Srpsko „tiskanje“ u redu kada i nema gužve

Nisam zažalio.

Naime, sve je teklo „kao po loju“ – veoma efikasno uz punu ljubaznost medicinskog osoblja.

Svi su, isključivo mladi ljudi, predusretljivo nudili pomoć u popunjavanju formulara i strpljivo saslušali pitanja, među kojima je bilo i suvišnih.

Međutim, činilo mi se da je mrzovoljna lekarka otaljavala svoj posao pošto je samo pitala za neku hroničnu bolest i alergiju bez ikakve provere ili makar i površnog pregleda (merenje pritiska kod onih koji su rekli da imaju povišen poput mene) a očigledno je svakom poverovala na reč.

Nadam se da je ovo bio samo jedan od retkih izuzetaka među, kako već rekoh, veoma korektnim osobljem.

Kako sam se, ipak, nalazio u zemlji Srbiji, nije prošlo bez onih koji su se tiskali da što pre dođu na red, mada uopšte nije bilo gužve i očigledno da se čitav „posao“ može završiti za samo petnaestak minuta uz obavezan kraći boravak u čekaonici nakon vakcinisanja.

Bilo je i prestrašenih „ogromnom“ iglom za ubrizgavanje vakcine, čiji je ulazak u mišić začudo bezmalo sasvim bezbolan a svakako manje od uboda komarca.

Strašljivce koji su se nećkali da pristupe, hrabrili su svi iz susednih kabina koji su već „preživeli“.

Najviše smeha izazvao je jedan vremešniji sugrađanin koji je insistirao da mu se potanko objasni kako piće, alkoholno naravno, utiče na dejstvo vakcine i kad sme da se „gucne“.

Lekari i sestre su mu, kako im već posao nalaže, odgovarali da nije poželjno piti zbog smanjenja ukupne imunološke osetljivosti organizma ali su neki veseljaci dobacivali kako su čitali da „ne sme ni kap da se okusi“.

Nisam uspeo da sačekam šta je odlučio živahni čičica koji se, inače, ozbiljno dvoumio da li da uopšte pristupi primanju onog „očiglednog“ zla koje ne trpi tako divnu stvar kao što je piće.