Srpsko-hrvatska, svetska bruka

U fus noti, uz ovaj tekst, vidim da je bio ponuđen nekim drugim novinama, pa je, iako dogovoren sa urednikom, odbijen sa nekim smešnim obrazlošenjem. Mogu da predpostavim koje su to novine.

U knjizi objavljenoj u februaru 2019, pod naslovom Među nama, sakupio sam originale 100 mojih tekstova namenjenih istoimenoj rubrici Politike, napisanih u periodu od maja 2014. do decembra 2018. godine, i to 85 objavljenih i 15 neobjavljenih. Među tih 15 neobjavljenih je i tekst pod naslovom Stjepan (Stevan) Filipović.

Arhitekta Miodrag Ferenčak koji mi je pisao predgovor, smatrao je to mojim najboljim tekstom u knjizi, napisanim baš povodom 75. godišnjice ovog događaja (22. maja 2017). Ali mu se tekst „činio prejakim, za format te rubrike“, zbog čega, kako je napisao, nije bio objavljen. Evo teksta, nije objavljen ni u jednim novinama, pa da vidimo:

Kad sam na fejsbuku jedne moje koleginice komentarisao objavljenu čuvenu fotografiju Stjepana Filipovića koga su nemački fašisti javno, na trgu u Valjevu, obesili 22. maja 1942, nisam mogao ni da predpostavim da će se na mene sručiti prava lavina kritika pa i uvreda i to samo zato što sam rekao da mi je uvek žao kad čujem da se nekome skrnave ili ruše spomenici. Smisao tih kritika je otprilike da nema tu onoga i jedni i drugi. Oni tamo su uvek i svi fašisti, a mi smo ovde uvek na pravoj strani. Pa mi se pri tom pošalje i fotografija spomenika u Valjevu koji blista u punome sjaju.

Istina je, međutim, mnogo tužnija. Pre svega treba reći da je ove godine, 22. maja, bilo punih 75 godina otkada se to u Valjevu zbilo. Fotografija mladića od 26 godina, sa podignutim rukama i stisnutim pesnicama, obišla je čitav svet, a i danas se nalazi na glavnom ulazu zgrade UN u Njujorku u prirodnoj veličini, kao simbol otporu i borbi protiv fašizma. Mnogi su joj se državnici poklonili, čuveni indijski premijer Nehru pred njom je bio i na kolenima. Oni, koji su je tu postavili, nisu ni znali da je Stjepan bio Hrvat, niti ih je to interesovalo.

Stjepan Filipović – Stevo, bio je jedno od petoro dece, čija se porodica često selila, pa se tako zatekla u Kragujevcu 1937, gde je Stevo završio bravarski zanat. Odmah se po izbijanju rata (1941) priključio partizanima i posle povlačenja glavnine partizanskih snaga iz Srbije, ostao još neko vreme u njoj, kao komandant Tamnavsko-kolubarskog odreda. Zarobili su ga, nakon izdaje, četnici Koste Pećanca, 24. decembra 1941. i odmah ga, po saslušanju, predali Gestapou. Drugovima je rekao da ćute, a on sam je jedini priznao da je komunista, zbog čega je dugo mučen i na kraju osuđen na smrt. Obešen je javno na trgu u Valjevu, 22. maja 1942.

Njegov rođeni brat Šimun, iako je mogao da kaže da je Hrvat i tako se možda spase, ništa nije rekao Nemcima, već je mirno pošao na streljanje, sa ostalim sugrađanima Kragujevca, oktobra meseca 1941. Drugi brat Nikola poginuo je kao borac Kragujevačkog bataljona Prve proleterske brigade na Zelengori, juna 1943.

O čuvenoj fotografiji postoje dve verzije. Jedna je da je to snimio neki nemački ratni izveštač, a druga, mnogo verovatnija, koju je ispričao zubar iz Valjeva Branko Kesler. On je doneo fotografiju u Politiku 4. novembra 1944. i ona je objavljena na prvoj stranici. Po njemu, fotografiju je napravila Slobodanka Vasić, šegrt u poznatoj valjevskoj fotografskoj radnji, koju je nemačka komanda odmah zatvorila jer je fotografija osvanula u izlogu. Branko je jednu kupio i sačuvao.

Spomenik u Valjevu delo je našeg vajara Vojina Bakića, a u Filipovićevom rodnom mestu Opuzenu, u Dalmaciji, delo vajara Stjepana Gračana. U Valjevu je spomenik više puta oskrnavljen, a bista u centru grada srušena februara meseca 1991, bila obnovljena, pa opet uklonjena 2004. godine. Ležala je nekoliko godina u Gradskom komunalnom, a kad je ponovo postavljena 2009, na njoj su pristalice neonacista, Nacionalni stroj, nacrtale kukasti krst.

U Opzenu je spomenik miniran već 1991. i nije obnavljan. Navodno, postoji projekat Spomen-obeležja koji će finansirati hrvatska vlada, u okviru koga će i spomenik biti obnovljen. Organizovali su jedino jedan mali filmski festival u Opuzenu, gde je glavna nagrada figurina Stjepana Filipovića, pa je i to prestalo.

U svakom slučaju, ko od naših ili njihovih, bude ulazio u zgradu UN, tebalo bi od stida da uđe na neki sporedni ulaz (kraj teksta u knjizi).

Nažalost, kraj čitave priče nije tu gde sam ja mislio da jeste. Ove godine sam video na hrvatskoj televiziji kako su neki dobronamerni meštani Opuzena prevukli traktorom dinamitom raznešenu bronzanu figuru Stjepana Filipovića na neki privatni otpad, ali nisu mogli da nađu jednu ruku. Na sreću, naš (Bakićev), visok 16 metara, još uvek stoji. Čestitam glumici Jasmini Avramović što je rekla da će se odreći Valjeva ako neko pokuša da ga ukloni. A svi znamo ko je krivac, što u Stojićevićevom tekstu neka današnja devojka kaže uz osmeh za Stjepana, Budala! Šta mu je to trebalo!, što je poenta, jer je ušla i u naslov njegovog teksta. Bruka, dokle smo stigli i mi i Hrvati!

Autor je arhitekta iz Beograda