Šta će u udžbenicima istorije pisati o Aleksandru Vučiću?

„Ljudi su se smejali, ali ja živim za to da vidim šta će da piše u udžbenicima za 10, 15, 20 godina, šta mene briga šta će da se desi sutra i prekosutra…, rekao je Vučić, gostujući u nedelju u Hit tvitu na televiziji Pink, po svoj prilici uveren da će u očima istorijske nauke biti predstavljen kao čovek koji je „sa svojim prijateljima iz stranke koju vodi učestvovao u podizanju Srbije kakvo nije viđeno prethodnih 70, 80 godina“.

– Opsednutost vladara istorijom nije retka, posebno su tome skloni autoritarci. Neretko se na istoriju, dakle, na prošlost pozivaju oni vladari koji nisu u stanju da pruže smislene i kreativne odgovorore po pitanju budućnosti. Naravno, da bi Vučić ušao u istoriju, potrebna je određena distanca. I vremenska i mentalna, dakle da se jedan istorijski proces okonča i da sami istoričari imaju emotivni otklon. Ipak, narativ o distanci je često i beg istoričara od tema koje im se čine subverzivnim ili opasnim – kaže za Danas Milivoj Bešlin, istoričar i viši naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Bešlin dodaje da su udžbenici u metodološkom smislu konzervativno štivo, te da u njih ne mogu da ulaze nova ili posebno originalna tumačenja istorije, već se tamo pišu samo one stvari koje su nesporne i već potvrđene u nauci.

– Dakle, redosled ide tako da će najpre istorijska nauka jednoga dana morati istraživanjima, uvidom u arhivsku građu, medije, dokumente, da kreira interpretativni okvir o Vučiću i njegovom dobu i nakon toga će, ako istoriografija bude u većoj meri usaglašena, pisci udžbenika moći da neke osnovne zaključke te intepretacije unesu u udžbenike. Naravno, to je u teoriji. Kod nas je taj redosled u velikoj meri pomeren, pa se ne bih čudio ako bi Vučić već sada izvršio pritisak da se njegovo viđenje samog sebe i svoje vladavine ubaci u udžbenike – komentariše Bešlin.

Za njega je, kaže, neverovatno da Vučić već sada pokazuje jasne namere da sam kreira sliku o sebi u istoriji, pa i u udžbenicima istorije.

– To je odlika autoritaraca. Ali odmah da kažem, ako bi on to i učinio, to će biti sasvim privremeno. Ne sumnjam da će se naći pojedini lojalisti i među istoričarima koji će mu snishodljivo ponuditi svoje usluge. Ali to će biti kratkog veka. Dobra vest je da sliku o Vučiću i njegovoj vlasti, neće kreirati Vučić. U to budite sigurni. A kakva će ona biti, sa sigurnošću mogu reći – veoma različita, moguće i sasvim suprostavljena onoj slici koju danas kreira njegova manipulativna propaganda. Ako bih mogao da predviđam, mislim da istorija neće biti posebno naklonjena aktuelnom autoritarnom vladaru Srbije – smatra Bešlin.

Istoričar Bojan Dimitrijević kaže da kod nas generalno postoji želja da se o istoriji govori bez istorijske distance, ali napominje da trenutno nije moguće suditi o istorijskoj ulozi Aleksandra Vučića iz prostog razloga što društveni procesi u kojima učestvuje još nisu okončani.

– Biće potrebno da prođe više decenija pre nego što će nauka moći objektivno da sagleda njegovu ulogu. Preduslov za taj korak je da se okončaju svi aktuelni društveni procesi, ali i da istraživačima postanu dostupna dokumenta iz arhiva – navodi Dimitrijević.

Njegovo uverenje deli i Aleksandar Todosijević, autor više aktuelnih udžbenika istorije za osnovnu školu, koji kaže da je piscima udžbenika jako nezahvalno da opisuju ulogu ličnosti iz savremene istorije i efekte njihove vladavine bez vremenske distance.

Da bi se Vučićevo ime našlo u udžbenicima moralo bi da prođe 10, 20 ili 30 godina, a da li će se o njemu pisati dobro ili loše, to niko ne zna, navodi naš sagovornik. On dodaje da se u postojećim udžbenicima pojavljuju imena političara i državnika koji su u trenutku kada su te knjige pisane bili na vlasti, poput Angele Merkel i Vladimira Putina, ali su oni predstavljeni samo kroz informaciju da su to što jesu.

Lekcije u aktuelnim udžbenicima za osnovnu i srednju školu „pokrivaju“ vremenski period do 2006, a kada je reč o imenima sa savremene političke scene Srbije, poslednji koji se pominju su Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić, kao personifikacija demokratskih promena koje su se desile 2.000 godine, a Đinđić i kao premijer na koga je izvršen atentat.

Da bi se Vučić pojavio u udžbenicima potrebno je najpre da se završi period njegove vladavine i da potom autori programa istorije procene da je važno da đaci uče o tome, pojašnjava sagovornik Danasa upućen u izradu školskih programa.

Ništa epohalno u Vučićevoj vladavini

Iako o aktuelnom šefu države trenutno postoje vrlo suprostavljena mišljenja u javnosti, ima i istoričara koji kažu da se tokom njegove vladavine ništa suštinski veliko i dramatično nije dogodilo, te ne vide po čemu bi on zaslužio mesto u školskim knjigama.

– Njegova spoljna politika je nastavak Tadićeve, u smislu saradnje sa Rusijom i Kinom, a s druge strane, sa SAD i EU, iako Vučić javno favorizuje „brata Sija“ i „brata Putina“. Što se tiče unutrašnje politike, na snazi je i dalje borba za Kosovo, na snazi je isti Ustav, a jedina suštinska promena je to što je Vučić napravio toliko disciplinovanu političku organizaciju kakva do sada nije viđena. Iako sam Vučić poslednjih 10 godina svoje vladavine predstavlja kao vreme velikog razvoja i prosperiteta, ne postoje dokazi čime to potkrepljuje, jer naša zemlja prema rastu BDP-a u poslednjoj deceniji nije na vrhu, nego na začelju u regionu – smatra jedan od sagovornika Danasa.