Šta je Mira Marković govorila tokom bombardovanja 1999. godine?

Ovo su, pre tačno 20 godina, bile reči Mire Marković, prve dame SRJ, supruge tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, u intervjuu za američku televiziju CBS, čije je delove preneo i naš list.

Ona je tada rekla da Amerikanci previše stvari o situaciji u Jugoslaviji ne znaju, da bi mogli da ih razumeju, iskoristivši priliku za „obraćanje američkim građanima i američkom narodu“.

„Godine 1991. nekadašnja Jugoslavija se raspala tako što su spolja podstaknuti nacionalizmi kod svih jugoslovenskih naroda. Kod svih jugoslovenskih naroda je formirana svest da oni ne mogu da žive zajedno i da sreća počinje tamo gde se oni budu rastali. Ja, naravno, neću da kažem da su za to krivi samo oni izvan Jugoslavije. Oni to ne bi mogli sami da u Jugoslaviji nisu našli saveznike u nacionalistima kod svih jugoslovenskih naroda“, govorila je Marković.

Kazavši da je višenacionalnu zajednicu najlakše rastaviti ako se podstakne nacionalistička sumnja i mežnja, ocenila je da su iz raspada Jugoslavije svi izvukli neko iskustvo.

Pouka koju su, prema njenim rečima, izvukli Jugosloveni, je da „ovu“ Jugoslaviju nisu hteli da predaju „tako lako“ kao „onu prethodnu“, u kojoj se, po istom obrascu, pokušavalo sa tenzijama među nacionalnim manjinama.

„Najveća nacionalna manjina su Albanci. Njima je sa strane, izvan Jugoslavije sistematski oblikovana svest da će oni moći da žive bolje ako se budu razdvojili iz Jugoslavije sa teritorijom na kojoj žive i da su Srbi i Crnogorci, sa kojima oni žive na toj teritoriji, izvor njihove nesreće“.

Ona se, kako je rekla, čudila činjenici da su Albanci „prihvatili tu zabludu“.

„Nekoliko godina ranije su u toj zabludi bili Srbi i Hrvati. Pa kad su Srbi i Hrvati mogli, tako da kažem, da se nađu u toj zabludi, zašto ne bi mogli i Albanci“, poručila je Mira Marković.

Snažan separatistički pokret kod Albanaca, smatrala je ona, bio je značajno podržan od strane Zapada, a naročito Amerike, te je smatrala da njeni građani treba da znaju da je 28 nacionalnosti na teritoriji Jugoslavije međusobno živelo u većoj harmoniji nego što je bio slučaj u njihovoj državi, s obzirom na „pripadnost različitim rasama, religijama i tako dalje“.

Tadašnji generalni sekretar Međunarodne federacije novinara Ejden Vajt, u intervjuu za naš list 1999. godine istakao je da je kvalitet infomacija u zemlji u kojoj se rat odvija na dva fronta – vojnom i medijskom – ograničen.

„Širom sveta treba pokrenuti kampanju protiv gađanja medija u Jugoslaviji, kao i za zaustavljanje medijske manipulacije… U informativnom ratu vidimo mnogo propagande i selektivnog korišćenja informacija. To mora stati. Nije naivno i nestvarivo zahtevati mnogo više pouzdanih informacija“, kazao je on.

Komentarišući način izveštavanja zapadnih medija o situaciji u SRJ, naglasio je da su njihovi dopisnici nezadovoljni zbog činjenice da se priča o posledicama bombarodovanja u njihovim zemljama doživljava kao manje značajna nego priče o izbeglicama.

„To je šteta jer obe strane u konfliktu treba da govore o uticaju bombardovanja“, poručio je, ukazavši na problem da mnogi političari u ovoj situaciji koriste termine poput „divljački agresori“, što je, kako je rekao, sve češće mogao čuti i na NATO brifinzima.

„Ako novinari ne bi bili pažljivi sa tim, onda bi se samo poigravali nama“, rekao je.

