Šta je privatizacija?

Sećam se da smo ujedno, vikednima i prekovremeno radili i na unapređenju uslova za rad i život, pa smo tako subotom i nedeljom radili i na izgradnji proizvodnih kapaciteta u Krnjači, a oni koji nisu radili na novim objektima bili su dužni da uplate određen broj dnevnica za njihovu izgradnju. Tako je između ostalog izgrađen i smeštajni kapacitet u Jurija Gagarina br. 139, na način da smo svi odvajali novac za njega, dakle on je izgrađen NAŠIM novčanim sredstvima. Oni koji su bili u inostranstvu su takođe odvajali devizni deo za unapređenje života i rada, kako nama tako i budućim generacijama.
Tako se živelo, radilo, razmišljalo, odlučivalo i ekonomisalo u socijalizmu.
Zašto je privatizacija zlo?
Čuvena firma KMG Trudbenik AD Beograd je parčanjem u restrukturiranju napravila zavisno preduzeće GP Trudbenik gradnja doo, kojem je pripala celokupna pokretna i nepokretna imovina sa adresom na Pančevačkom putu br. 56.
Do prodaje i privatizacije Trudbenik gradnje došlo je 25. marta 2008. godine. Privatizacija nam je donela za nas do tada neviđeno zlo, u vidu firme MONTERRA doo, koja je kupila Trudbenik za samo 580 miliona dinara. Par dana od privatizacije pojavili su se „novi ljudi za novo doba“ – kao čopor vukova koji su sa svojom bahatošću na svakom koraku demonstrirali superiornost i snagu nad radnicima koje su zatekli u GP-u. U trenutku dolaska MONTERRE, u Trudbenik gradnji je bilo svega 554 radnika, ali je država vrlo brzo pomogla vlasniku da se posle privatizacije oslobodi još 62 radnika kroz socijalni program.
Narednih dana se u preduzeću sve više uvećavala grupa ljudi koje je slao jedan od vlasnika MONTERRE Dragan Kopčalić, čije se postupanje tj. tortura nad radnicima Trudbenik gradnje graničila sa fašističkim metodama.
Prvi korak koji je urađen bio je popis imovine. Odmah zatim smenili su direktora Trudbenik gradnje Relju Nedića i postavili za novog direktora svog čoveka Vuka Vujanića. Promenili su i kompletno rukovodstvo radne jedinice mehanizacija, gde su postavili svoje ljude na kjučna mesta (direktor mehanizacije Nenad Žigić, šef vertikalnog transporta Obren Milekić i šef voznog parka Željko Stojković). Sve se desilo u kratkom periodu kao na filmu. Nakon što su oduzeli funkcije upravljanja od bivših šefova mehanizacije i potpuno preuzeli rukovođenje, nastala konstantna tortura nad radnicima, kako od novopostavljenih rukovodilaca, tako i od pojedinih radnika MONTERRE koji su nam govorili: „Mi smo vas kupil!“
Sledeće je bilo da su radne jedinice, odnosno gradilišta koja su bila u funkciji, ili u izgradnji, zatvorili i ugasili. Održavanje ovih gradilišta spadalo je u vršenje osnovne delatnosti Trudbenika koja ja bila zaštićena Zakonom i ugovorom o privatizaciji. Širenje MONTERRE po Trudbeniku i umrtvljavanje nekadašnjeg giganta teklo je ovako:
– Uzeli su pod svoju kontrolu kompletnu radni jedinicu mehanizacija sa vozilima, kranovima, auto dizalicama, građevinskim mašinama (buldožerima, bagerima utovarivačima, kotlarnicama i ostalim sitnijim sredstvima za rad).
– Preuzeli su kontrolu nad tesarskom radionicom, sa sve mašinama i ostalim sredstvima za rad.
– Zatim su preuzeli armiračku radionicu, takođe sa svom opremom.
– Preuzeli su kontrolu nad radnom jedinicom usluga, u čijem satavu se nalazila menza, kao i smeštrajni kapaciteti u Jurija Gagarina br. 139 i Luneta Milovanovića br. 6, sa svom pripadajućom opremom.
– Oteli su bravarsku radionicu sa komplet opremom i sredstvima za rad.
– Oteli su Betonjerku „Sava“ na Savskom nasipu bb, koja poseduje samu betonjerku, miksere za beton i betonske pumpe, kao i svu prateću opremu i sredstva za rad.
– Rasturili su i rasprodali Betonjerke u Pančevu, Smederevu, Kolubari, Majdanpeku i Kostolcu.
– Otimanje se zatim nastavlja i sa pogonom stolarije u Smederevu, za ćije otuđenje je MONTERRA, na žalost, dobila i saglasnost KMG Trudbenika.
