Šta je trulo u svetskom sistemu

U maju sam obišao mesto gde su se odigrali protesti u Tunisu, u julu sam razgovarao sa španskim indignadosima, odakle sam otišao da se susretnem sa mladim egipatskim revolucionarima na trgu Tahrir u Kairu, a pre nekoliko sedmica razgovarao sam sa pripadnicima pokreta „Okupirajmo Volstrit“ u Njujorku. Ti demonstranti okupljeni su pod jednostavnim geslom: „Nas je 99 odsto“. Taj slogan asocira na naslov teksta koji sam nedavno objavio:“Od jedan odsto, za jedan odsto“, opisujući ogromno produbljivanje ekonomskog jaza u Sjedinjenim Državama: jedan odsto stanovništva kontroliše više od 40 odsto bogatstva i dobija više od 20 odsto prihoda. A pripadnici te malobrojne grupe se često tako bogato nagrađuju ne zbog činjenice da su više doprineli društvu – bonusi i spasilački paketi ne predstavljaju nikakvo opravdanje za takav jaz – već zbog toga što su, jednostavno govoreći, uspešni u zaobilaženju pravila.

To ne znači da najbogatiji Amerikanci nemaju nikakve zasluge. Nesumnjivo, društvene koristi nastale primenom mnogih istinskih inovacija uglavnom umnogome prevazilaze prihode onih koji ih osmisle (za razliku od novih finansijskih „proizvoda“ koji su izazvali haos u svetskoj ekonomiji). Ipak, širom sveta, politički uticaj i antikonkurentske prakse predstavljaju glavne uzročnike produbljenja ekonomskog jaza. Takav trend osnažen je poreskim sistemima u kojima milijarderi poput Vorena Bafeta plaćaju manji porez (gledano u procentima njihovih prihoda) od svojih sekretarica, kao i davanjem olakšica špekulantima koji su doprineli sunovratu globalne ekonomije.

Istraživanja sprovedena u proteklih nekoliko godina pokazuju koliko su značajna i duboko ukorenjena gledišta o pravičnosti. Demonstranti u Španiji i drugim državama s pravom izražavaju gnev: u tom sistemu bankari su dobili spasilačke pakete, ali oni koji su žrtve njihovog ponašanja ostavljeni su da se sami snalaze. Što je još gore, bankari sada ponovo sede za svojim stolovima, primaju bonuse čija vrednost je veća od zarada većine zaposlenih u drugim sektorima, dok mladi koji su marljivo učili i igrali po pravilima ne mogu ni da se nadaju da će pronaći posao. Produbljenje jaza je posledica začaranog kruga: bogataši koji ne poštuju postojeća pravila koriste svoje bogatstvo da bi uticali na donošenje mera osmišljenih u cilju zaštite i povećanja njihovog bogatstva i uticaja. Vrhovni sud SAD je presudom u korist političke organizacije Sitizens junajted dao odrešene ruke korporacijama da koriste novac da bi uticali na političke tokove. S druge strane, policija na ulici mi nije dozvolila da se preko megafona obratim pripadnicima pokreta „Okupirajmo Volstrit“. Taj kontrast između „strogo kontrolisane“ demokratije i nedovoljno kontrolisanih bankara nije prošao neopaženo, budući da su demonstranti pribegli genijalnom rešenju i prenosili jedni drugima moje reči kako bi svi mogli da čuju šta sam kazao. Da se naš „dijalog“ ne bi prekidao aplauzima, pokretima ruku su mi pružali podršku.

Demonstranti opravdano tvrde da ima nešto loše u vezi sa našim sistemom. Širom sveta postoje neiskorišćeni resursi – ljudi koji žele da rade, mašine koje se ne koriste, prazne zgrade, kao i ogromne potrebe koje nisu zadovoljene: eliminisanje siromaštva, unapređenje razvoja, osposobljavanje ekonomije za borbu protiv globalnog zagrevanja, i mnoge druge. S obzirom na činjenicu da je u proteklih nekoliko godina više od sedam miliona Amerikanaca ostalo bez doma zbog neplaćanja kredita, postoje brojne prazne kuće i beskućnici. Demonstranti su se našli na udaru kritika jer nemaju agendu, ali nije u tome suština protesta. Oni predstavljaju izraz nezadovoljstva zbog izbornog procesa i služe kao opomena.

Demonstranti nemaju velike zahteve – oni traže šansu da upotrebe svoje veštine, pravo da dobiju pristojan posao i pristojne zarade, te pravičniju ekonomiju i društvo, ali, s druge strane, oni žele krupne promene – demokratiju u kojoj se vodi računa o ljudima, a ne o dolarima, kao i tržišnu ekonomiju utemeljenu na valjanim načelima. Ta dva zahteva su povezana: nedovoljna kontrola tržišta vodi ka ekonomskoj i političkoj krizi. Stoga, tržišta treba da funkcionišu u okviru odgovarajuće mreže vladinih regulativnih mera, a ta načela treba da budu doneta samo u demokratskoj sistemu koji predstavlja odraz opšteg interesa, a ne interesa najbogatijih koji čine jedan odsto stanovništva SAD.

Autor je profesor na Univerzitetu Kolumbija i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju