Šta je sve previdela Mirjana Marković

U svom opsežnom dvotomnom svedočenju autorka primećuje da primarna odgovornost za građanske ratove u SFRJ pripada tzv. međunarodnoj zajednici, što potvrđuju i mnogi kredibilni izvori objavljeni u nizu zapadnih zemalja. Sa nizom dokaza verifikovano je i zapažanje kako su mnogi srpski političari i intelektualci borbu protiv srpskog nacionalizma već odavno pretvorili u (profitabilnu) sistematsku negaciju legitimnih srpskih nacionalnih interesa.

Jedan od osnovnih problema svedočenja Mirjane Marković (MM) je što se, kad je reč o kakvoj-takvoj objektivnosti, gotovo sve svelo na ove dve opservacije.

Čim je dublje zagazila na domaći teren, da opisuje ne samo povode, već još više mehanizme populističke, sve ostrašćenije politike svog muža Slobodana Miloševića, subjektivizam je autorku uzeo pod svoje. I zbog toga je napravila toliko činjeničnih previda i nedoumica da je svom svedočenju sama uskratila mogućnost da postane makar prividno objektivan sekundarni istorijski izvor.

Priroda i prostorna ograničenost ovog (novinskog) teksta ne dozvoljava da se nabraja ni većina, a kamoli sve greške i nejasnoće u dvotomnim memoarima nekad najmoćnije žene Srbije i SR Jugoslavije, pa će ovde biti pomenuto samo nekoliko primera.

Činjenični previdi:

* Jugoslovenski namesnik knez Pavle Karađorđević nije uoči Hitlerovog napada na Jugoslaviju pobegao iz zemlje, kako piše MM, već su ga jugoslovenske vlasti uhapsile i proterale u Grčku.

* Nije „rat (Prvi svetski) oslobodio od austrougarske okupacije Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu“, već je to učinila vojska Kraljevine Srbije.

* Zahtevi za „većom odgovornošću Saveza komunista Hrvatske u odnosu na Savez komunista Jugoslavije“ i „za većom autonomijom Hrvatske u odnosu na jugoslovensku državnu zajednicu“ sedamdesetih godina prošlog veka nisu „imali podršku Centralnog komiteta SK Hrvatske“, kako kaže autorka, već su inspirisani i formulisani u Centralnom komitetu SK Hrvatske. Pre svega, od Ante (Mike) Tripala, člana najužeg rukovodstva SKJ i Savke Dabčević Kučar, predsednice CK SK Hrvatske, o čemu su već odavno objavljeni verodostojni istorijski izvori, koji svedoče da ih je u tome podržavao i Josip Broz Tito sve dok se radikalizacija tih zahteva nije počela njemu obijati o glavu.

* Netačna je tvrdnja MM da „SKJ nikada nije imao, a nije želeo da ima komandnu, arbitražnu ulogu u ekonomskom, političkom i kulturnom životu, ali je želeo da ima avangardnu“. Čim se KPJ premetnula u SKJ, Titova partija se spotakla o tu dilemu. I umesto za avangardnu, za koju se opredelila 1952, paralelno je rehabilitovala i komandnu. I zbog toga početkom 1954. anatemisala i na robiju oterala Milovana Đilasa, jednog od najgorljivijih zastupnika avangardne uloge partije. Arbitražnu iliti komandnu ulogu SKJ Tito je osnažio i maja 1962, u jednom od najvažnijih govora u svojoj karijeri, kada se desetinama hiljada ljudi na splitskoj rivi žalio što su jugoslovenski komunisti „nekako ispustili (iz ruku) svoju rukovodeću ulogu“. I najavio povratak SKJ ideologiji staljinističke KPJ: „Komunisti moraju biti odgovorni za sve“, istakao je on, a to je značilo samo jedno: da se komunisti moraju opet pitati za sve i o svemu odlučivati. „Neki će, možda i izvana, reći da smo opet počeli sa stezanjem, da su komunisti ponovo sve uzeli u svoje ruke“, precizirao je tada Tito i dodao: „Neka pričaju šta hoće, mi znamo šta je nama potrebno.“ Komandnoj ulozi SKJ, Tito je dao krila i leta 1966, posle smene vodećeg srpskog političara, potpredsednika Jugoslavije, Aleksandra Rankovića, kada je delegaciji svojih boraca rekao: „Ja sada pratim šta se vani piše o odlukama našeg Centralnog komiteta. Spominje se liberalizacija i pobjeda nad dogmatizmom. To nije tačno. Mi nećemo biti liberalni.“

