Šta da radi demokratska opozicija

Prvi je Dalova (Robert Dahl) napomena o viševlašću (poliarhiji), kao ambijentu političkog takmičenja, međusobne kontrole i saradnje ključnih političkih aktera. Drugi je Dajamondova (Lary Diamond) lista dostignuća liberalne demokratije.

U traganju za funkcionalnom strategijom demokratskih promena, a u kontekstu iskustava najtrajnijih predstavničkih demokratija, Dal posebno izdvaja četiri glavna elementa moderne politike: 1) pružanje uzajamne sigurnosti sukobljenih grupa; 2) jaka i odlučna izvršna vlast koja zavisi od institucija odgovornih za različite interese i zahteve; 3) integrisan a ne fragmentisan partijski sistem i 4) predstavničke uprave na nivou nižem od nacionalnog.

Bez mnogo dvoumljenja, može se zapaziti da stanje u Srbiji pati od ozbiljnih nedostataka po svakom od četiri nabrojana uslova. Štaviše, kad u analitičku igru uključimo Dajamondove mere, tada je vidljivo kako najmanje polovina kriterijuma za dostizanje nivoa konsolidovane, liberalne demokratije u Srbiji još nije efektivno ispunjena.

Lari Dajamond tvrdi da liberalno-demokratski poredak ima sledeća dostignuća:

1. „Stvarna moć, zapravo, kao i u konstitucionalnoj demokratiji, leži u izabranim zvaničnicima i licima koja oni imenuju, pre nego kod neodgovornih unutrašnjih faktora (tj. vojske) ili stranih sila.“

2. „Izvršna vlast je ustavno ograničena i smatra se odgovornom prema ostalim institucijama vlasti (kao što su nezavisno sudstvo, parlament, ombudsman, državni revizor).“

3. „Ne samo da su ishodi izbora neizvesni, uz značajne opozicione glasove i pretpostavku promene vlasti protokom vremena, već ni jednoj grupi koja pristaje uz ustavne principe nije onemogućeno da formira partiju i da se takmiči na izborima (čak i ako izborni prag i druga pravila sprečavaju manje partije od ostvarenja zastupništva u parlamentu).“

4. „Kulturne, etničke, verske i druge manjinske grupe, kao i tradicionalno hendikepirane i obezvlašćene manjine, nisu onemogućene (pravno ili u praksi) da izraze svoje interese u političkom procesu, ili da upražnjavaju svoj jezik i kulturu.“

5. „Pored partija i naizmeničnih izbora, građani imaju višestruke kanale i sredstva za izvršavanje i predstavljanje njihovih interesa i vrednosti, uključujući razvijen poredak autonomnih udruženja, pokreta i grupa koje slobodno formiraju i u kojima slobodno deluju.“

6. „Uz slobodu udruživanja i pluralizam, prisutni su alternativni izvori informisanja, uključujući nezavisne medije, prema kojima građani imaju (politički) slobodan pristup.“

7. „Pojedinci imaju suštinsku slobodu verovanja, mišljenja, diskusije, govora, publikovanja, okupljanja, demonstriranja i podnošenja peticija.“

8. „Građani su politički ravnopravni pred zakonom (iako su nepromenljivo nejednaki u svojim političkim sredstvima), a gore navedene individualne i grupne slobode su efikasno zaštićene od strane nezavisnog i nepristrasnog sudstva, čije odluke se sprovode i poštuju od ostalih centara moći.“

9. „Vladavina prava štiti građane od nepravednog zatvaranja, azila, terora, torture i neprikladnog mešanja u njihove privatne živote, ne samo od strane države, već i od organizovanih protivdržavnih snaga.“

Imajući na umu veoma raznolike realnosti savremenih političkih sistema, citirani autor stoji na stanovištu da se njihova priroda može preciznije sagledati uključivanjem u raspravu još dva modela, tzv. srednjeg i onog koji naziva pseudodemokratskim.

Za srednji tip demokratije i njemu odgovarajuće koncepcije ovaj autor kaže da se „… kreću između ‘izborne’ i ‘liberalne’ demokratije, eksplicitno uključuju osnovne civilne slobode izražavanja i udruživanja, ali još uvek dopuštaju značajne restrikcije građanskih prava“.

Najzad, da bi se osvojila perspektiva iz koje bi se bolje sagledavala dinamika demokratizacije i shvatila priroda političkog poretka koji se, Dalovim rečima rečeno, nalazi tik iznad „praga demokratičnosti“, Dajamond misli da „… treba uzeti u obzir treću klasu (u odnosu na klasu liberalno-demokratskih režima i srednju klasu koja je između ove i izborne demokratije – prim. J. K.) koji su manje od čak minimalnog demokratski, ali se još uvek razlikuju od čisto autokratskih režima. Takvi režimi – ja ih ovde nazivam pseudodemokratskim – imaju legalne opozicione partije i možda mnoga druga ustavna dostignuća izborne demokratije. Ali, oni ne ispunjavaju jedan od krucijalnih zahteva: dovoljno fer pozornica za takmičenje, što bi omogućilo da vladajuća partija izgubi vlast“.

