenta.

Žene čine i većinu u zanimanjima tzv. nižeg statusa (61 odsto) gde su loši uslovi rada i niske zarade, pri čemu su najzastupljenije među prodavcima i zanimanjima ličnih usluga (69 procenata), kao i među čistačima i pomoćnim osobljem (83 odsto).

Podaci upućuju na to da je epidemija imala veći uticaj na žene budući da su upravo one brojnije među zaposlenima na „prvoj liniji“.

„Naše društvo počiva na eksploataciji ženskog rada kako u privatnoj tako i u javnoj sferi. Na stotine autora/ki feminističke ekonomije od 1970-ih godina do danas upozoravaju na to da modeli rasta koji se zasnivaju na neoliberalnom konceptu deregulacije i privatizacije učvršćuju nejednake odnose moći između žena i muškaraca, reprodukuju rodne nejednakosti i eksploatišu neplaćeni ženski rad. Ako je to slučaj sa razvijenim kapitalističkim zemljama šta možemo da očekujemo u zemlji na poluperiferiji kapitalizma“, naglašava Bradaš.

Ona je navela da najnoviji podaci o razlikama u zaradama muškaraca i žena pokazuju da se u 2018. taj jaz produbio u odnosu na 2014.

„Zarade žena su manje od zarada muškaraca i u privatnom i javnom sektoru, manje su na svim obrazovnim nivoima i u svim zanimanjima i u gotovo svim sektorima delatnosti. Povećanje broja žena u prerađivačkoj industriji nije pokazatelj smanjenja rodnih nejednakosti već posledica toga da muškarci napuštaju slabo plaćene poslove motača kablova, a žene ih prihvataju jer bolje ne mogu da nađu“, rekla je Bradaš.

Ona je posebno istakla „slepilo inspekcije rada“ koja je zadužena da kontroliše primenu „Zakona o ravnopravnosti polova“.

Naime, rezultati tih inspekcija suprotni su brojnim istraživačkim nalazima o veoma izraženoj rodnoj diskriminaciji na tržištu rada.

Prema dostupnim izveštajima „Inspektorata za rad“, u 2015. inspektori su obavili 3.157 nadzora i doneli samo dva rešenja o otklanjanju nedostataka. Za 2016. nema podataka, dok u 2017. u 2.153 nadzora nije utvrđen ni jedan nedostatak.

U 2018. izvršeno je 1.721 nadzora i doneto sedam rešenja, a u 2019. je posle 1.039 nadzora doneto samo jedno rešenje.

To ukazuje da se nova strategija zapošljavanja, kao ni prethodna, ne bavi problemom usklađenosti porodičnog i poslovnog života, iako je briga o deci, starima i nemoćnima jedan od glavnih razloga neaktivnosti žena na tržištu rada.

Takođe, indikativno je i to što je „Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost“ istekla prošle godine, a da se još nigde ne pominje izrada nove.

I eksplooatacija i nasilje

Pored eksploatacije, žene su posebno izložene i nasilju. „Nešto više od petine žena od navršenih 15 godina doživelo je fizičko i/ili seksualno nasilje bilo od partnera ili drugih osoba, psihičko nasilje od partnera iskusilo je 44 odsto žena, dok je seksualnom uznemiravanju od navršenih 15 godina bilo izloženo 42 odsto žena, a svaka deseta je bila žrtva proganjanja. Trećina žena je prijavila iskustvo nekog oblika nasilja tokom detinjstva – ukazuje Bradaš.