Šta je sve od nematerijalnih kulturnih dobara, osim šljivovice, iz Srbije pod zaštitom Uneska?

Ministarstvo kulture danas je potvrdilo da je najpopularnija srpska rakija, poznata šljivovica, uvrštena na Uneskovu listu nematerijalne kulturne baštine.

Iako naša zemlja ima puno toga da ponudi i mnogo vrednih i unikatnih proizvoda, kao i tradicionalnih i kulturnih obeležja, svega pet stvari iz Srbije se nalazi na ovoj Uneskovoj listi.

1) Slava

Prva je na ovu listu, još 2014. godine, uvrštena slava.

Obeležavanje porodične slave i slavljenje sveca zaštitnika tradicionalni je srpski običaj i zato je prvi dobio svoje mesto na ovoj listi zaštićenih dobara iz naše zemlje.

Na sajtu Uneska objašnjava se da u Srbiji pravoslavne porodice slave značajan praznik u čast sveca, za kog se veruje da je njihov zaštitnik i hranitelj.

Proslava se sastoji od obrednog prinošenja žrtve i gozbe za rodbinu, komšije i prijatelje.

U porodičnoj kući pali se posebno dizajnirana sveća, zatim se vinom prelije slavski kolač, koji priprema i ukrašava domaćinova supruga, koji se zatim seče poprečno, okreće i lomi na četiri dela i podiže.

Tokom obreda, zahvaljuje se svecu i izgovaraju se molitve za blagostanje.

Lomljenje kolača vrše domaćin i najstariji ili najvažniji gost i ostali članovi porodice. Potom počinje gozba svečanim ispijanjem vina, jelom i zdravicom kojom se izražavaju želje za zdravlje, plodnost i blagostanje porodice i gostiju.

Znanja vezana za slavu prenose se u porodicama, a žene imaju važnu ulogu u prenošenju znanja o izvođenju obreda, njihovom značenju i svrsi.

Slava jača društvene odnose i igra važnu ulogu u uspostavljanju i održavanju dijaloga u multietničkim i multikonfesionalnim područjima.

2) Kolo

Tradicionalna srpska igra kolo, uvštena je na ovu listu 2017. godine.

U objašnjenu se navodi da je kolo tradicionalna, kolektivna narodna igra koju izvode igrači koji su međusobno povezani u lanac, obično se krećući u kružnoj liniji i držeći se spuštenih ruku.

Izvodi se uz muzičku pratnju na privatnim i javnim skupovima i uključuje sve članove lokalne zajednice.

Značajni nosioci ovog dobra su kulturno-umetnička društva i folklorne trupe.

Kolo ima važnu integrativnu društvenu funkciju, negujući kolektivne identitete na različitim nivoima u zajednicama. Simbol je nacionalnog identiteta i nosi obeležje lokalnih i regionalnih identiteta.

Predstave tokom proslava najvažnijih događaja u životu pojedinaca i zajednica čine ovaj element veoma prisutnim i održivim na svim nivoima.

Nosioci i lokalne zajednice obezbeđuju njenu vidljivost organizovanjem lokalnih, regionalnih i republičkih sajmova, festivala i takmičenja, a održivost prakse obezbeđuju i kulturno-umetnička društva.

Učenje kroz direktno učešće je najčešći način prenošenja veština i vešti plesači motivišu druge igrače, bude u njima želju za učenjem i unapređenjem sopstvenog učinka. Znanja se stiču i kroz redovno obrazovanje i u plesnim i muzičkim školama.

3) Pevanje uz gusle

Pevanje uz pratnju gusala, jednostavnog gudačkog instrumenta, drevna je umetnost izvođenja pre svega herojskih epova vekovima praktikovana kao oblik istorijskog pamćenja i izraz kulturnog identiteta, a na listi se nalazi od 2018. godine.

Predstave podrazumevaju složen oblik interakcije između publike i izvođača i zasnovane su na veštini i kreativnosti solista (guslara): sposobnost guslara da dramatizuju poetski sadržaj, govor tela i harizma ključni su za uspešne nastupe.

