Šta je razlog sve manjeg broja vakcinisane dece u Srbiji?

Tako Institut za javno zdravlje Srbije „Batut“ u svom izveštaju navodi da dok Zakon o pravima pacijenata daje pravo roditeljima odluče da li će vakcinisati maloletno dete, Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti ukazuje da za sprovođenje obavezne imunizacije nije potreban pristanak lica, odnosno roditelja ili staratelja.

Profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu Marija Draškić, i zamenica javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Lazarevcu Jasmina Krštenić objašnjavaju međutim za Danas da ovaj argument ne stoji, te da ne postoji neusaglašenost zakona.

– Zakon o pravima pacijenata i Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti regulišu dve različite stvari. Prema Zakonu o pravima pacijenata saglasnost pacijenta je potrebna za svaku proceduru bez obzira na to koliko bila neinvanzivna, i tačno su određene prilike u kojima takva saglasnost nije potrebna. Na drugoj strani, Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti definiše obaveznu vakcinaciju protiv određenih bolesti. Dakle, ovaj zakon obavezuje pacijenta odnosno roditelja ili staratelja da daju saglasnost i propisuje koje su kazne u slučaju da se to ne učini – navodi profesorka Draškić.

Ona podseća da deca koja nisu primila neku od obaveznih vakcina predviđenih kalendarom imunizacije ne bi smela da budu upisana u vrtiće, ali da se u praksi nalaze načini da se ovo zaobiđe.

– Može se čuti da pojedini pedijatri izdaju potvrde da je dete alergično na jaje i da na osnovu toga ne mora da primi MMR vakcinu iako dete nema takvu alergiju uopšte. Ovde bi morala da postoji mnogo oštrija kontrola na koji način se deca upisuju u vrtiće, odnosno da li su primila sve potrebne vakcine, i ako nisu, da li imaju opravdan razlog za to – kaže sagovornica Danasa.
Upitana o činjenici da deca koja nisu primila drugu dozu MMR vakcine, koja je obavezna pre polaska u prvi razred, bivaju upisana u školu, profesorka Draškić kaže da je pravo na obrazovanje Ustavom zagarantovano i da ne može da se ograniči.

Ona veruje da je razlog sve manjeg broja vakcinisane dece sa jedne strane jačanje antivakcinaških poruka u javnom prostoru, a sa druge to što su se i pedijatri povukli.

– Izgleda kao da su se sklonili sa prve linije onih koji treba da ubede roditelje u važnost vakcinacije i da MMR vakcina nikakve veze nema sa autizmom. Lekari bi morali da odigraju presudnu ulogu u povećanju procenta vakcinisane dece – zaključuje profesorka Draškić.

S druge strane, Jasmina Krštenić objašnjava da Zakon o pravima pacijenata obavezuje zdravstvene radnike da pacijentu daju sve informacije koje su mu potrebne kako bi doneo odluku da li da pristane na predloženu medicinsku meru. S tim u vezi, kako ističe, izuzetno je važno pravilno informisanje roditelja dece koja je potrebno da budu vakcinisana.

Sagovornica Danasa dodaje da informacije koje moraju biti predočene pacijentu podrazumevaju između ostalog opis intervencije, njen cilj, koristi kao i koji su mogući rizici i koja je verovatnoća da se pojave.

– Ova potrebna i obavezna obaveštenja bi trebalo potkrepiti podacima iz izveštaja Instituta „Batut“ koji je detaljno, sistematično i stručno objasnio posledice nevakcinisanja dece na zdravlje nevakcinisane dece i zdravlje ostatka populacije – ističe Krštenić, navodeći i da odbijanje roditelja da vakcinišu decu može biti opravdano kada postoji mogući slučaj trajne ili privremene kontraindikacije.

Ona dalje dodaje da i sam zakon o Zaštiti prava pacijenta, kao i Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti ali i Ustav Republike Srbije, i međunarodne konvencije nalažu da se obavezna vakcinacija dece ne sme odbiti, osim u slučajevima kada postoje kontraindikacije za primanje vakcine.

– Zakon o pravima pacijenata navodi da pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja osim u slučajevima kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica. Istovremeno se kaže da se medicinska mera protivno volji pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika deteta… može se preduzeti samo u izuzetnim slučajevima koji su utvrđeni zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom. Ceneći navedena zakonska ograničenja prava pacijenta da slobodno odlučuje ne može se reći da postoji sukob zakonskih normi Zakona o pravima pacijenata i Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti – kaže Krštenić.

Ona dodaje i da Zakon o pravima pacijenata definiše odgovornost pacijenta za lično zdravlje koja predviđa da je pacijent između ostalog dužan da aktivno učestvuje u zaštiti, očuvanju i unapređenju zdravlja svog deteta, ali i da se pridržava uputstava i preduzima mere propisane od strane nadležnog zdravstvenog radnika.

-Takođe, Ustav Republike Srbije definiše prava deteta, kao i pravo na zdravstvenu zaštitu. Uz to Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta predviđa da strane ugovornice priznaju pravo deteta na uživanje najvišeg ostvarivog zdravstvenog standarda i na kapacitete za lečenje i zdravstvenu rehabilitaciju. Države potpisnice će nastojati da obezbede da nijedno dete ne bude lišeno prava pristupa takvim uslugama zdravstvene zaštite. Obezbeđivanje vakcina koje su naučno ispitane i odobrene za upotrebu predstavlja deo „najvišeg ostvarivog zdravstvenog standarda“. Nijedno dete ne sme da bude lišeno ni uskraćeno za život po tim dostupnim i ostvarenim standardima – zaključuje Krštenić.