Njihova bahatost se ipak prvenstveno ogleda u tome da su do novembra 2008. godine podelili preko sto otkaza ugovora o radu. No ovakvo drastično pražnjenje Trudbenika od radne snage nije bilo kraj; odmah potom Dragan Kopčalić pokreće novi ciklus nasilja nad radnicima, na taj način što nudi grupi od nas oko osamdeset da pređemo na godinu dana na rad iz Trudbenika u MONTERRA doo, a da ćemo u slučaju da odbijemo ponudu podobijati otkaze kao i oni koji su prethodno otpušteni. Radnicima je bilo jasno da prelazak u MONTERRA doo ne nosi ništa dobro, jer smo u Trudbeniku još uvek bili makar malo zaštićeni i kolektivnim ugovorom i ugovorom o privatizaciji Trudbenika, i radili smo na poslovima trudbenika koji su takođe bili zaštićeni ugovorom i Zakonom o privatizaciji. Prelazak u MONTERRU značio je prelazak na teritoriju na kojoj smo potpuno nezaštićeni i van zakona, gde važi samo ono: „Mi smo vas kupili!“.
Pod pretnjom otkazima, veći broj nas je prihvatio Kopčalićevu ponudu sa velikom mukom. Navešću dva primera koje su to bile muke za ljude koji su došli u situaciju da biraju između rada u MONTERRI i otkaza ugovora o radu: kolega Mitrović Milorad je u roku koji mu je bio ostavljen da se izjasni pretrpeo moždani udar od čijih posledice je i umro, a kolega Gocevski Čedomir je zbog istog razloga ostao trajno nesposoban za rad.
Radnici koji su prihvatili ponižavajuću ponudu su tek po prelasku na nova radna mesta zaista uvideli i osetili surovost novog poretka, nametnutog od „stručnjaka“ koje je postavio Dragan Kopčalić. Svi radnici MONTERRE imali su radno vreme od deset sati, ali posebno su radnici koji su prešli iz Trudbenika morli da ostaju i do kasno u noć, a u mnogim od tih situacija nije bilo nikakvog posla ni potrebe za njima. Što se tiče isplata zarada, deo je išao na račun na koji su uplaćivani i doprinosi za PIO i dr, a drugi deo je išao na ruke. Na ovakav način je praktično jedan mesec isplaćivan na račun, a drugi mesec na ruke. Kod Dragana Kopčalića je jedan mesec pretvoren u dva meseca rada.
Istovremeno, radnici koji su ostali na radu u Trudbenik gradnji su tretirani kao robovi. Direktor Vuk Vujanić im je uskraćivao platu, koja je bila ispod minimalne cene rada i uz to kasnila po tri meseca.
Pored torture ljudi i gašenja delatnosti preduzeća, Dragan Kopčalić i njegov satelit Vuk Vujanić stavili su imovinu Trudbenik gradnje pod hipoteku za MONTERRINE kredite, i to ovim redom:
1. Objekat u Bloku 70, u ulici Jurija Gagarina br. 139 u martu 2009. godine,
2. Komplatno objekti proizvodnih pogona u Krnjači, u ulici Pančevački put br. 56 u avgustu 2009. godine,
3. Objekat na Konjarniku u ulici Luneta Milovanovića br. 6 u oktobru 2009. godine.
Ukupna vrednost kredita podignutih na osnovu imovine Trudbenika bila je 7 miliona evra i 100 miliona dinara, znači skoro duplo više od cene koju ja MONTERRA platila za Trudbenik gradnju. Naglašavam da, za razliku od drugih prethodno pomenutih štetnih odluka, KMG Trudbenik nije dao MONTERRI saglasnost za stavljanje hipoteka. Sredstva dobijena kreditima nisu služila za razvoj Trudbenik gradnje, već isključivo za potrebe MONTERRE, što znači da je Trudbenik gradnja plaćena zalaganjem sopstvene imovine.
Rukovodstvo sindikata je konstantno upozoravalo Dragana Kopčalića i Vuka Vujanića da sve to što oni i njihovi „stručnjaci“ sprovode utiče direktno na biološki opstanak radnika. Sndikalci su u julu 2009. godine organizovali prvi, jednodnevni štrajk, pošto su se radnicima već tada dugovale četiri zarade, i bili su uskraćeni za zdravstveno osiguranje, koje im nije bilo uplaćivano. Štrajk je prekinut sporazumom koji Kopčalić nije ispoštovao, pa je 24. avgusta organizovan sledeći štrajk, koji i danas traje.
