Šta god radio, ne dozvoli da odeš ogorčen! (VIDEO)

Dovoljno sam mlad da se ne bih sećao, ali nedovoljno star da bih imao puno uspomena, a ponajmanje nostalgije.

Rođen sam u Beogradu, jednog veoma hladnog dana 19. novembra 1993. godine. Nije me nikada mučilo pitanje postanka sveta, materije u prirodi ili smisla života, ali moja filozofska razmišljanja su išla u pravcu šta je ljude motivisalo da prave decu u vreme ratova, hiperinflacije i sankcija. Taj intelektualni napor nikad nije dobacio dalje od objašnjenja da je u mom slučaju presudan faktor… februarska restrikcija struje. Međutim, životno iskustvo i kasnije razvijani bliski porodični odnosi su mi otklonili dilemu. Ipak je to bila samo ljubav.

MOJA ZEMLJA

Kao dete iz m(j)ešovitog braka, majke iz Prijepolja i oca sa Žabljaka (preciznije saŽabljaka), Srbija i Crna Gora su mi od malih nogu predstavljali isto – moju zemlju. Tu percepciju nije značajnije promenila ni kasnija nesporna i legitimna odluka naroda u Crnoj Gori da izglasaju nezavisnost. Prijepoljski koreni su takođe presudno uticali na to da versko opredeljenje drugih ljudi nikada ne bude tačka sporenja, jer i pre nego što sam mogao da raspoznam razlike, uvideo sam sličnosti – svi su bili samo ljudi. Žabljačko iskustvo je u meni probudilo i učvrstilo ljubav prema prirodi, i ozbiljno shvatanje ishrane kao ključne stvari u životu. Odgovor nisam gladan predstavlja poslednju grupu reči koju sam naučio, negde pred punoletstvo.

Za Žabljak me veže i sećanje na jedan od najčudnijih perioda u životu – proleće 1999. S jedne strane teškoća zbog višemesečne razdvojenosti od roditelja, ali sa druge strane period najboljeg druženja u životu. Celodnevnog igranja fudbala, pravljenja logora u šumi od dasaka, granja i eksera koje na mufte uzmemo od dede…

ČITANJE

Školski period pamtim po nečemu što je samo prošlo. Početni entuzijazam je ubrzo splasnuo i bilo mi je jasno da ću narednih godina uglavnom ispunjavati tuđa očekivanja, što sam radio nevoljno i gotovo uvek samo onoliko koliko je neophodno. Iz nekog razloga sam dosta rano shvatio da ću biti pravnik, što je iz sfere mog interesovanja automatski eliminisalo sve ono što se ne uklapa u taj profil. Književnost, sociologija, filozofija, psihologija, istorija na jednu stranu. Fizika, matematika i hemija na drugu. Dva sveta bez tačaka dodira. I naravno fizičko. Veliki uticaj na moj razvoj je imala profesorka književnosti, žena koja je važila za strah i trepet, a u suštini je samo želela da nas natera na dve stvari: čitanje i razmišljanje. U meni je uspela da isprovocira intelektualni inat i književnost premesti iz kategorije obaveze u kategoriju zadovoljstvo. Baš kao što je na moj politički razvoj veliki uticaj imao kontakt sa delima Borislava Pekića.

https://www.instagram.com/p/CF7d8zxJ-32/

KOŠARKA

Jedna od mojih najvećih ljubavi je košarka i verujem da ni na šta u životu nisam potrošio toliko vremena koliko na košarkaške utakmice. Jedno vreme sam i trenirao, ali je moje snove o igranju za Sakramento Kingse raspršila spoznaja da me mrzi da idem na kondicione treninge. Nikolu Jokića, na primer, to nije omelo. I to je verovatno jedini razlog zašto je tu gde jeste, a ja nisam… Ukoliko zanemarimo enormnu razliku u talentu! Moja ljubav prema košarci je praćenja ljubavlju prema Partizanu, posebno prema košarkaškom klubu. Iz godine u godinu sam pratio svaki trenutak uspona momaka pod komandom Duška Vujoševića i obistinjavanje italijanske poslovice ako su ruže, procvetaće. I cvetali su, sve dok neko jači nije rešio da će se u Srbiji bolje živeti ako ruže prestanu da cvetaju.

