Šta je Princip nama

Šta to znači kad Princip uperi pištolj u nas? Da smo mi na suprotnim stranama? Principov čin, ovim se teatarskim gestom, u magnovenju, tumači kao gnusan čin, a uprkos tolikim, u predstavi i oko predstave, izgovorenim rečima njenih umetnika u pohvalu samog idealizma tog ubice Franca Ferdinanda, predstavnika okupatorskog režima u tadašnjoj Bosni i Hercegovini. A ima li uopšte tog hvaljenog idealizma bez takvog krvavog čina? Pred nama je, dakle, rediteljski postupak koji, kao podsvest, probija kroz naslage prizora što pokušavaju da ga zasene, ostajući neizbrisivo u pamćenju kao suštinska ejdetska slika, kao ključni ideološki stav predstave reditelja Dine Mustafića “Mali mi je ovaj grob”, prema istoimenom komadu Biljane Srbljanović.

Taj ispad, ta omaška (ako je to omaška), kamata je na dug onoj ideološkoj aberaciji kojoj su podlegle brojne javne ličnosti, ponavljajući, kao papagaji, da Principov metak još luta Balkanom te da je prostrelio i premijera Đinđića. Među njima je i dramaturškinja Željka Udovičić Pleština. U programu predstave, ona je zapisala da “Gavrilov metak putuje ovim prostorima već čitavo jedno stoljeće”.

Kako je onaj ko ovo piše već pisao o komadu Biljane Srbljanović (“Princip i interpretacija”, 5. oktobar 2013), autorka je, dovodeći i sama u vezu ubistvo Ferdinanda sa ubistvom premijera Đinđića, a držeći da je sam Principov princip uzvišen, njegov atentat interpretirala kao čin kontaminiran suprotnim principom. Iako je Princip Jugosloven, atentat je počinio, nezavisno od svoje oslobodilačke mladobosanske želje, kao marioneta Crne ruke, čiji je glavešina Dragutin Dimitrijević Apis. Dakle, jugoslovenstvo Mlade Bosne kompromitovano je velikosrpskom taktikom, a izvršioci atentata, naprosto, nisu svesni svog marionetskog položaja. Ovime se, međutim, stvaraju dve interpretativne nejasnoće.

Prvo, ako Princip ubija austrougarskog zavojevača kao eksponent velikosrpske ideje, iste one koja će inspirisati genocid u Srebrenici, a ne, kako sam misli, kao jugoslovenski borac za slobodu, onda je taj atentat de facto, a ne samo de iure, zločin protiv čovečnosti. Drugo, ako je inspirator ubistva Franca Ferdinadna isti onaj duh nacionalizma i tajne policije koji dovodi i do atentata na premijera Đinđića, onda se stvara i analogija između Ferdinandove i Đinđićeve smrti, između političkih uloga Ferdinanda i Đinđića (?!).

Kako Biljana Srbljanović pokušava da razreši ovu semantičko-ideološku konfuziju? Tako što nam članove Mlade Bosne predstavlja kao tinejdžere, kao nedovoljno zrele ljude koji iz ljubavi prema velikoj ideji, u strahovitom samopožrtvovanju, čine gnusan zločin. Dakle, subjektivno, to su heroji. Objektivno – teroristi. Ta interpretacija se, dakle, ne izjašnjava. Ona samo razgraničava nadahnuće za ubistvo od samog ubistva. To razgraničavanje, dakako, jeste artificijelno.

U predstavi bečkog Šaušpilhausa, u režiji Mihala Zadare, o kojoj smo takođe pisali (“Zbogom revolucionarna mladosti”, 19. oktobar 2013), ovo autorkino neizjašnjavanje, maestralno je rediteljski izatkano u dve vrste osećanja: u duhovitu prisnost publike s idealističkom naivnošću mladobosanaca pre atentata, i u sažaljenje prema osuđenim atentatorima, stavljenim na najgore muke u kazamatu K. und k. Time je postignuto jedno snažno i autentično raspoloženje predstave i izražen jasan stav da je čestito da mladost bude revolucionarna, iako joj se za protivpravna dela mora suditi. Sve je tu prožeto tragičnim osećanjem lepote, odnosno lepotom tragičkog podviga s neumitnim ogrešenjem heroja.

Za razliku od Zadare, koji je duboki muk Srbljanovićeve nad pitanjem o moralnoj vrednosti atentata na Ferdinanda ispunio empatijom publike prema mladobosancima, Mustafić ju je pretvorio u buku i bes kontradiktornih istoriografskih i žurnalističkih pogleda na atentat. Centralno mesto u predstavi zauzima prizor kasapnice Prvog svetskog rata, kao banalna metafora, zapravo metonimija, u kojem, realistično, odeveni u mesarske kecelje, glumci kasape teleću polutku, uz to, u lakrdijaškom tonu izmotavanja i bekeljenja, otpevavaju reči koje su o atentatu punile stupce austrougarskih i srpskih tadašnjih novina, a sa istim odnosom i prema pohvali i prema pokudi atentatora i njihovog dela. Na kraju, pak, umesto sukcesivnih monologa aktera, kako ih je ispisala Biljana Srbljanović, nastaje sveopšta kakofonija ukrštenih ispovesti, u kojoj se Apisov glas meša s glasom Principovim, a u Apisove reči, umetnute su, ovom prilikom, i reči Milorada Lukovića Legije, izgovorene na suđenju za ubistvo premijera Đinđića. Po ko zna koji put, pokazuje se da nejasan stav izaziva nejasne prizore, odnosno da nejasni prizori razotkrivaju nejasan stav. Sve to, međutim, rasvetljava ono obrtanje cevi revolvera prema publici.

Uskoro će sto godina od Principovog podviga, dakle, podviga, i krajnje je vreme da se kaže da se 28. juna 1914. u Sarajevu, prvi i poslednji put, svetski duh obreo na prostoru južnoslovenskog Balkana. Principov pucanj revolucionarno je raskrstio sa starim poretkom i stvorio uslove za jedno novo udruživanje ljudi, naroda i država.

Prvi svetski rat nije posledica tog pucnja, nego njegov uzrok! Milione žrtava koje je odneo taj rat, pripremila je ona ideologija u koju je Princip pucao. Taj trenutak je, ponovimo, najviši, svetski trenutak južnoslovenske celokupne povesti, i nije čudo da ka njemu streme i od njega vode najviši dometi naše umetnosti. Od Njegoša koji peva o najsvetijoj dužnosti čoveka da se tirjanstvu stane za vrat, i Zmaja koji govori da je lepši pogreb kad ideali sahranjuju svog čoveka nego kad čovek sahranjuje svoje ideale, do Crnjanskovog “Spomena Principu” i Andrićeve “Priče o kmetu Simanu”, do “Grobnice za Borisa Davidoviča” i “Filosofije palanke”…

Stoga, dame i gospodo, Princip ne puca u publiku, ni u Beogradu, ni u Sarajevu, ni u Beču, nego uvek i samo iz publike. To je gest miliona ogorčenih ljudi!

“Kad ljudi kroz naraštaje, iz dana u dan, iz godine u godinu, rade za drugog, i uviđaju to i osećaju, a nemaju snage da ma šta promene u tome i ne smeju da pokažu svoja prava osećanja, nagomila se u ponekom od njih gorčina stotina hiljada ljudi i desetina pokolenja.” To su Andrićeve reči o kmetu Simanu, preteči Principovom. Princip je dobro znao šta mu je Siman, a šta je Princip nama?