Šta je sve pošlo po zlu za đake i roditelje u Srbiji posle tragedije u „Ribnikaru“?

Toga dana mnoge prestoničke škole su završile prepodnevnu smenu kao da se ništa nije dogodilo. Usledila je promptna odluka Školske uprave Beograd da se nastava ipak otkaže u popodnevnim časovima, te da se naredni radni dan počne minutom ćutanja u znak pijeteta prema žrtvama iz OŠ „Vladislav Ribnikar“.

Bila je to prilika da se u nekim školama zastane sa gradivom. Govorilo se o situaciji o „Ribnikaru“, nastavnici su, iako ni sami nisu umeli da objasne šta i zašto se dogodilo, sa lekcija priču prebacili na razgovor sa đacima o drugarstvu, empatiji, toleranciji. Neki su jednostavno fokus đaka usmerili na svakodnevnu školsku rutinu, noseći se sa celom situacijom kako su znali i umeli.

Mnoge oči su tog dana bile uprte u Ministarstvo prosvete, u iščekivanju smernica za postupanje u kriznoj situaciji. Šta i koliko reći deci, a izbeći negodovanje roditelja, držati ili otkazati planirane kontrolne i pismene zadatke, prekinuti nastavu i organizovati štrajk… O svemu tome debatovalo se u školskim, ali i virtuelnim zbornicama po društvnim mrežama.

Sindikati traže zaštitu od đaka i roditelja

Dan nakon tragedije, 4. maja, malobrojno članstvo jednog od prosvetnih sindikata okuplilo se ispred Ministarstva prosvete tražeći zaštitu od nasilnih đaka i nasrtljivih roditelja. Bilo je u tom momentu i neprimerenih zahteva za povećanje plata prosvetnim radnicima.

Bes je bio usmeren prema državi koja mesecima unazad nije sprovela dogovorene mere za sprečavanje i suzbijanje narastajućeg nasilja unutar obrazovnih ustanova nakon što je profesorki u Trsteniku učenik izmakao stolicu.

Jedan po jedan, sindikati su donosili odluke o jednodnevnom štrajku, a njihovi zahtevi uglavnom su se svodili na isto: od resornog ministarstva su tražili da preduzme opsežne mere kako bi se podigla bezbednost u školama, zaposlenima garantovalo pravo na bezbednost i zdravlje na radu, a nasilni učenici strože kažnjavani.

Pominjani su i školski policajci, angažovanje profesionalnog obezbeđenja, postavljanje KD vrata na ulazu u škole.

Malo ko je u tim trenucima govorio o đacima.

Imitiranje zločina

Opšteprisutan strah da će nekome pasti na pamet da imitira osumnjičenog učenika za tragediju u „Ribnikaru“ pokazao se opravdan. Javnost je bila u šoku kada su na Tik-Toku osvanuli snimci dece koja su vitlala plastičnim pištoljima, upućivala poruke podrške osumnjičenom dečaku iz „Ribnikara“, a pojedini đaci su po, već viđenom scenariju, pravili „spiskove za odstrel“ sa imenima vršnjaka iz svog okruženja.

Ipak, ogromna većina beogradskih srednjoškolaca, ali i osnovaca održala je lekciju starijima. Dan nakon tragedije, od ranih jutarnjih časova učenici su organizovano dolazili ispred „Ribnikara“, palili sveće, ostavljali cveće i igračke, ispisivali poruke tragično preminulim đacima.

Ulice oko škola „Vladislav Ribnikar“ i Treće beogradske gimnazije bile su tesne za stotine mladih koji su u tišini stajali i čekali red da priđu i upale sveće. Bilo je tu i nastavnika i roditelja, ujednjenih sa decom u bolu.

Već sutradan stigle su loše vesti o novoj tragediji kod Mladenovca. Osam mrtvih i 14 ranjenih epilog je nove masovne pucnjave osumnjičenog mladića za to delo, odranije poznatog policiji po problematičnom ponašanju. Iako je i u ovoj pucnjavi stradalo nekoliko učenika, fokus je i dalje bio na „Ribnikaru“.

Lov na veštice

Ova dva događaja pokrenula su lavinu po školama. Sazvane su hitne sednice saveta roditelja, držani su vanredni roditeljski sastanci, od uprava škola se tražilo da preduzmu dodatne mere bezbednosti, da detektuju „opasne“ đake, od ranije poznate po incidentima ili nasilnom ponašanju.

Od nastavnika se očekivalo da organizuju „lov na veštice“ iako je, po svemu kako je u javnosti opisan, osumnjičeni učenik iz „Ribnikara“ bio sušta suprotnost problematičnom detetu.