Na repertoaru su pretežno pesme o mitskim i istorijskim junacima, događajima iz legendarne prošlosti, davne ili novije istorije i ređe balade i humoristične pesme.

Scenski nastupi se održavaju lokalno, na festivalima i kao deo komemoracija. Pokriva širok spektar tema, pesme odražavaju sistem vrednosti zajednice, a njihov interaktivni karakter podstiče osećaj zajednice.

Većina savremenih guslara osnovne pevačke i sviračke veštine stiču od iskusnijih svirača u svojoj porodici, mesnoj zajednici, ali se veštine prenose i u javnim muzičkim školama. Mesne organizacije okupljene su oko Saveza guslara Srbije, čiji su napori rezultirali osnivanjem Festivala mladih guslara i Sabora mladih guslara Srbije.

4) Grnčarija iz sela Zlakusa

Ovo dobro iz naše zemlje na listu Unseko uvršteno je 2020. godine.

Ručna izrada grnčarije u selu Zlakusa odnosi se na znanja i veštine u izradi neglaziranih posuda za termičku obradu hrane. Ta grnčarija se koristi u domaćinstvima i restoranima širom Srbije od gline i kalcita, a točak se pokreće isključivo ručno.

Proces traje sedam do deset dana, a obuhvata pripremu glinene paste, oblikovanje, dekoraciju, doradu, sušenje i pečenje.

Gotove posude su ukrašene geometrijskim ornamentima izrađenim drvenim ili metalnim alatima, a pojedinim posudama su dodane i drške.

Danas su tradicionalni oblici, lonci, tiganji za pečenje hleba i mesa i tiganji za kuhinjske rerne prilagođeni savremenom načinu pripreme i serviranja jela.

Ova znanja i veštine se uglavnom prenose kroz direktno učešće i rad sa iskusnim zanatlijama u zajednici. Demonstracije na Zlakusa festivalu i časovi u Umetničkoj školi u Užicu predstavljaju još jedan ključni način prenosa.

Grnčarija iz Zlakuse se često predstavlja na sajmovima i festivalima širom Srbije, a posude se široko koriste tokom važnih porodičnih i društvenih događaja. Tvrdi se da neka jela koja se pripremaju u ovom zemljanom posuđu na otvorenoj vatri imaju jedinstven ukus.

Štaviše, grnčarija je usko povezana sa selom Zlakusa i okolinom zbog tesne veze sa prirodnim okruženjem, koje obezbeđuje tu sirovinu.

5) Šljivovica

Konačno, danas je stigla potvrda da je i šljivovica uvrštena na ovu listu.

Šljivovica je tradicionalno srpsko piće. Obuhvata kompleksna znanja i veštine za pripremu pića u kućnom okruženju kao i njegovu upotrebu u svakodnevnim i ritualnim praksama.

Priprema ima više faza koje uključuju porodice i zajednice.

Šljive se najčešće gaje na porodičnim gazdinstvima i beru se u jesen. Kome se 20 do 30 dana, a zatim destiluju u ručno rađenim bakarnim posudama da bi se dobila blaga rakija.

Drugom destilacijom dobija se jača rakija.

Poslednja faza je držanje u buretu, najčešće od hrastovine, najmanje godinu dana.

U svečanim prilikama i tokom porodičnih slavlja, šljivovica prati zdravice sa željama za zdravlje i blagostanje. Takođe je važan deo tradicionalne medicine, gde se dodaju lekovito bilje ili voće za dobijanje lekova protiv prehlade i bolova ili antiseptika.

Zimi se konzumira kuvana rakija. Praksa se uglavnom prenosi unutar porodice i zajednice, pri čemu mlađi članovi vremenom stiču znanja kroz postepeno uključivanje u različite faze pripreme i upotrebe šljivovice.

Žene takođe pridaju veliki značaj prenošenju znanja i veština vezanih za rituale, tradicionalnu medicinu i gastronomiju.