Šta je istorijsko u madridskom Samitu NATO

Nije potrebno gledati daleko u budućnost da bi se reklo kako ovaj skup, jednim delom, jeste istorijski. Okončao je hladnoratovski period od tri decenije, koji je počeo 1992, ispunjen nadama da će se svet osloboditi vojnih konfrontacija, trke u naoružanju, ratova, militarizacije međunarodnih odnosa i da će novi svet nastati kao rezultat unapređivanja multilateralne saradnje, uz ravnopravno učešće svih država za dobrobit čovečanstva. Ideje o takvom novom svetskom poretku definitivno su pokopane i pre ovog skupa. Madridski samit samo ih je ozvaničio i otvorio vrata novoj eri konfrontirane Evrope i Rusije. To doba biće po svemu različito i drugačije od ranijih svetskih poredaka, brutalno i bezobzirno. Prva verzija modernog varvarstva u kojem ćemo živeti.

NA IVICI NOVOG VELIKOG RATA: Tome doprinosi nekoliko odlučujućih promena koje su delom usvojene, ili zasad samo nagoveštene. Prva je apsolutna militarizacija Evrope, druga nedvosmisleni i prvenstveni antiruski karakter NATO, treća je tendencija ka stvaranju globalnog NATO, dok četvrta označava pripreme NATO za sukob s Kinom. Sve to daje sliku opasnog sveta koji se postrojava na dve strana i kreće ka ivici ratnog sukoba.

Na samitu NATO u Madridu lideri su se dogovorili o korenitim promenama zapadnog vojnog saveza, uključujući povećanje trupa raspoređenih u Evropi. Oko 300.000 vojnika širom kontinenta biće stavljeno u stanje visoke pripravnosti od sledeće godine, što je skoro 10 puta više nego što ih ima sada. Finska i Švedska formalno su pozvane da se pridruže NATO, pošto je Turska zadovoljno uklonila svoj raniji veto, čime je granica evropskog NATO i Rusije udvostručena, sad iznosi 2.500 kilometara. Na toj granici biće raspoređena teška artiljerija i rakete čiji domet nije predmet ni jednog međusobnog sporazuma SAD i Rusije.

Objavljen je dokument o strateškom konceptu NATO 2022, koji je identifikovao Rusiju kao „direktnu pretnju“, što je samo jednu stepenicu niže od „neposredne pretnje“, koja je samo korak udaljena od početka rata. Dokument je označio rusku invaziju na Ukrajinu kao pokretačku snagu promena. To je prvi put da je dokument revidiran od 2010, kad je Rusija još prisustvovala samitima NATO. „Agresorski rat Ruske Federacije protiv Ukrajine narušio je mir i ozbiljno promenio naše bezbednosno okruženje. Njena brutalna i protivpravna invazija, ponovljena kršenja međunarodnog humanitarnog prava izazvali su neopisivu patnju i uništenje“, navodi se sada.

Zapadni Balkan, zajedno sa crnomorskim regionom, pominje se kao područje od velike važnosti za NATO u tački 45 Strateškog koncepta, a Bosna i Hercegovina u tački 41. Ono što je za NATO važno u oba ova slučaja jeste neželjeno prisustvo i uticaj Rusije: srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik bio je jedan od retkih političara koji se sreo s Putinom posle 24. februara. Osim toga, BiH je jedini evropski protektorat, a na njega pravo polažu istovremeno NATO i EUFOR. Da bi NATO nastavio svoju misiju potrebna je odluka UN, ali u ovim okolnostima teško je pretpostaviti da će do nje doći. Bez obzira na to, NATO ne namerava da napusti Bosnu, pa će biti veoma izazovno pitanje kako će rešiti svoj dalji ostanak u BiH.

Srbija je jedina evropska država koja nije uvele sankcije Rusiji. Evropski i američki zvaničnici stalno ponavljaju da se od Srbije očekuje da se pridruži ostatku Evrope, što je težak izbor za Srbiju, ne samo zbog potpune energetske zavisnosti od Rusije, nego i zbog društvenih i političkih posledica. Nema sumnje da bi uvođenje sankcija bio snažan faktor destabilizacije Srbije. Ali, NATO i EU neće dozvoliti postojanja neopredeljenih ostrva na svojoj teritoriji.

RAT I EKONOMIJA: Rusko-ukrajinski sukob koji traje već četiri meseca praktično je bez ikakve diplomatske inicijative, niti čak ideje o njegovom okončanju, prekidu vatre ili bilo kakvom mirovnom ishodu. Poslednja takva inicijativa koja je došla od italijanskog premijera Dragija, posle konsultacija sa Makronom i Šolcom, potonula je u tamu nakon što ju je odbacila ukrajinska strana, uz odobravanje američkog predsednika. Sada, posle okončanja Madridskog samita, sve više je zahteva da se NATO uključi u traženje diplomatskog rešenja za okončanje sukoba. Ekspert Saveta za spoljne odnose, Čarls Kupčan ukazuje da je vreme da se NATO fokusira na diplomatsku završnicu i iskoristi svoje uspešne napore da ojača ukrajinsko naoružanje omogućavanjem prekida vatre i narednih pregovora. On ocenjuje da se od početnih vojnih uspeha Ukrajine, zamah na bojnom polju pomerio u korist Rusije, što je jedan od razloga da Francuska, Nemačka, Italija i drugi saveznici SAD vrše pritisak na okretanje ka diplomatiji. Vašington je dosad pružao otpor. Ali, Vašington ne može da izdrži previše dugo. I, nije samo reč o održavanju transatlantske solidarnosti prihvatanjem evropskog poziva za strategijom diplomatskog rešenja. Čak i sa dodatnim naoružanjem, Ukrajini verovatno nedostaje borbena moć da protera ruske snage sa cele svoje teritorije. Nastavak rata može značiti gubitak života i teritorije, a ne dobitke na bojnom polju za Kijev. I što duže traje rat, to je veći rizik od eskalacije, bilo namerno ili slučajno, a njegovi poremećaji u globalnoj ekonomiji i snabdevanju hranom sve su duži i ozbiljniji.

