Šta je Mladić dobio za puštanje francuskih pilota

Koliko god istorijska istina bila nesumnjiva, moramo se podsetiti i da svaki optuženi uživa pretpostavku nevinosti sve dok ne bude osuđen. To važi i za optužene za ratne zločine. A pretpostavka nevinosti u osnovi je naše pravne države.
Postoji, ipak, i druga strana priče o lovu na ratne zločince. Reč je o nizu grešaka u proceni, diplomatskih prilagođavanja, ponekad čak i trulih kompromisa, proisteklih što iz kretanja linijom manjeg otpora, što iz političkog kukavičluka. Kao ni druge „velike“ zapadne zemlje, ni Francuska nije izbegla lutanjima u potpunoj protivrečnosti s proklamovanim dobrim namerama. Otuda i taj tako dvosmislen naslov Naši dragi ratni zločinci. Vlade su, naime, ponekad vrlo nevoljno kretale u gonjenje okrivljenih od kojih bi mnogo radije digle ruke. Tu se javljaju dve epizode francuskog angažovanja u bivšoj Jugoslaviji kao posebno opterećenje od 1995: masakr u Srebrenici i oslobađanje dvojice pilota koje su kao zarobljenike jedno vreme držali bosanski Srbi. Dve epizode koje su naši državnici prebrzo uknjižili pod stavku tekućih troškova vršenja vlasti. A kako i ne bi!
Za Vilakuble, mestašce u oblasti Il de Frans na obodu Medonske šume, znamo uglavnom po njegovom vazduhoplovnom poligonu. Kad god neki Francuz zatočen kao talac bude istrgnut iz kandži svojih tamničara, tim putem se vraća kući. Tako je Florans Obna, novinarka lista Liberasion, bila poslednja koju smo videli kako tamo silazi iz službenog aviona po povratku iz svog iračkog zatočeništva. Pre tačno deset godina, decembra 1995, dva pilota ratnog vazduhoplovstva proživela su isto uzbuđenje. Oni su bili oboreni iznad Republike Srpske, samozvanog entiteta koji su srpski nacionalisti iz Bosne i Hercegovine bili „očistili“ po cenu desetina hiljada žrtava između 1992. i 1995. Slike na kojima ta dvojica izlaze iz aviona koji ih je vratio u Francusku zaklonile su neke druge, manje srećne slike koje je snimio fotograf izvesnog generala Mladića, čelnika vojske bosanskih Srba. Te slike nisu baš mnogo cirkulisale Francuskom. Na njima se vidi načelnik francuske vojske kako se rukuje s ratnim vođom u trenutku oslobađanja dvojice pilota, a Mladić je tada već dva meseca bio optužen za zločine protiv čovečnosti od strane Međunarodnog krivičnog suda…
Sreda 9. jul 2003. Svedočeći pred Tribunalom na procesu Miloševiću, bivši jugoslovenski predsednik Zoran Lilić prepričao je jedan telefonski razgovor između generala Mladića i načelnika Generalštaba jugoslovenske vojske Momčila Perišića. Prema njegovom mišljenju, Ratko Mladić je – a krivac za masakr u Srebrenici time se hvalisao – navodno od Žaka Širaka dobio garanciju imuniteta u zamenu za oslobađanje dvojice pilota. „Baš me briga za ta besmislena tvrđenja“, navodno je prokomentarisao predsednik kada su mu izveštaje o tim snimcima prenele sudije iz Haga. A, uopšte nije tako. On se uvek trudio da od sebe odagna takvu nepodnošljivu sumnju. Za to je uvek imao samo jedno rešenje – da dâ svoj doprinos hapšenju Mladića i njegovog saučesnika Radovana Karadžića, bivšeg predsednika bosanskih Srba. Kada je ponovo dobio izbore u maju 2002, odlučio je da s većom pažnjom nego ikada do tada prati razvoj događaja, toliko da jedan od njegovih saradnika tvrdi kako „nema sastanka Saveta odbrane na kojem se on nije raspitivao o traganju za ovom dvojicom“.
Žak Širak je i pomogao jednom od svojih savetnika da dobije mesto u Tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Žan-Klod Antoneti, koji se pokazao vrlo aktivnim u podršci šefu države u njegovim pariskim sudskim sporovima, zaposlio se, dakle, u toj instituciji pošto je neko vreme imao nameru da ode u Međunarodni krivični sud koji je tek bio osnovan. Odličan stručnjak za proceduralno pravo, on je sada brinuo o strogom poštovanju nezavisnosti međunarodnih sudija u okviru drugog sudskog veća kojim ponekad i predsedava, ne propuštajući da na njemu ostavi i sopstveni pečat tako što će, na primer, predložiti uvođenje svečanog ulaska u sudnicu, kako se to radi u francuskim sudovima. Mandat stalnog sudije obnovljen mu je 17. novembra 2005.
Ali, da li je obećana akcija zaista akcija? U razgovoru s jednim beogradskim sagovornikom savetnik Jelisejske palate, uveren da čini dobro, u poverenju mu 2005. saopštava da „Francuska svakako neće moći sve da učini kako bi se begunci pohvatali“… Činjenica je da reč „prioritet“ nije više bila toliko prisutna u javnim komentarima Žaka Širaka o akciji Tribunala. Kao da se podrazumeva da javno mnjenje, koje zna kako stoje stvari s predsedničkim obećanjima i preuzetim obavezama, o njemu neće donositi sud na osnovu tog rezultata.
Sarajevo, 3. septembar 2004: „Tela 40 Muslimana iskopana su iz jedne zajedničke jame pronađene na istoku zemlje. Ovi leševi mogli bi da budu žrtve masakra koji su počinile snage bosanskih Srba jula 1995“. Nekoliko redova iz jedne depeše agencije Frans pres biće dovoljno za prepričavanje ovih groznih otkrića. U novinama ona postaju „kratke vesti“ s dna stranice. Drugim rečima, prolaze neprimećeno iako je tu reč o jednoj od najgorih drama XX veka – programiranoj smrti hiljada zarobljenika posle pada srebreničke enklave na istoku Bosne. U ovom gradiću, koji se prostire na potezu od tri kilometra duž jedne uzane doline, našlo je utočište više od 40.000 muslimana iz Bosne, dok ga se srpske trupe najzad nisu dočepale 11. jula 1995. Kao „bezbednosna zona“, grad je teoretski bio pod zaštitom plavih šlemova. Međunarodna zajednica ne reaguje na taj napad, pa se ofanziva završava klanicom. Tribunal spominje 8.000 nestalih, ali tu nisu uračunate čitave porodice. Neki stručnjaci iznose neproverljive podatke o ukupnom broju od 10.000. Jedino što je izvesno jeste da je 5.000 ljudi pobijeno, a zatim zakopano u zajedničke jame. Bilo je i onih koji su poginuli u borbi, samoubistava, kao i tela ostavljenih u šumi.
Nastavlja se