U fokusu roditelja našli su se školski psiholozi i pedagozi od kojih se sada očekivalo da tragaju za patologijom po školama, mada to nije njihov posao, niti su za to obučeni.

U strahu od spoljašnjeg neprijatelja (bez obzira na to što je osumnjičeni učenik za tragediju u „Ribnikaru“ bio učenik te škole) neki direktori su odlučili da se školske zgrade zaključavaju, a roditeljima zabrani pristup, što je izazvalo novi revolt.

Kod nekih je strah samo pojačan odlukom države da ispred svake škole dežuraju policajci, drugima je njihovo prisustvo ulilo sigurnost.

U „lov na veštice“ uključila se i sama policija, koja je na teritoriji dve školske uprave tražila od direktora da sastave spisakove problematičnih i sumnjivih đaka.

Pod pritiskom javnosti od takve ideje se odustalo. Međutim, pritisak sa više strana, što od roditelja, što od prosvetnih vlasti, bio je prejak čak i za neke iskusne direktore beogradskih škola, zbog čega su počele da „padaju“ ostavke.

Ako je ova tragedija nešto ogolila u domaćem obrazovnom sistemu, onda je to loš odnos roditelja i škole, jer tamo gde je bilo saradnje i razumevanja stvari su mnogo bolje funkcionisale. Pokazalo se, međutim, da škola i roditelji ne samo da nisu partneri, već nisu čak ni slučajni poznanici.

Posvađani roditelji

A onoliko koliko je tragedija ujednila roditelje iz „Ribnikara“ toliko je doprinela i njihovoj podeli. Nije to bilo vidljivo u startu jer je pažnja bila usmerena ka pružanju psihološke pomoći deci, nastavnicima, porodicama žrtava, ali i svim drugim roditeljima.

Već 8. maja otvoren je boravak za učenike od prvog do četvrtog razreda, a od 10. maja u školu su se vratili đaci svih razreda, ko je mogao i želeo. Klasične nastave nije bilo, a na povratku dece koja nisu bila spremna da se pojave na mestu zločina niko nije insistirao.

Tek od 22. maja prešlo se na nastavu po rasporedu časova sa školskim zvonom. I tada je, čini se, nesporazum između više grupa roditelja koji su imali različita viđenja o nastavku školske godine – eskalirao.

U početku su se čuli glasovi dela roditelja koji su smatrali da se školska godina za „Ribnikarce“ morala završiti onoga dana kada se tragedija dogodila. Druga grupa su roditelji učenika 7/2, odeljenja iz kojeg je najveći broj stradale dece, sa kojima se posebno razgovaralo i koji su istakli svoje zahteve.

Većina roditelja je, pak, bila na stanovištu da deci treba omogućiti da u postojećoj školskog zgradi pohađaju nastavu i regularno privedu kraju školsku godinu.

Kada je glas manjine postao sveprisutniji u medijima, i druga strana je želela da iznese svoje viđenje stvari, pa je u opšoj kakofoniji koja je zavladala došlo do nesporazuma i unutar Saveta roditelja škola.

Razgovori, vođeni sa odvojenim grupama roditelja, iznedrili su i oprečne informacije o završetku školske godine. U danu kada se očekivala odluka koja bi važila samo za đake iz „Ribnikara“, sa najvišeg mesta u državi (što će i sam predsednik Srbije kasnije potvrditi) stigla je vest da se nastavna godina za sve učenike u Srbiji prekine 6. juna.

Sudbina školske zgrade

Ništa manje konfuzne nisu bile ni informacije o sudbini školske zgrade vračarske osmoletke. O tome su se podelili ne samo roditelji, već i struka i to od prvog dana kada je odlučeno da se škola otvori i da se na tom mestu pruža psihološka pomoć i podrška.

Deo stručnjaka takvu odluku je pravdao stavom da je deci potrebna rutina i da bi bilo previše da im se posle svega oduzme i „njihova“ škola.

S druge strane, bilo je psihologa i psihijatara koji su smatrali da je traumatično da đaci i nastavnici borave na mestu zločina, pa su predlagali izmeštanje u neku od susednih škola ili druge ustanove.

Čuli su se i glasovi da bi „Ribnikar“ trebalo do temelja srušiti i izgraditi novu školu ili čak promeniti namenu placa, po ugledu na iskustva s masovnim ubistvima u Sjedinjenim Američkim Državama.

Pominjano je i da od škole treba napraviti memorijalni kompleks u znak sećanja na stradale, a poslednja informacija glasi da je izdata građevinska dozvola za rekonstrukciju zgrade. Škola će na istom mestu nastaviti da radi, a jedan deo će biti posvećen sećanju na žrtve.