Od posebnog značaja su ekonomski efekti rata na same članice NATO, uključujući potencijalni uticaj visoke inflacije na američku politiku. Domaći temelji američke spoljne politike su mnogo krhkiji nego što su nekad bili. Dvopartijski konsenzus koji je preovladavao tokom Hladnog rata odavno je nestao, ustupajući mesto ne samo polarizaciji, već i snažnoj vrsti neoizolacionističkog osećanja. Spoljna politika bivšeg predsednika Trampa – Amerika na prvom mestu, bila je više simptom nego uzrok ovog zaokreta. Bajdenova „spoljna politika za srednju klasu“ signalizira da su i demokrate osetljive na želju biračkog tela da Vašington provede više vremena i resursa rešavajući probleme kod kuće umesto u inostranstvu. Bajdenovo povlačenje iz Avganistana donelo je vidljive, očekivane i dobrodošle reakcije na tom frontu. Njegova ambiciozna agenda za domaće investicije i obnovu takođe je imala za cilj poboljšanje života Amerikanaca, podizanje srednje klase na noge i obnovu političkog centra nacije.

GLOBALNI NATO: Uz ove ekonomske uslove u pozadini, novembarski izbori premestiće Predstavnički dom i, verovatno, Senat u ruke republikanaca predviđa Kapčan. Glavni kompas kretanja republikanaca u Kongresu nemoguće je predvideti, ali će se stranka verovatno dalje okrenuti u pravcu parole Amerika na prvom mestu. Džej D. Vens, potstaknut Trampovom podrškom, nedavno je pobedio na žestokim predizborima Senata u Ohaju. Njegovi pogledi na rat u Ukrajini mogu biti simbol onoga što će doći: „Mislim da je smešno što smo fokusirani na ovu granicu u Ukrajini. Moram da budem iskren sa vama, nije me uopšte briga šta će se desiti sa Ukrajinom na ovaj ili onaj način“, rekao je on.

U Madridu su na samitu prvi put zajedno učestvovali Indo-pacifički partneri NATO – Australija, Japan, Novi Zeland i Republika Koreja. To je rezultat pojave Kine u Strateškom konceptu, ali i potrebe da NATO ide dalje od svog transatlantskog karaktera. O globalnom NATO govorilo se još prilikom rasprava o Strateškom konceptu iz 2010. Filozofsku osnovu globalnom NATO dao je jedan od najpoznatijih evropskih istoričara, britanski bonvivan i donžuan u svojoj branši, Pol Džonson. Džonson je prvi predstavio svoju zamisao novog NATO koji bi se odvojio od „teritorijalne“ i „zemaljske“ egzistencije i svoj politički kredo utemeljio na mnogo širim kulturnim i političkim osnovama. „Šta je osnova za savez“, pitao se on tada, razmatrajući relacije između geografskih faktora, istorijskih puteva kulturnog identiteta i interesa. EU i NATO su u ekspanziji, ali, u kakvim odnosima su unutrašnji faktori koji uslovljavaju jedan savez?

„NATO je bio geografski savez prvenstveno stvoren da osigura puno i stalno američko prisustvo u evropskoj bezbednosti i njegov vojni centar bila je Nemačka. On je krenuo ekspanziju ka Turskoj jer je eventualna sovjetska okupacije Turske mogla da dovede Sovjete pred vrata nafte na Bliskom Istoku“, rekao je Džonson. Pored ovoga, NATO je „savez ujednačenih kultura“. „To su kulturne karakteristike demokratije i podrška vladavini zakona“, naveo je britanski istoričar, uz obrazloženje zbog čega je NATO superiorniji koncept od EU. „U samom svom nastanku Evropa je bila zamišljena kao Karolinška Evropa (savez Francuza i Nemaca, kao nekad u srednjem veku pod dinastijom Karolinga – Veliko nemačko carstvo“, prim. DB). Evropa se širila i karolinški koncept nestao je ili bolje rečeno postao sakriven, ali su ostali njegovi ciljevi“. To je, međutim, usko gledanje na Evropu jer „postoji i iseljena Evropa“ koja takođe neguje evropske kulturne vrednosti. To su i Brazil, SAD, Australija i mnoge druge zemlje. NATO treba da otvori vrata za njih, pozvao je Džonson, zaključujući da uz „demokratske vrednosti“, nema nikakve smetnje njihovom uključivanju u Alijansu.

Stoga, NATO više ne bi trebalo da ima „transatlantski karakter“, nego je „savez zemalja koja imaju slične vrednosti i interese u borbi protiv globalnih problema“, u kojem „ima mesta i za Australiju, Brazil, Japan, Indiju, Novi Zeland, Južnu Afriku i Južnu Koreju“. Ako je, prema tome, ruska intervencija zaustavila širenje NATO na istočnu Evropu, mogućno je da će ona biti ta koja će omogućiti njegovo širenje na Daleki istok.