Šta je „Kubanski zdravstveni sistem“ koji najavljuje Danica Grujičić i da li je zaista primenjiv u Srbiji

Kubanski zdravstveni sistem, kako kaže ministarka zdravlja Srbije dr Danica Grujičić, trebalo bi uvesti i kod nas, a porodični lekari bili bi ti koji bi povratili poverenje građana u zdravstveni sistem i rešili mnogo više zdravstvenih problema na lokalnom nivou.

Prevencija je temelj kubanskog modela lečenja, a karakterišu ga još jedan lekar na 200 pacijenata, besplatno zdravstvo za sve, obavezan rad od tri godine u Opštoj praksi u lokalnoj ambulanti za završene studente medicine, brojna medicinska dostignuća, jeftino i pouzdano lečenje.

Porodični lekari osnova sistema

„Zamislite da imate doktora koji svake nedelje dođe kod vas kući da vas pregleda. Ima mladih ljudi koje ti lekari zamaraju, pa beže od njih, jer ne shvataju koliko su važni, a znaju tu decu od kako su se rodila. Na Kubi su porodični lekari ujedno i patronažne sestre za novorođenčad, ali i doktori za najstarije, kao i palijativna služba i sve što je potrebno. Oni su savršeno obučeni za svoj posao. Svi građani imaju kartone kod njih, a kad se neko novi doseli u kvart, donosi im svoj karton“, naveo je za Nova.rs Goran Puljezević, vlasnik firme, koja upućuje pacijente iz Srbije na Kubu na lečenje.

Porodični lekari, kako tvrdi Puljezević, svaku porodicu prate, ali ne samo istorije bolesti, već kompletnu prevenciju, kontrole, obaveznu vakcinaciju, pa čak i to da li deca imaju vaške, da li se ljudi pravilno hrane, rade fizičke vežbe, šalju ih redovno kod stomatologa, žene u kasnijem dobu na mamografiju, a muškarce na pregled prostate.

Prevencija bitnija od lečenja

„Prevencija je kod njih najvažnija medicinska grana i na samom je vrhu, a pored toga postoji i ogromno poverenje u lekare i zdravstveni sistem“, dodaje on.

Prema njegovim rečima, na Kubi nema mnogo troškova na lečenje teških oboljenja, jer porodični lekar na vreme upućuje ljude kod specijaliste, ako je potrebno.

„Takođe, stranci se masovno leče na Kubi, jer su terapije kvalitetne, a cene niske“, dodaje Puljezević.

Ocenjuje da bi uvođenje kubanskog zdravstvenog modela u Srbiju, bilo bi fenomenalno, naglašava on.

„Kada bi se kubanski model sproveo u Srbiji, bili bismo na 30 odsto bolesti koje sad imamo, a možda ni toliko, to je sigurno. Mi bismo kao narod progledali. Shvatili bismo konačno važnost prevencije, a sa promenom sistema zdravstva, promenio bi se i mentalitet ljudi, koji bi se naučili disciplini i vođenju računa o svom organizmu. Tako bi se bolnice ispraznile, jer bi se u daleko manjoj meri stizalo do komplikacija u oboljenjima“, dodaje Puljezević.

Kubanski model dobar u teoriji, ali sumnjiv u praksi

Stručnjaci su raspravljali o zaslugama (ili ne) nasleđa Fidela Kastra i o efikasnosti kubanskog modela godinama unazad.

Steven G. Ullmann, stručnjak za menadžment i politiku zdravstvene zaštite na Univerzitetu u Majamiju rekao je u jednom intervuju da je kubanski dobar model u teoriji, ali da nedostaje u praksi.

„Globalno gledano, kubanski sistem zdravstvene zaštite je teoretski model kako sistem treba da pruža zdravstvenu zaštitu. Zamislite obrnuti tok sa najširim delom koji nudi usluge kao podršku snažnom sistemu primarne zdravstvene zaštite fokusiranom na prevenciju. U svakoj zajednici, model sadrži lekara, medicinsku sestru i farmaceuta koji žive u blizini i opslužuju 400 porodica. Ova prisna veza omogućava medicinskom timu da se fokusira na prevenciju. I, pažljivim praćenjem zdravstvenih potreba pojedinačnih članova zajednice, specifične bolesti – kao što je HIV/AIDS – se prate i obuzdavaju pre nego što utiču na druge koji žive na ostrvu. Ako je nekome potreban viši nivo nege, postoji niz nege od nižeg nivoa hospitalizacije do viših nivoa sekundarne i tercijarne nege“, naveo je on.

Ističe da bi tako sustem trebalo da funkcioniše, ali da je nažalost, stvarnost drugačija zbog nedostatka resursa u infrastrukturi Kube.

„Sada lekari i medicinske sestre imaju vrlo malo zaliha, uključujući antibiotike, kojima leče pacijente, pa prevencija i lečenje postaju problematični, pored nedostatka vode za piće. U najnaseljenijim ruralnim područjima postoji značajan nedostatak zaliha. Na primer, klinike sada zahtevaju od pacijenata da donesu sopstvenu posteljinu i hranu. Došlo je do pogoršanja procesa sterilizacije, ponovne upotrebe špriceva, problema povezanih sa starim rendgenskim aparatima, nedostupan film. Sa ovim slomom, raspao se i teorijski koncept“, rekao je ovaj stručnjak.

Kubanski lekari bez osnovne opreme

Bivši generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki Mun, kao neko ko se školovao za doktora na Kubi preneo je svoja iskustva, ističući da je to „model za sve zemlje„.

„Da li je sve ovo samo propaganda? Moj odgovor bi bio ne. Imao sam priliku da provedem sedam godina u ovoj zemlji kao student medicine i iz prve ruke uverio se u pozitivne i negativne strane ove zdravstvene službe. Kao američki državljanin, uvek sam bio impresioniran koliko su Kubanci mogli da postignu sa tako malo. Profesionalizam i poniznost zdravstvenih radnika bili su bez sumnje za svaku pohvalu. Upravo ovi ljudi, iako primaju male plate, u mnogim slučajevima su prezaposleni jer su hiljade njihovih kolega poslate u druge zemlje kao što su Venecuela i Brazil da učestvuju u zdravstvenim misijama“, naveo je Ban KI Mun prilikom jedne posete Kubi.

Prema njegovim rečima, kubanski lekari to rade bez pristupa najnovijoj dijagnostičkoj tehnologiji ili moraju da čekaju nedeljama da osnovna oprema stigne u bolnice za obavljanje procedura, čak i povremeno bez struje ili tekuće vode.

„Oni i dalje nalaze snage da proguraju sve ove prepreke i izazove kako bi pružili uslugu dostojnu hvale. Kubanski lekari uglavnom primećuju da postati lekar u njihovoj zemlji nije zbog novca, već zbog potrebe da se pomogne drugima. Ovo je bila jedna od prvih stvari koje su mi učili u medicinskoj školi. Iako plemenito osećanje, ovo je glavno pitanje za kubanski model“, naglasio je Ban Ki Mun.