Šta je uspeh za generaciju koja tek stupa na scenu?

Kada je on rođen video rekorderi su već bili prošlost, nedugo potom u istoriju su otišli i vokmeni, a pejdžere su zamenili mobilni telefoni.

Sve te promene izazvane tehnološkim napretkom iz korena su promenile uslove u kojima je odrastao u odnosu na njegove roditelje.

„Sećam se iz rane mladosti da je bilo tih stvari, u kući smo koristili faks, na primer, ali nezamislivo mi je, što je valjda i logično, kako je nekada to funkcionisalo i koliko se toga promenilo. Neuporedivo je”, kaže Pavle Martinović, student druge godine na dva fakulteta – Matematičkom i Računarskom.

Za sada mu, kako kaže, ide dobro.

A kako i ne bi.

Otkada zna za sebe voli matematiku, vrlo brzo su krenula takmičenja, a uspesi su se potom samo nizali.

Poslednji, trenutno aktuelan, je onaj koji je sa timom ostvario prošle godine u Rumuniji, na regionalnom takmičenju programera.

„To je bilo fakultetsko takmičenje, timsko, prvo takvo na koje sam išao. Ranije sam išao na takmičenja iz matematike i informatike, ali ovo je malo drugačije, promena ritma i manje je naporno jer ne zavisi sve od tebe već imaš pomoć i drugih. Tri najbolje ekipe na tom takmičenju, među kojima smo i mi, plasirale su se za finale ovog juna, ali je zbog situacije sa virusom korona ono odloženo za jun naredne godine”, navodi Martinović.

Pre nego što je shvatio da ima talenta za programiranje, Pavle je bio posvećen matematici.

„Ne sećam se trenutka kada nisam znao matematiku. Bilo je to pre osnovne škole, kada sam počeo da rešavam prve zadatke, a u školi sam se posle bez problema snalazio”, priča Martinović, koji je i osnovnu i srednju školu završio u Beogradu.

Na takmičenjima je bilo izazovno i interesantno, a prvo na kojem je bio još u drugom razredu je „Misliša”.

Tu je dobro prošao, ali, napominje, nije bio čak ni najbolji u odeljenju. Nekad je brojao medalje i nagrade i misli da ih ima 32 ili 33, sa međunarodnih, ali i nacionalnih takmičenja.

„Dosta ozbiljno sam se takmičio iz matematike u osnovnoj i srednjoj, a programiranje je došlo usput. Uvek me je zanimalo, bilo mi je inspirativno, ali nisam bio previše vešt. Delovalo mi je da je potrebno mnogo toga da bi se napravio neki iskorak. Ali jedan drug me je ubedio da probam i tako je krenulo. Prvih godinu ili dve išao sam na sreću, ali kada sam video da mi ide dobro, odlučio sam da se malo uozbiljim i počnem ozbiljnije da radim”, priseća se Pavle svojih prvih koraka u programiranju.

Ova takmičenja su mu sada zanimljivija od matematičkih jer i uspeh i poraz deli sa drugim članovima tima.

„Svi znaju da matematičari ne vole da budu u centru pažnje i ako možemo da delimo slavu onda je to sasvim dovoljno. Da ne bude samo jedan, nego da sve zajedno preživljavamo”, kaže on.

Ljubav prema ove dve nauke Pavlu Martinoviću došla je spontano, nije bilo nagovora, niti uticaja roditelja, koji su advokati, a najviše toga je naučio u Matematičkoj gimnaziji, jer tamo, kaže, ima od koga da se nauči, i od profesora, ali i od učenika.

Nove tehnologije nisu samo „gubljenje vreme”

Oni koji su odrastali samo sa fiksnim telefonom i televizorom, veruju da su čitali više knjiga u odnosu na današanju omladinu.

Postoje rečenice koje često mogu da se čuju od starijih – da „klinci ne čitaju dovoljno”, da samo bulje u ekrane telefona, prave selfije i „gube vreme” po društvenim mrežama.

Pavle Martinović društvene mreže, kako kaže, koristi uglavnom za komunikaciju sa drugima, a kompjuteri su tu za igranje igrica.

Na pitanje šta je to što najčešće dele jedni sa drugima preko mreža, Pavle kaže da je to raznoliko, da koliko god neko bio štreber ne može samo da priča o matematici ili informatici.