Sve u svemu, gledajući osu demokratizacije, na kojoj ima najmanje pet specifičnih razvojnih momenata: 1) autoritarni režim 2) pseudodemokratija 3) izborna („minimalna“) demokratija 4) srednja („izborno-liberalna“) demokratija 5) liberalna („konsolidovana“) demokratija, danas bismo za Srbiju mogli kazati da predstavlja dinamični, napred – nazad hibrid druge, treće i četvrte faze. Pritom, regresivni trendovi na međupartijskoj sceni, uključujući produbljivanje rascepa između vlasti i opozicije, prete da vrate državu ka najminimalnijoj, postautoritarnoj fazi, označenoj kao pseudodemokratija.

„Zavirivanje“ u vladavinsku i ideološku superstrukturu totalitarnih (fašističkih, nacističkih i staljinističkih) režima, ne bismo razaznali prisustvo takvih antipolitika u aktuelnom društvenom miljeu, moguće je izvesti uz pomoć Aronovih (Raymond Aron) razmatranja. Podsetiću, da bi se režim nazvao takvim imenom, prema ovom autoru, neophodan je sticaj sledećih okolnosti: 1) monopol partije na političku delatnost; 2) ideologija kao zvanična državna istina; 3) monopol na sredstva nasilja (tvrda moć) i ubeđivanja (meka moć); 4) potčinjavanje najvećeg broja ekonomskih i profesionalnih aktivnosti od strane države; 5) politizacija svih aktivnosti uz policijski i ideološki teror.

Prema tome, zarad očuvanja kakvog takvog zdravlja demokratije u Srbiji, sva zvona za uzbunu valja zvoniti u fazi koja neposredno prethodi eventualnoj oficijelnoj političko-institucionalne negaciji demokratskih procedura i začinjanju: a) sveobuhvatnog monopola jedne partije; b) etatizacije ekonomije i c) ideološkog terora. U suprotnom, budući da izostaju prethodno navedeni elementi totalitarnog sistema vlasti, svako autorsko takmičenje ko će prvi objaviti Urbi et orbi (Gradu i svetu) da smo, zahvaljujući novom Vođi, već „do grla“ upali u živi pesak despotije, ima vrlo izgledne šanse da potroši pojmove i mobilizacijske kapacitet nekog potencijalno neophodnog frontovskog, antifašističkog i antistaljinističkog alarma. Ne sme se smetnuti s uma ona narodska o pastiru koji je svako malo lažno uzbunjivao selo o dolasku vuka. A kad je vuk stvarno banuo, vapaju čobanina niko više nije verovao.

Ipak, bez obzira što većina naroda, sluđenog krizom, nedaćama i teorijama zavere, u poodmaklim etapama gubljenja legitimnosti demokratskog sistema i ranim fazama nastanka autoritarizma, rapidno gubi sluh za liberalno-demokratsku, opozicionu kritiku vlastodržačke uzurpacije javnog dobra i kršenja neotuđivih ljudskih prava i sloboda, ono što građanskoj, demokratskoj opciji neosporno „piše u opisu republikanskog posla“, jeste raspoznavanje pojava etno-nacionalizma i neofašizma na ukupnoj javnoj sceni i aktivan angažman za njihovo suzbijanje.

Držim da nam danas, za analizu stanja u regionu i svakoj državi ponaosob, značajno mogu pomoći indikatori fašizacije koje nudi globalno poznata sinteza nečega što Umberto Eko (Umberto Eco) zove Ur-fašizmom.

U idealno-tipski model takvog, „večnog ili izvornog fašizma“, Eko uključuje sledeće činioce i svojstva: 1) Kult tradicije; 2) Odbacivanje modernizma i iracionalizam; 3) Kult „akcije zbog akcije“ i podozrenje prema kulturi i kritičkom mišljenju; 4) Prirodni strah od različitosti; 5) Plod gneva i frustracije – individualne i kolektivne; 6) Nacionalizam, opsednutost zaverom i osećaj opkoljenosti neprijateljima; 7) Osećaj poniženosti pred bogatim i moćnim neprijateljima; 8) Svrha života – borba do „konačnog rešenja“; 9) Popularni elitizam, u kome moć vođe proizlazi iz slabosti masa; 10) Kult heroizma; 11) Mačizam; 12) Antiparlamentarizam i selektivni populizam, uključujući TV i internet populizam, sa kvalitativnim shvatanjem naroda kao monolitnog entiteta koji izražava zajedničku volju, sa Vođom kao njenim interpretatorom; 13) Upotreba novogovora.