Tih dana u poseti Beogradu bio je gradonačelnik Lisabona i član Evropskog parlamenta Žoao Soareš. Obišavši oštećene objekte u bombardovanju, među kojima su PC „Ušće“, kineska Ambasada, hotel „Jugoslavija, Dom vazduhoplovstva u Zemunu.

„Teško je naći bilo kakvo objašnjenje za ovakav postupak NATO-a. Kad pogledam ove ruševine setim se gospodina Vuka Draškovića koji mi je rekao da su na demonstracijama nosili zastave NATO zemalja. istih država koje sada bombarduju Saveznu Republiku Jugoslaviju“, rekao je tadašnji lisabonski gradonačelnik.

On je preneo i da su građani Lisabona protiv ovakvog postupka Alijanse.

„Mir se postiže samo ukoliko se poštuje suverenitet jedne zemlje. Lisabon je dokaz da različite vere i nacionalnosti mogu da žive zajedno“, poručio je Soareš, istakavši da da mu je tokom posete naročito teško pao prizor uništene ambasade Kine.

Njeno bombardovanje osudio je, kao izrazitu povredu međunarodnih zakona, i treći zastupnik SRJ u Ujedinjenim nacijama Paul de Vart.

SR Jugoslaviji se, tokom bombardovanja, nastojalo da ospori pravo da pokreće procese pred Međunarodnim sudom pravde, najvišim organom ove međunarodne organizacije.

„Osporavanje prava SRJ da traži izricanje bilo kakve mere pravnici NATO zasnivaju na tvrdnji da je status SRJ u UN, još od 1992, odnosno od prethodne Jugoslavije, nerešen“, pisao je Danas.

A glavni zastupnik SRJ Rodoljub Etinski, argumentujući optužbu NATO napada na Jugoslaviju sa namerom da izvrši zločin genocida, izneo je podatke o stradanju civila, o razaranju civilnih objekata i o ekološkim posledicama, što svedoči o, kako je rekao, nameri NATO da dovede do „potpunog uništenja jugoslovenske nacije“.

U napadu na Niš 7. maja ’99. poginulo je najmanje 12, a povređeno preko 50 civila. Tog dana gađan je bio Klinički centar, strogi centar Niša u blizii Velike pijace i severozapadnu industrijsku zonu grada u blizini aerodroma.

„Poslednji napadi na naš grad pokazuju svu nerazumnu bestijalnost agresora. Teško je razumeti postupke agresora koji u vreme kada postoje ozbiljni nagoveštaji mira nastoje da unište što više mogu“, prokomentarisao je predsednik gradske vlade i šef Štaba civilne zaštite Branislav Jovanović.

Za to vreme u Jugoslaviju se uvoze cigarete iz Makedonija-tabaka, čija će količina, kako je pisao naš list, zadovoljiti potrebe Beograda za narednih mesec dana.

Ovo je bio početak  nedavno najavljenog stabilizovanja duvanskog tržišta uvozom, čime bi se, bar u navedenom periodu, pokrila potražnja za duvanom, a čiji je nedostatak tokom dva meseca bombardovanja bio „više nego evidentan“.

Njihova cena je još uvek bila nepoznato, ali se pretpostavljalo da će biti nešto skuplje nego što su beogradski potrošači navikli, s obzirom na dodatnih 2,3 dinara taksi.

„Takva dažbina glavni je razlog zbog čega na domaćem tržištu nema cigareta iz Republike Srpske, jer bi njihova cena ovdašnjim kupcima bila neprihvatljiva“, pisao je novainar Danasa.

Njegov komentar potkrepljen je tadašnjim podacima Crvenog krsta – da je u Srbiji, u tom trenutku, bilo tri miliona socijalno ugroženih stanovnika. Uništavanjem privrede bez posla je, na prostoru uže Srbije, ostalo 500.000 radnika, starih izbeglih i prognanih bilo je 534.000,a broj raseljenih sa Kosova i Metohije procenjen je na oko 200.000.

Sajt Danasa objavljivaće rubriku „Iz arhive Danasa“ svake nedelje, kada će podsećati na to šta su bile vesti sedam dana pre tačno 20 godina.