Šta gastarbajteri rade kad dođu u Srbiju?

Vladimir Trbović već skoro 30 godina živi u inostranstvu, prvo u Moskvi, a poslednjih 19 u Rimu. Rođen je u Šapcu, oženio se Nišlijkom, a kada god dođe u Srbiju ima ustaljenu maršutu. Kaže da pri obilasku rodbine nikada ne propušta dve stvari: da ode u kafanu i – na kontrolu kod stomatologa.

„Stomatolozi u Srbiji su bolji nego u Italiji. Bolji, jer su naši zubari školovaniji nego što su Italijani. Mi imamo koju godinu više i koju godinu prakse više, i ako zubari koriste najnovije materijale iz Švajcarske i Italije, onda tu nema nikakvih problema“, tvrdi Vladimir koji nakon ovog razgovora ide na još jednu kontrolu pred polazak za Rim.

Osim poverenja u stručnost lekara u Srbiji koje ističe, dodaje i ogromnu razliku u ceni kao činjenicu. „Razlika u ceni je ono što nas tera da svako ko dođe, čak i onaj ko ne voli zubare ode na kontrolu. A razlika je i po 10, i po 15 puta veća. Ako ja ovde mogu zub da popravim za 20 evra, u Italiji čim zinem kažu 100 evra, i to samo za pregled. Znači, tamo plate i 200, i 300 i 400 evra kod komplikovanijih zahvata, tako da je razlika ogromna“, kaže on.

Međutim, šta kada ga zaboli zub u Italiji? Vladimir kaže da u tom slučaju ima stomatologa od poverenja i u Rimu, i to nekadašnjeg stomatologa sa Vojno medicinske akademije u Beogradu, ali da tamo ide „baš kad mora“.

„Popravila sam zub u Nemačkoj, ali nije mi to-to“

Do sličnog saznanja je došla i dr Aleksandra Đorđević Mladenović koja ima stomatološku ordinaciju. Tokom avgusta kod nje dolazi znatno veći broj pacijenata, mada ih sve češće, kako kaže, ima i tokom godine. Uglavnom su to ljudi iz Nemačke, Švajcarske, Austrije, Švedske. Objašnjava kako poverenje zaista ima značajnu ulogu za čekanje godišnjeg odmora i odlazak kod zubara.

„Oni uglavnom to rade ovde. Međutim, nekad se desi neko akutno stanje, jaki bolovi, pa tada i oni moraju da odu tamo. Eto, skoro je bila pacijentkinja iz Nemačke – oni prvo ne znaju kod koga da odu, nemaju preporuke, lutaju i onda odu kod nekog najbližeg stomatologa u kraju. A oni su uglavnom hladni, pogotovo Nemci, nemaju tu srdačnost, nemaju to poverenje, i onda bude ’Popravila sam zub u Nemačkoj, ali ne bih više da idem tamo, nije mi to-to’. Ipak, oni više imaju poverenja u naše stomatologe, bez obzira na cenu“.

A cena nije zanemarljiva, pa igra još značajniju ulogu. I dr Aleksandra potvrđuje da je čak deset puta veća cena u Evropi za ono što ona kao specijalista ortopedije vilica radi, a to su mobilne i fiksne proteze. „Tako da se pacijentima apsolutno isplati da dođu do Niša, plate avionsku kartu, stave fiksnu protezu i da dolaze jednom u dva meseca na kontrole, nego da to rade tamo. Posebno, što njihova osiguranja uglavnom ne pokrivaju stomatološke usluge“.

Dodatno, objašnjava ona, je to što razlike u materijalu u Srbiji i recimo Nemačkoj ne postoje. „Mi uvozimo i koristimo te njihove materijale. Uglavnom su to materijali iz Nemačke, Švajcarske, Amerike, zato što u Srbiji ne postoji fabrika koja proizvodi stomatološki materijal“, kaže dr Đorđević Mladenović.

U Niš po tetovažu

Međutim, stomatološke ordinacije nisu jedina adresa koju gastarbajteri posećuju kada dođu u Srbiju. Nikola koji 3 godine živi u Malmeu u Švedskoj, došao je u svoj rodni Niš ovog leta iz još jednog razloga osim da obiđe porodicu. Došao je po svoju prvu tetovažu. Po preporuci.

„Dve preporuke sam dobio za ovaj tattoo-studio, a verujem tim osobama. A meni je ova tetovaža izuzetno bitna, podseća me na mog oca koji je bio automehaničar. Ova mašina je radilica bez koje ne može da radi ni jedan automobil, a on je radio sa njima. A i svi smo mi pomalo mašine“, kaže Nikola.

Na pitanje da li je cena uticala na njegovu odluku, Nikola kaže da cena sigurno utiče na odluku, ali ne i u njegovom slučaju jer on želi samo tu jednu tetovažu, i želi da je uradi najbolji tattoo umetnik.

A najbolji je očigledno, Aleksandar Cvejić. On crta ovu zahtevnu radilicu na Nikolinoj podlaktici. Ima deceniju iskustva i puno zahtevnih tetovaža iza sebe. Tvrdi da su cene najveći razlog za stalne klijente iz inostranstva.

„Recimo, sat u inostranstvu se naplaćuje oko 150 ili 200 evra, sve zavisi od studija do studija, i naravno od zemlje. A ovde kod nas je to mnogo pristupačnije, satnica je 50 evra, a jedan dnevni termin je oko 300 kod nas. To bi gore bilo više nego duplo. Znači, bez 800 evra, ne bi mogli da urade sliku koja bi ovde koštala 300-400 evra. Avioni do Niša su jeftini, to ih košta oko 40-50 evra povratna karta, smeštaj je 2.000 dinara za noć i kad saberu i oduzmu – oduševe se“, smeje se Aleksandar.

Kaže da od svih koji dolaze sa strane, 70 odsto su „naši“, a ostalo stranci pa primećuje i razliku u tome šta žele da tetoviraju i jedni i drugi. „Naši uglavnom ‘Srbija’, anđelčiće, ikone, vukove, životinje, dvoglavog orla. Stranci više vole komplikovanije tetovaže. Sad nam dolazi grupica iz Nemačke. Prvo su bila dvojica da ispitaju teren, mnogo im je bitno u kojim se uslovima tetoviraju, da li je sve sterilno. Bili su, videli su, istetovirali se, prezadovoljni su i evo sad dolaze sa drugarima, uzeli su odmor i sad dolaze četvorica na tetoviranje“, priča nam ovaj tatoo umetnik. 

Kada već zna da se su tetovaže duplo skuplje u nekoj zapadnoj zemlji, da li bi on išao da tetovira tamo, pitamo ga. Kaže da je ranije išao na mesec dana u Švajcarsku i Nemačku, a sada zbog male ćerkice bira da ostane kod kuće. Dodaje da više nema ni potrebe da ide, jer svi dolaze njemu.

„Tetovirao sam ljude iz Bazela, i oni sada dođu za sat i po vremena u Niš, što im je jako blizu kao da idu na posao. Za sat i po su tu i nije im problem da odvoje 50 evra za povratnu kartu. Tako da ja više nemam potrebe da idem gore. Jeste, gore su bolje cene, jače cene, ali je sve OK i ovde“.