Šta je mitropolit Ilarion predložio patrijarhu Irineju

Naravno, tu ima teškoća jer Rusija ima na svojoj teritoriji deo političke emigracije srpske – ljudi oko Mirjane Marković koje naša država potražuje sudski poternicama koje su međunarodno-pravno validne.

PODRŠKA MITROPOLITU AMFILOHIJU

Za sada znamo pouzdano da su potezi strateškog značaja povučeni, ali na crkvenom planu i to sa strateškim pretenzijama. Iz Moskve je krajem jula doputovao istina prvo u Podgoricu a potom u Beograd zvaničnik Ruske pravoslavne crkve najviših razmera – reč je o mitropolitu Ilarionu koji u strukturama Evropske unije predstavlja rusku crkvu jer je po funkciji bukvalno ministar spoljnih poslova RPC kako se njegova crkvena titula i prevodi u laičkoj sferi. To je velmoža i crkveni i državni sa najvišom funkcijom. Mitropolit Ilarion je poliglota, kompozitor, i čovek uistinu znamenit. Njegovu reč slušaju i u Moskvi i u Parizu i beleže svaki njegov korak i reč. Evropski listovi – oni u Parizu i Rimu posebno – po njegovim izjavama „čitaju“ odnose između Rusije i Zapada. Razgovori u Podgorici su išli uglavnom lako – naravno o crkvenim odnosima između RPC i SPC posebno. Mitropolit Ilarion je pružio punu podršku crnogorskom mitropolitu Amfilohiju u njegovim nastojanjima da potisne ili sasvim istisne neku tamo Crnogorsku pravoslavnu crkvu sa mitropolitom Mihajlom na čelu. Deo crnogorske javnosti je nezadovoljan, zbunjeni su i državni poglavari Crne Gore, ali bilo je tako kako je bilo u tom „crnogorskom verskom ratu“ koji se tiče SPC i države Srbije i opterećuje njihove odnose do dramatičnih razmera.

MINISTAR JEREMIĆ U PATRIJARŠIJI

Onda je ugledni crkveni velmoža doputovao u Beograd na razgovor sa patrijarhom srpskim Irinejem. Tu su započele neobične „smetnje na vezama“ u strateškim namerama Srbije i Rusije. Iako nema ni jednog dokaza da je Vuk Jeremić – srpski ministar spoljnih poslova – neki zapaženiji stručnjak za kanonsko pravo V. Jeremić je na sastanku u beogradskoj patrijaršiji – uz patrijarha Irineja i vladike SPC – figurirao kao nezaobilazni faktor. Nije jasno, ali tako je bilo iako na sličnim sastancima o crkvenim pitanjima u Moskvi nikada nije zapažen recimo S. Lavrov. I u Rusiji pored RPC postoji čitavo tuce crkava kakva je ona CPC u Crnoj Gori pa se država kloni da to uređuje. Tamo do Ukrajine ima ih i desetak takvih crkava.

Nešto u duhovnoj strategiji mitropolita Ilariona kao i u SPC nije jasno i tu su nastale ne male teškoće.

Mitropolit Ilarion je predložio patrijarhu Irineju da Mitropolija crnogorsko-primorska sa Amfilohijem na čelu dobije „konfederalni status“ u SPC. To je zbunilo patrijarha srpskog i sastanak je protekao hladno bez saopštenja odnosno – nije uspeo. Ako bi se to uradilo onda ne bi bilo SPC u današnjem organizacionom vidu koji postoji od 1920. godine. Sve bi mitropolije i eparhije mogle da traže nešto slično, svuda na prostoru bivše Jugoslavije kako je i bilo do 1920. do stvaranja države SHS. Do tada je CPC bila autokefalna a crkva pravoslavna u Sremskim Karlovcima je imala stepen patrijaršije uredno upisane u diptihu pravoslavnih crkava. I tako redom do Hrvatske i Makedonije. Zbog toga je patrijarh srpski Irinej uljudno otklonio ovo što se predložilo bilo. On zna da kada se raspada država raspada se i kanonsko ustrojstvo SPC. Patrijarh srpski danas nosi u tituli sve nekadašnje pra-voslavne „pokrajine“ na teritoriji drugih država. Inače mitropolije i eparhije u SPC imaju autonomiju po ustavu SPC a sintagma „neutralni status“ je nepoznata u istoriji Crkve pa je sintagma kojom se služe Amfilohije i Ilarion obična floskula za dnevno-političku upotrebu.

Tu se ovaj krug pregovora i završio kako je i počeo a od velike pomoći nije bio ni srpski ministar V. Jeremić koji ne posustaje u poslovima strateškog značaja i za Crkvu i za državu. Kada se ovako pomešaju državna i crkvena strategija drugačije nije moglo biti – zna dobro patrijarh Irinej da to tako ne ide. Ostalo ćemo videti nakon tog potpisivanja strateških smernica između Srbije i Rusije.