Nažalost, sa ovakvom teorijskom „dioptrijom“, moguće je u našem socijalnom, političkom i kulturološkom ambijentu, raspoznati manje ili veće prisustvo skoro svakog od navedenih izvora i odlika Ur-fašizma. I zato je izuzetno aktuelna Ekova zaključna napomena da se „Fašizam (se) može vratiti i pod najnevinijom maskom“, te da je „naša (je) dužnost da ga razotkrijemo i da upremo prstom na svaki od njegovih primera svakog dana, na svakom mestu na svetu. Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja“.

Sve u svemu, zarad ozbiljnosti i delotvornosti javnog dijaloga, a sve sa željom da se uprkos uzavrelim konfrontacijama, institucionalna arhitektura i politička kultura u Srbiji ireverzibilno pomeraju ka petoj fazi, kao krajnjem cilju konsolidacije demokratije, upućujem na neophodnost preciznog i konsekventnog „baratanja“ pojmovima. To, za sada, znači da, uz sve zabrinjavajuće trendove opadanja demokratskih standarda na unutrašnje političkoj i medijskoj sceni, uključujući i paradoksalne kalkulacije nekih vladajućih aktera da je moguća formalna evropeizacija bez stvarne, konsekventne demokratizacije u svim arenama demokratije (H. Linc), danas, ipak, još nije sve otišlo „dođavola“.

A da se to ne bi i desilo, mora postojati i raširena svest o težini projekta modernizacije i evropeizacije Srbije, te da je i rđava demokratija bolja od sistemski „čiste“ verzije dobrog autoritarizma i totalitarizma. Demokratizacija Srbije će, po svemu sudeći, potrajati generacijama i imaće izvesne šanse ako bude mira, stabilnosti i Evropske unije na ovim prostorima. U suprotnom, iz prikrajka već vrebaju mnogo divljiji varvari od juče i danas viđenih.

U navedenim činjenicama leže razlozi da građanska, demokratska opcija, kako politička, tako i civilna, uz sve atake i bezočne difamacije u (para)političko-parapolicijsko-tabloidnim kampanjama „protiv špijuna, štetočina, ubica i agenata imperijalizma“ (Josif Visarionovič DŽugašvili Staljin), mora naći ideja i snage da izbori dostojanstvo kompetentne, poštene, verodostojne i umešne politike.

Ako želi povratak poverenja razočaranog biračkog tela, ona najpre ne sme odoleti iskušenju da prezire mase koje trenutno nisu impresionirane njihovom ponudom.

Ako ima poverenja u kapacitete razuma u aktuelnom demosu, onda građanska demokratska opozicija mora odoleti porivima takve volje za moć, koja bi je pretvorila u puko naličje i nemoćnu repliku populističkih vlasti. Vlasti, čiji akteri, kapitalizujući razočaranje naroda DOS-ovskim akcionarskim političkim društvima za ekskluzivnu eksploataciju vlasti, već skoro pola decenije uvećavaju izbornu podršku do neviđenih razmera. Nažalost, ne obuzdavajući pritom i porive za maksimalnom kontrolom političke i medijske sfere.

Dakle, upravo zbog izuzetno teških okolnosti za najširi dijalog o karakteru reformi i evropskoj putanji države i društva, građansko-demokratskoj opciji najmanje odgovara radikalizacija političkih konflikata i produbljivanje rascepa, koji će rezultirati daljnjom erozijom demokratskih ustanova, zamućivanjem ideoloških pozicija, ekstremizacijom političkih aktera i gubljenjem poverenja u upravljačku sposobnost parlamentarnog sistema vlasti.

Bez onoga što je Robert Dal zvao uzajamnim garancijama, minimalnim poverenjem i spremnošću svih aktera vlasti i opozicije, kao i države i civilnog društva, na saradnju, sve sa ciljem izlaska iz krize, modernizacije i unapređenja javnog dobra, perspektiva politike u Srbiji će se definitivno srozati na predatorsko grabljenje ili postajanje plenom. A to kako Dal pokazuje, znači da će nam ostati samo tri mogućnosti društvene egzistencije: a) dominacija; b) prepuštanje dominaciji i c) povlačenje u totalnu izolaciju.

U tom slučaju, za dijalog biće mesta samo u izolovanim enklavama civilnog društva, svesnog da je „pravo na izražavanje mišljenja značajno (je) jedino ako smo u stanju da imamo vlastito mišljenje“, kako podvlači From. Dakako, budući da čuveni psihoanalitičar dodaje kako je „oslobođenost od spoljašnjeg autoriteta (je) trajni dobitak jedino ako su unutrašnji psihološki uslovi takvi da smo kadri da uspostavimo vlastitu individualnost“, misleći na Srbiju, završiću ovo razmatranje njegovim pitanjem: „Da li smo mi taj cilj dostigli ili da li mu se bar približujemo“?

Autor je redovni profesor Sociologije na Ekonomskom fakultetu u Subotici; Departman za evropsku i međunarodnu ekonomiju i biznis, Novi Sad

Deo izlaganja na okruglom stolu Vojvođanskog foruma „Izazovi: Kultura dijaloga“ održanog u Somboru. Kraćenja i oprema redakcijski.