Šta je Srbija najviše izvozila pre 80 godina?

Tadašnje Vreme piše o proizvodima koji se u Jugoslaviji najviše izvoze. Na prvom mestu je drvo za građu, na drugom kukuruz, dok su Jugosloveni dalje najviše izvozili pšenicu i rudu. Iza idu sirov bakar, svinje, meso…

Slično je i danas, pa je Srbija najpoznatija po izvozu sirovina – poljoprivrednih proizvoda, pogotovo kukuruza. Upravo je naša zemlja na 10. mestu u svetu po proizvodnji i izvozu kukuruza, a gotovo isto je bilo i pre Drugog svetskog rata.

Danas Srbija najvise uvozi gvožđe i čelik, kameni ugalj i briketi, povrće i voće, medicinske i lekove. Pre 80 godina ipak je bilo drugačije. Prvo mesto na listi uvoza bio je – pamuk. Dalje je išao uvoz mašina, sprava i aparata, a tek na trećem mestu uvozili smo gvožđe i predmete od gvožđa. Jugoslaviji je tada trebala i vuna, svila i tkanina od svile, a od voća smo najviše oskudevali u grožđu.

Jugoslavija je tada imala veliki broj takozvanih klirinških ugovora, a to podrazumeva da se plaćanje nije vršilo u novcu, već u robi. U tekstu se pominje da čak 69 odsto izvoza predstavlja upravo ovu pogodbu.

List istog dana piše i o jedinom Kinezu u Beogradu, koji je dorćolski zet, a koji se vraća u Kinu zbog rata sa Japanom. U tekstu reporter kaže da je Kinez u braku sa Jevrejkom sa Dorćola, a da se u Beogradu bavio prodajom – upravo japanske robe!

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Pravda  piše o zapuštenim sportskim igralištima u Beogradu, ali i o divljim sportskim klubovima. Pod naslovom “Oni ne traže ni od koga ništa i ne daju nikom ništa”, novinar u tekstu kaže da ovi klubovi stalno žive u strahu da im veliki renomirani klubovi ne otmu igrače.

Novinar piše da su iz ovakvih klubova ponikli mnogi dobri igrači, a da je ono što je specifično za njih to da nemaju ograđenu površinu već fudbal igraju na “poljančetu”. Po pravilu, ovi klubovi nisu deo ni jednog saveza, a svi pokušaji da se uvedu u red i priključe i organizaciono negde – su propali.

“Dobro je nama ovako. Ne dajemo nikome ništa, a ne tražimo nikome ništa”, prenosi odgovor divljih saveza novinar.

Reporter piše da se većina utakmica divljih klubova završi – tučom.

“Sudija je nemoćan da spreči grubu igru, a  ako pokuša da je prekine, onda reč imaju vatreni navijači”, dodaje on.

Dalje se piše i o tome kako se izdržavaju ovi klubovi, a list prenosi da je zanimljivo da svaki igrač zapravo sam kupuje svoju opremu, uredno plaća članarinu i da čak daje prilog ako treba da se kupi lopta. “Članovi ovih klubova daju sve, a ne traže ništa”, zaključuje novinar.

Tu  je i tekst u kome se opisuje da je u redakciju Pravde došao određeni limar, koji je novinarima demonstrirao svoje atletsko umeće. On je, naime, prišao jednom reporteru, uzeo gvozdenu šipku i savio je rukama.

“Niko se nije naročito iznenadio”, piše reporter. “Jer, ovakve posete su vrlo česte. Ipak, kratka jaka šipka ulivala je poštovanje”.

Kada je mladić od 26 godina savio šipku dodao je da to ne može ni jedan jugoslovenski atleta.

“Zato na proleće mislim da otputujem u Pariz, da pomažem i Francuzima šta znam. Sumnjam da će me koji svetski atleta tući. Samo moram da nađem menadžera i finansijera”, prenosi novinar specifičnu posetu.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1938. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.