Bio sam među malobrojnim simpatizerima koji su došli da podrže gospodina Vujoševića nakon što je najuren uz likovanje većeg dela javnosti koja mu je dobronamerno savetovala da uzme šaku lekova. Verujem da su mnogi shvatili kakvu su grešku napravili i da bi tom istom šakom zapušili sebi usta, samo kad bi mogli da vrate vreme. Nažalost, to nije moguće i vreme ostaje jedina vrednost koja se nikada ne može sačuvati niti vratiti. Može se samo iskoristiti. Ako u mom životu postoji nostalgija, onda je ona vezana upravo za utakmice košarkaškog kluba Partizan, na koje ne idem već godinama. Razlog za to su predstavljale dve situacije: Prva je kada su košarkaši Partizana bili naterani da na zagrevanje izađu u majicama ubijenog viđenijeg navijača. Čoveka koji ne samo da nije bio navijač Partizana, već je bio sve osim uzornog građanina. Druga i prelomna situacija je događanje sa utakmice protiv Cedevite i prevaspitavanje grupe simpatizera koji su skandirali protiv Aleksandra Vučića. Tada sam shvatio da sve to može da prođe i bez mene.

FAKULTET

Nakon skromnih uspeha iz prethodnog perioda školovanja i očekivanja od mene su postala skromnija. Samo upisivanje fakulteta je već shvaćeno kao uspeh, kod svih osim kod mene. Ja sam znao da tu pripadam, da je to ono što želim da radim i da više niko od mene neće očekivati više nego ja sam. Priznajem da mi je u početku delovala pomalo satirična pojava mladih brucoša u odelima koji znanja stečena u prve dve nedelje predavanja koriste da u autobusu, u prodavnici ili u parku svoju argumentaciju potkrepe poštapalicom ja kao pravnik. Ali ništa mi više nije izazivalo nelagodu od upotrebe termina kolega i koleginica u međusobnom obraćanju studenata. Zapitao sam se da li je moja averzija prema formalizmu u koliziji sa pravničkim usmerenjem u životu.

Na fakultetu sam naučio mnogo toga, a od naučenog najmanje je važno gradivo. Naučio sam koliko je važna metodologija, temeljnost u radu, strpljenje. Naučio sam kako poštovati instituciju, čak i kad ona ne poštuje samu sebe. Naučio sam i upoznao ljude koji su tu instituciju činili boljom i čuvali je od posrnuća u koju su je vodili oni kojima je ta institucija bila važna samo radi sticanja zvanja, jer bez zvanja ostaju samo sa onim što oni zaista jesu – ništa.

Period studiranja pamtim po dobrim iskustvima, sa ne baš srećnim krajem. Studiranje mi je bilo i finansijski isplativo, jer osim toga što nisam plaćao studiranje, svake godine sam imao nekakve prihode po osnovu dobijenih stipendija. Brojne pohvale i nagrade koje sam dobijao zahvaljujući pisanju radova u meni su probudili želju za naučnim radom. Bio sam ubeđen da je rad na fakultetu ono što je stvoreno za mene, ili da sam ja stvoren za taj posao. Nažalost, bilo je potrebno da se time saglasi veći broj ljudi, što se nije desilo. Svaki od tri neuspešna pokušaja je priča za sebe i nosi različitu poruku, ali njihov zbir dovodio je do jedinstvenog zaključka: mani se ćorava posla.