U jesen 1972, uoči obračuna sa srpskim liberalima, Tito se definitivno priklonio dogmatizmu. I na najogoljeniji način otkrio šta je bila njegova osnovna zamerka vođi srpskih liberala, predsedniku CK SK Srbije Marku Nikeziću i njegovim istomišljenicima. U programskom intervjuu zagrebačkom „Vjesniku“ rekao da su posle Šestog kongresa KPJ, koji je 1952. označio početak destaljinizacije i demokratizacije Jugoslavije, i Jugoslavija i njegov vladajuća partija išli pogrešnim putem i zbog toga „Partija izgubila mnogo na prestižu“. A izgubila je zbog toga što je tada „nastala neka euforija demokratizacije svega i svačega“, „što smo sa demokratijom išli u preveliku širinu“. Njegova odluka je bila neopoziva: „Vraćamo se nazad, tamo gdje smo griješili, gdje smo pustili da se ode predaleko.“ 

* Daleko je od istine da Titov obračun sa hrvatskim rukovodstvom krajem 1971. i sa srpskim godinu dana kasnije „nisu ostavili negativan trag na društveni život u celini, pre svega na ekonomski život koji je imao tendenciju permanentnog rasta“. Od 1971. do donošenja Ustava iz 1974, koji je Jugoslaviju pretvorio u virtuelnu tvorevinu, a njene republike u suverene države, i usvajanja Zakona o udruženom radu 1975, koji je atomizirao i dezintegrisao jugoslovensku privredu, jugoslovenska konfederacija je svake godine trošila osam, a od 1975. godine 15 odsto više od rasta društvenog proizvoda. Godina 1972. bila je poslednja u kojoj je Jugoslavija beležila uspešan spoljnotrgovinski bilans, a za poslednje tri godine Titovog života platni deficit je udvostručen, a trgovinski je porastao za 50 odsto. Jugoslovenska privreda svojim izvozom nije uspevala da pokrije ni dve trećine uvoza repromaterijala za sopstvenu proizvodnju. Zaduženost zemlje od 1976. svake godine rasla je za više od 45 odsto, a kamate za kredite od 1976. do 1979. skočile su sa 5,1 na 12,2 odsto. U poslednjoj deceniji Titove vlasti rast produktivnosti rada je prepolovljen, a učešće Jugoslavije u svetskoj trgovini palo ja za trećinu – od 0,65 sniženo je na 0,45 odsto. Jugoslavija je imala najveću inflaciju u Evropi, robna razmena između njenih republika je prepolovljena, a u poslednjoj godini Titove vladavine Jugoslavija je dostigla isti stepen ekonomske povezanosti i zavisnosti od Sovjetskog Saveza i njegovih satelita kao i pre njegovog razlaza sa Staljinom…

* I, da ne nabrajam više, netačno je da su se sankcije SR Jugoslavije prema Republici Srpskoj 1993. godine odnosile samo na „restrikcije u komunikaciji (rukovodstava Srbije i SR Jugoslavije) sa rukovodstvom Republike Srpske“.

Nejasnoće, blago rečeno:

* Zašto MM pored ustavno-pravne razgradnje Jugoslavije, 1974, beži kao od turskog groblja, a od početka do kraja memoara se profiliše kao veliki zaljubljenik u Jugoslaviju i jugoslovenstvo? I kao (prvo)borac za njeno očuvanje i onda kada ona de facto više nije postojala, kada je tim Ustavom republičkim vrhuškama bilo prepušteno da je kad god hoće uslovljavaju i odlučuju o roku njenog trajanja.       

* Nejasno je kako se to MM borila za očuvanje Jugoslavije i „jugoslovenske federacije“ i dvadesetak godina pošto je Jugoslavija prestala biti federacija, a ona je to prestala i pre Ustava iz 1974, kad je Tito još 1970. priznao da mu Jugoslavija „više liči na neku konfederaciju“ nego na federaciju.