Na poziv naših vlasti u Srbiji su nedavno boravili stručnjači iz Norveške, koji su, između ostalog, preneli iskustva o osnivanju memorijalnog centra posvećenog žrtvama masakra koje je počinio Andreas Brejvik na ostrvu Utoja.

Ostavka ministra

Ostavka ministra prosvete Branka Ružića stigla je 7. maja, poslednjeg dana trodnevne žalosti koju je Vlada Srbije proglasila zbog dve tragedije. Ružić je u pismu premijerki Ani Brnabić naveo da je ostavku ponudio momentalno onog dana kada se tragedija dogodila, što je potvrdilo i više izvora Danasa.

„Ostavka je lični, ali i politički čin, u razvijenim demokratskim društvima odlika snage, a u našem regionu, vrlo često odlika slabosti. Neka javnost sudi“, napisao je Ružić.

Proći će skoro tri nedelje do momenta kada je Skupština Srbije konstatovala ostavku do imenovanja njegovog naslednika u v.d. statusu Đorđa Milićevića. U međuvremenu, Ružić se retko oglašavao i utisak je da gotovo nijedna samostalna odluka nije izašla iz Ministarstva prosvete.

U komunikaciju sa roditeljima iz „Ribnikara“ uključio se premijerkin kabinet, neke stvari su dogovarane sa timovi stručnjaka, ali se sve to dešavalo iza zatvorenih vrata. Spekuliše se da je pod pritiskom dela roditelja tri nedelje nakon masakra u vračarsku osmoletku poslata prosvetna inspekcija.

Usledio je predlog inspekcije da direktorka bude razrešena dužnosti, a da se psiholog, pedagog i sekretar suspenduju do okončanja disciplinskog postupka.

Koje propuste je utvrdila inspekcija do danas nije poznato, kao ni sudbina direktorke i stručnih saradnika, za koje se kasnije ispostavilo da ipak nisu suspendovani.

Jasno je da nakon 3. maja uprava „Ribnikara“ nije vukla konce, a sada je očigledno da to nije radilo ni samo Ministarstvo. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao da su vođeni razgovori sa više roditelja, nastavnika, porodicama ubijenih i da je bilo teško doneti odluku kojom će svi biti zadovoljni. Prekid nastavne godine vidi kao „kompromis i najispravniju moguću odluku, koja nikom ne smeta, a bila je jedina moguća“.

Akumulirano nezadovoljstvo

Ispostavilo se, međutim, da naprečac prekinuta školska godina i te kako smeta prosvetnim radnicima. Njihov gnev vlast sada pokušava da umanji obećanim povišicama plata, koje suštinski neće poboljšati materijalni položaj zaposlenih u obrazovanju. Posvetari kukaju na male plate i prete štrajkovima godinama unazad, ali se na to niko ne osvrće.

Indikativno je da su najavu da će im plate biti povećane dobili tek pošto su ostali bez ministra. To što sada predsednik lično iskazuje brigu za prosvetare i zamazuje im oči epohalnom povišicom svedoči da je Srpska napredna stranka i te kako svesna potencijalne opasnosti u svetlu naraslog nezadovoljstva koje imamo priliku da vidimo svake nedelje na građanskim protestima.

U podeli plena posle izbora prosveta je uvek bila resor za potkusurivanje i SNS ju je rado ustupalo koalicionim partnerima. Bez sumnje će tako biti i ubuduće, pod uslovom da vlast uspe u nameri da amortizuje nezadovoljstvo prosvetnih radnika obećanim „debljim“ novčanicima.

Ako se osvrnemo na sve čemu smo svedočili od 3. maja nameće se utisak da država nije umela da upravlja krizom. Treba biti pošten i reći da smo se kao društvo prvi put suočili sa onim što se dogodilo u „Ribnikaru“, da niko od stručnjaka nije školovan, niti pripreman za reagovanje u takvoj situaciji, pa je početno nesnalaženje bilo razumljivo.

Prosvetna vlast nije poslušala glas struke da su sada na dnevni red došle neke važne životne lekcije koje u školama ne smeju da se propuste. Ako je trebalo prekinuti klasičnu školsku godinu, 3. maj je bio pravi trenutak.

Sve kasnije odluke nadležnih bile su iznuđena rešenja sa ciljem da se stiša narastajuće nezadovoljstvo kako roditelja iz „Ribnikara“, tako i cele javnosti. U državi u kojoj se iz dana u dan promoviše i neguje nasilje, netolerancija, isključivost svake vrste, majski događaji su bili kap koja je prelila čašu.

Od načina na koji će u narednom periodu biti usmerena akumulirana energija građana u mnogome zavisi i ozdravljenje celog društva.