Odluku da odustanem od akademskih ambicija ni danas ne smatram pogrešnom, ali impulsivnost koja je posledica višestruke razočaranosti je rezultirala glupošću – odustajanjem od master studija, nakon svih položenih ispita i više od polovine napisanog master rada koji bi bio prvi u toj oblasti u Srbiji (nešto u vezi sa međunarodnim poreskim pravom, da vas ne davim). Benefit te gluposti je jednostavna ali važna životna lekcija: Šta god radio, ne dozvoli da odeš ogorčen.

POLITIKA

Paralelno sa akademskim razočarenjem desio je slučaj političkog ohrabrenja. Pojava Saše Jankovića na političkoj sceni Srbije me je konačno učvrstila u odluci da izađem iz zone intimne pameti i da svoje okruženje oslobodim tereta političkog teoretisanja. Jedan od prelomnih momenata u toj odluci se desio tokom jedne od postizbornih protestnih šetnji, u kojima sam učestvovao sa prijateljima sa fakulteta, ali i poznanicima iz reda profesora. Nakon što sam na moju opasku da ko nije spreman da se bori najmanje pet godina da taj ne treba ni da šeta, dobio odgovor da će se ovaj sam od sebe srušiti ranije, bilo mi je jasno da takvim olakim shvatanjem situacijem nećemo daleko dogurati.

Pokret slobodnih građana je bio logičan i jedini izbor za mene. Došao sam da pomognem, više radom nego idejama da bi neko mogao nešto da uradi. Ni na kraj pameti mi nije bilo ni da ću postati funkcioner, kasnije odbornik, a kamoli predsednik Pokreta. Ali desilo se to da sam izrastao na urastanju Pokreta, i sada je na meni da se tom Pokretu i odužim. Za ove tri godine sam stekao neverovatno iskustvo, ali najbolje od svega su ljudi koje sam upoznao. I najbolje i najgore ljudi u svom životu sam upoznao u politici. Ove druge sam brzo izbrisao iz memorije, ali ove prve nikada. Do ulaska u politiku sam se pribojavao da li imam problema sa sujetom, ali iskustvo rada sa iznenađenim i uvređenim me je razuverilo. Shvatio sam da je jedna od najvećih mana i neoprostivih grešaka kada se ne razočaraš onda kada se razočarao neko drugi. Preko takve lične izdaje se ne prelazi… O ove tri godine provedene u politici bih zaista mogao da pišem mnogo, ali rano je za memoare, verujem da najzanimljiviji momenti tek dolaze.

Profesionalni put me je odveo u nevladin sektor, tačnije u Građanske inicijative. Već na početku studija sam znao da me advokatura ne privlači, a praksa u Tužilaštvu mi je bila dovoljna da ubrzo shvatim da ni to nije onako kao što bi mladi pravnik voleo da bude. Sada se bavim onim što je u samoj biti svakog uređenog društva – ljudska prava i slobode. Mislio sam da će mi najteže biti da se naviknem na terminologiju , ali kamo sreće da je to najteži deo posla u ovoj oblasti. Najteže što ti ljudi rade je to što se za osnovna ljudska prava bore sa onima kojima je dužnost da ih osiguraju, a najčešće nailaze na nerazumevanje onih u čijem interesu radu. A tome, što bi rekao osnivač Građanskih Miljenko Dereta, nema kraja.

Čini mi se da je tako i u drugim oblastima života.

Ali nekada mora i da se stavi tačka.

„Novo lice“ na političkoj sceni

Pavle Grbović (Beograd, 1993) mlado je ili kako se to sve češće zahteva novo lice Srbije, odnedavno i najmlađi lider jedne političke grupacije Pokreta slobodnih građana (PSG), koji još nije prerastao u stranku, ali uskoro će. Osnovnu i srednju školu završio je u Beogradu, gde je i doplomirao na Pravanom fakultetu 2016. kao jedan od najboljih studenata u generaciji. Odbornik PSG je u Skupštini grada Beograda od maja 2018. godine. Iako poslednjih godina ima političku karijeru, najviše je dosad bio angažovan u građanskom pokretu koji je okrenut borbi i zaštiti ljudskih prava.