* Više je nego nejasno na osnovu kojih kriterijuma poredi političke i moralne sposobnosti Marka Nikezića i dr Tihomira Vlaškalića, najplašljivijeg predsednika CK SK Srbije. Nikezić je imao petlju da Titu kaže da ako misli da Srbiju „stavi pod prinudnu upravu, mora računati da iz toga može proizići lom u celoj Jugoslaviji“ i da je s vodećim albanskim političarima na Kosmetu napravio tajnu nagodbu o što većem osamostaljivanju ove pokrajine od Srbije, a Vlaškalić nije imao petlju da mu zameri što traži da „pokrajine u oblasti narodne odbrane treba da imaju ista prava kao i republike“. Što je, inače, bilo suprotno čak i Ustavu iz 1974. godine.

* Nejasno je i zašto MM tvrdi da je građanski rat u Bosni i Hercegovini izbio 1991, kad je on otpočeo 1. marta 1992, kad je Ramiz Delalić Ćelo ispred Stare pravoslavne crkve na Baščaršiji ubio srpskog svata Nikolu Gardovića.

* Slične nedoumice izaziva i činjenica da autorka ni posle svega ne shvata da se Jugoslavija nije mogla ni smela 90-ih godina prošlog veka braniti od većine njenih republika koje nisu želele da ostanu u njoj. A još manje shvata da se silom mogla poništiti višegodišnja uspešna hrvatska i slovenačka politika o „federiranju Federacije“ i razvlašćivanju Jugoslavije.    

* Neshvatljivo je da MM ni danas nema snage da prizna jednu od svojih najvećih političkih zabluda, da je sudbinu Srbije podredila odbrani jednog potrošenog ideološkog projekta koga su Sovjeti u Jugoslaviji i zemljama istočne Evrope instalirali 1944/45, a izgubili padom Berlinskog zida 1989.

*  Više je nego neshvatljivo da MM i danas, posle svega, tvrdi da je njen JUL bio „apolitični pokret“, a da ne kaže ni jednu jedinu reč o tome kako je taj pokret od Miloševićevog SPS, bez samostalnog izlaska na izbore, preuzeo neke od glavnih poluga vlasti u SR Jugoslaviji i Srbiji. Kako je bio apolitičan uspeo kad je uspeo da svog čoveka postavi za guvernera Narodne banke Jugoslavije, da ima svoje ministre finansija i pravosuđa, spoljne trgovine i telekomunikacija, direktora Zdravstvenog fonda Srbije, da kontroliše trgovinu i distribuciju nafte, gasa i naftnih derivata, da vodi većinu državnih medija… I da, pri tom, tvrdi kako je oktroisani Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine, koji je neposlušnim glavnim i odgovornim urednicima i opozicionim, ali i slobodnim medijima, bez sprovođenja dokaznog postupka izricao drakonske novčane kazne – bio demokratski. Da je, „takoreći (bio) prepisan francuski Zakon o informisanje“, koga je „mladi član Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić obrazlagao i zastupao ubedljivo“.       

* Nejasno je zašto je propustila i ovu priliku da objasni kako je tog svog muža dovela u situaciju da vlada, ali da sve manje odlučuje. Da ona sve više upravlja državom, a da Milošević okreće pedala. I da u gotovo svim sudbonosnim situacijama bude preglasan u kući, u kojoj je konačno izgubio i vlast i kompas. Dovoljan je, možda, samo jedan primer. Milošević je krajem 1996. bio spreman da prizna gubitak vlasti u Beogradu i nizu velikih srpskih gradova, a ona je prekinula posetu Indiji i vratila se hitno u Beograd, da supruga i njegove saradnike natera da se definitivno konfrontiraju ne samo sa opozicionom, već i sa većinskom Srbijom. Što će i nju i njenog supruga, ali u mnogo čemu i Srbiju, odvesti u sunovrat.  

Čini se da memoari Mirjane Marković potvrđuju da je Čapek bio u pravu kad se zapitao kakva bi tišina zavladala kad bi ljudi govorili samo ono što znaju. I kad bi im istina bila preča od sujete.