Kada je počeo štrajk očekivalo se da će Kopčalićev menadžment pregovarati sa vođama štrajka. Međutim, Draganu Kopčaliću se nije svidelo da se pokreće štrajk, tako da je direktor Vuk Vujanić prvog dana štrajka izašao pred štrajkače i vikao na njih da će svi dobiti otkaze ugovora o radu. Nama koji smo bili prešli u MONTERRU (na godinu dana), nastao je pakao. Početkom štrajka nagonili su nas da prvociramo naše kolege u štrajku, da ulazimo i izlazimo na kapiju kako bi isprvocirali štajkače da nas zaustave na kapiji i ometaju u radu, što je bilo zabranjeno tada važećim Zakonom o štrajku. Očekivali su da će doći i do fizičkih sukoba izmežu nas i štrajkača, pošto je Dragan Kopčalić početkom štrajka uzeo i privatno obezbeđenje koje je trebalo da obavi prljavi deo posla (prebijanje štrajkača ukoliko se isprovocira fizički sukob). Dragan Kopčalić, njegovi poltroni Nenad Žigić, Obren Milekić, Željko Stojković, Dragan Lazić (danas veliki biznismen koji radi upravo sa delom sredstava Trudbenik gradnje, vlasnik firme 3D CONSTRUCTION, kojoj je takođe prenet i deo imovine MONTERRE), i još desetak njegovih krvoloka, nama su istovremeno pretili da ćemo ako pristupimo štrajku svi dobiti otkaze.
Najinteresantniji detalj je bio kada su nam naredili da krenemo sa vozilima u konvoj i da se zaustavimo ispred kapije kako bi minirali ceo štrajk i kako bi poništili borbu naših kolega. Doznali smo da je spremljena velika akcija, uz učešće policije i Inspekcije rada, kako bi štrajkači izgubili na legalnosti štrajka zato što su blokirali kapiju vozilima. Cilj štrajka nikada nije bio da se preduzeće blokira i da stane sa radom, već naprotiv, da se za svih preostalih 492 ljudi iz Trudbenik gradnje obezbede kako radna mesta tako i biološki opstanak.
i smo se usprotivili nameri da se štrajk na podvalu proglasi nelegalnim, na šta su nam Kopčalićevi ljudi zatražili da vratimo ključeve od vozila. Vratili smo im ključeve. Ja sam onako tužan otišao do šlepera i izljubio svih deset guma i pridružio se kolegama u štrajku. Tada su za mene nastupile još veće muke, jer su se Kopčalićevi poltroni ostrvili na mene. Dolazili su sa ponudama da mi daju veliki novac kako bi pojedine ljude povukao iz štrajka i kako bi svojim delovanjem ugušio štrajk. Po mojim saznanjima to je rađeno i sa drugim mojim kolegama. Svi su odbili da sabotiraju štrajk i nastavili su zajedničku borbu sa ostalim kolegama.
Kakve su posledice privatizacije?
Do današnjeg dana se borimo za svoja prava koja nam je uzurpirao Dragan Kopčalić, potpomognut državom, predsednikom Borisom Tadićem, premijerom Mirkom Cvetkovićem, Mlađanom Dinkićem, Nebojšom Ćirićem i mnogim drugima iz sveta politike. Došla je i nova Vlada, i to na krilima borbe protiv korupcije. Međutim, čim su zaseli na vlast ne možeš više ni da im priđeš. Zaboravili su na obećanja koja su dali u svojim kampanjama. Sam premijer Vučić je izjavio da nije bilo nikakvih grešaka u postupku privatizacije Trudbenika, nego da je vlasnik postupao kriminalno u poslovanju preduzeća, posle privatizacije.
Trudbenik gradnja je u stečaju, koji je namerno izazvao vlasnik, a takođe i KMG Trudbenik je u stečaju, jer je tadašnjoj vlasti bilo potrebno da izbriše tragove nezakonite privatizacije i brojne druge marifetluke u firmi i van nje; sudovi isteruju stanare iz smeštajnih kapaciteta, njih oko sedamdeset, na Konjarniku i u Bloku 70; zbog otkaza ugovora o radu vodi se još oko 120 sudskih sporova; protiv MONTERRE postoji i pravosnažna presuda za naknadu štete, koju stečajni upravnik KMG Trudbenika odbija da naplati; u trenutku uvođenje stečaja na računu KMG Trudbenika bilo je oko dvadeset miliona evra, koji su sada plen stečajnog upravnika.
Radnici su se od svih stresova i muka porazboljevali. Ono što je zdravo pokušava da trguje i švercuje po buvljacima, a svakog momenta za vratom im je komunalna policija. Preostaje im da kradu i obijaju prodavnice. Privatizaciji hitno treba stati na put.

Autor je bivši radnik Trudbenika, VKV vozač