Kada su se pregovori završili – kako su se završili – uznemirio se neki crnogorski kaluđer po imenu Joanikije koji je episkop SPC negde u Crnoj Gori. On se oglasio rečima da su za sve krivi crkveni i verski komentatori u dnevnom listu „Danas“ koji su se oglasili nakon što su mediji javili o mitropolitu Ilarionu i tim pregovorima. Oni su krivi a posebno se taj zaludni pop Joanikije okomio na komentatora lista „Republika“ koji je dao izjavu i za „Danas“ 26. jula 2011. na poziv novinara uglednog beogradskog dnevnika. Sve verske analitičare ovaj zaludni pop je nazvao vampirima a list „Danas“ je po njemu nekakva fabrika laži.

EPISKOP I VAMPIRI

Ne bi se pisac ovog osvrta bavio zanovetanjem nekakvog kaluđera – ima ih dosta – da nije reč o njegovoj popovskoj potrebi da krene glogovim kocem na sve one koji drugačije misle i to kažu. Grešnog Joanikija muče vampiri iako o toj pojavi ništa ne zna, kao što ništa ne zna ni o učenju crkve o zagrobnom životu. Njemu, Joanikiju, pominjati nekog V. Čajkanovića i savremene bogoslove koji vampire ne priznaju za netelesne inteligencije bilo kako nadahnute. Melje pop i bljuje da bi nekako objasnio ono što i ne treba objašnjavati jer pregovori su se završili tako što su se završili odnosno – bilo je kako je bilo. Kletve i laži ovakve vrste su inače deo arhajskog načina ophođenja među ljudima dakle nešto primitivnoi ružno. Da bi neko bio vampir treba ga prvo upokojiti odnosno ubiti i tu se slažu i etnolozi i bogoslovi i svi trezveni ljudi. Nisu popu Joanikiju po volji ni „drugi verski analitičari“ koji se oglašavaju u dnevniku – on proziva „Danas“ izričito. Njegova potreba za vampirima bi bila njegova lična stvar ali dobro vidimo namere ovog „duhovnika“ i neka zna da mi nećemo da ćutimo po onoj reči iz Jevanđelja – „Non Possumus“. Uvrteo je sebi u glavu da ga se neko boji i ne zna šta će sa sobom. Dokon pop u nedostatku jarića udara i na novinare. To čini i ovaj Joanikije slavnoga imena pa makar se zvao i episkopom. Isto bismo reagovali i kada bi neko njega vređao i kleo i ružio – ovaj pop je fenomen i ne treba ga dovoditi u vezu sa sveštenstvom SPC. No ima takvih i sve ih je više i u crkvenoj i u laičkoj sferi i oni nam kroje kapu. Ovaj božiji stvor ne bi bio ovde pomenut da nije deo fenomena iz kojeg niče mržnja na sve i svakog ko drugačije misli, posebno na medije kojima se – posebno „Danasu“ – ne može zameriti neobjektivnost koje inače ima u nekim novinama beogradskim. Vreme je da ih patrijarh Irinej – po ugledu na pokojnog patrijarha Pavla – opomene neke da se okanu magije crne i kletvi i psovki protiv svih koji misle svojom glavom. Ovaj božiji stvor misli da će sve zaplašiti svojom titulom zvučnom – neka mu bude, ali se vara i to ljuto.

SPC PRIZNAJE CRNU GORU

Patrijarh srpski Irinej – upravo nakon svega oko pregovora – učinio je posetu odnosno kanonsku vizitaciju Republici Crnoj Gori. Cilj je bio da u toj državi u kojoj legalno deluje i SPC smanji tenzije između Mitropolije crnogorsko-primorske i države. Problemi su stari i mitropolit Amfilohije koji se tituliše i kao arhiepiskop cetinjski i država Crna Gora su godinama u sporu oko mnogih stvari iz odnosa država-crkva u našem vremenu. Država sumnja da SPC ne priznaje džavu Crnu Goru i naciju – narod crnogorski i tako dalje. Patrijarh Irinej je izjavio da SPC priznaje državu Crnu Goru i to je imalo odličan odjek jer je to znak spremnosti da država i Crkva sarađuju na putu ka EU u prevazilaženju rana ratne prošlosti koja je opustošila Balkan. To su dobri znaci iako sve nije do kraja raščišćeno. Patrijarh i dalje smatra da su Srbi i Crnogorci jedan narod i to je njegovo pravo, ali važnije je da se priznaje država Crna Gora pa neka svako veruje kako smatra da treba da veruje i neka pripada Crkvi. Crkvi koju sam bira u duhu svoje tradicije i po slobodi savesti. Sve ostalo je u tim njihovim strategijama uglavnom jasno – u njima ima mnogo više dnevne politike i partijsko-crkvene računice nego iskrenih uverenja. A uvaženi Ilarion inače nije rešio slične probleme ni u svojoj kući i kada ih bude rešio biće dobrodošao svuda pa i kod nas. Crkveni velmoža iz daleke Rusije traži mesto pod političkim suncem za Rusiju na Balkanu.

Ovaj tekst je objavljen i u listu Republika