„Pričamo o svemu što nam je zanimljivo i korisno bilo da je to u profesionalnom smislu, da se tiče nekog samonapredovanja, jednostavno širimo znanje. Na primer, ti nešto pročitaš, isfiltriraš i izvučeš iz toga najbolje i to šalješ nekom drugom da vidi. Isto to uradi i neko drugi. I onda se napravi unija svega najboljeg. To je sada mnogo lakše, sva istraživanja su dostupnija i komunikacija je dostupnija”, napominje naš sagovornik.

Možda bi upravo ovaj odgovor starijima mogao da pomogne da shvate da „blejanje u ekran” nije samo zarad jeftine zabave, već da mladi nove tehnologije koriste i za pametne stvari.

Da iz njih i sa njima uče.

Jaz koji postoji među generacijama nije od juče.

Pavle je rođen 2000. i pripada tzv. Z generaciji čiji su pripadnici rođeni u period od sredine devedesetih godina do kraja prve decenije XXI veka.

Njihovi prethodnici su „milenijalci”, generacija X obuhvata one rođene između 1965. i 1979, dok su oni rođeni posle Dugog svetskog rata „bejbi bumeri”.

To su ustvari bake i deke najnovije generacije mladih ljudi, sa kojima i postoji najveći problem u komunikaciji, što je i logično.

Civilizacija se munjevito razvija i isto koliko je starijima čudno svakodnevno igranje video igrica ili snimanje klipova za TikTok, toliko je mlađima nezamislivo odrastanje bez kompjutera i društvenih mreža.

Internet olakšava učenje i spaja ljude

Pavle uz osmeh pokušava da napravi paralelu i da proba da se stavi u situaciju kada svega ovoga što nam je zahvaljujući vrtoglavom razvoju informacione tehnologije sada dostupno, a nekada nije bilo ni u mislima.

„Sećam se priča o tome kako su takmičenja u programiranju izgledala ranih devedesetih – da su takmičari pisali na papiru, ili kucali, a onda se podaci ručno unosili, a sada postoje automatizovani sistemi, za vreme takmičenja šalješ rešenja i vidiš kako si prošao. Vi sada na internetu možete da nađete beskonačno podataka o tome kako nešto rešiti, a tada si morao sve sam, da nalaziš u knjigama, da prelistavaš”, priča Pavle.

Prednosti modernog doba za njega su očigledne, a Pavle ima odgovor i na pitanje da li je savremena tehnologija udaljila ljude jedne od drugih.

„Evo imamo sada primer – ne bi bilo gotovo nikakve komunikacije među ljudima da smo u nekom ranijem periodu, kada nije bilo interneta, društvenih mreža, jedino telefon. Da je korona bila pre 30 ili 40 godina imali bismo samo telefon za komunikaciju. Mnogo je lakše preživeti u modernim uslovima nego pre, ne mislim bukvalno preživeti, pre svega mentalno”, napominje on.

Programiranje je danas posao iz snova

Iako ima još vremena da odluči čime bi u životu mogao da se bavi, Pavle kaže da razmišlja o tome.

„Verovatno neću praviti igrice, mada možda, to bi verovatno bio posao iz snova. Tu je i matematika, zanima me istraživačka matematika, to je matematika zarad matematike. To je jedna varijanta, ali nisam siguran da li je to put kojim bih hteo da idem”, kaže Pavle.

To je težak posao, ističe on, jer moraš ceo svoj život da baziraš na tome, da konzistentno imaš neke pametne ideje, da rešavaš, da objavljuješ to, što je teško.

„Teško je konstantno smišljati nešto novo. Programiranje je, s druge strane, nešto industrijski i ne deluje toliko strašno, tu mi se čini da je manje neizvesno. Znaš šta radiš, kako radiš i zašto radiš, a u matematici radiš, čitaš, rešavaš neke stvari i da bi nešto napravio moraš da uradiš nešto što do sada niko nije uradio”, napominje Pavle.

I on, kao i dobar deo mladih, danas ima ideje, želje, ciljeve i vredno radi na tome da ih ostvari. Baš kao generacije njegovih roditelja, baka i deka. Savremena tehnologija će mu pomoći da to uradi na drugačiji, verovatno lakši način nego što je to bilo nekada.

Tome i služi.

Postoje istraživanja koja kažu da taj jaz sada više nije generacijski, već digitalni i da je sve stvar do čoveka.

Jer pojedini će rado sa unucima da đuskaju za potrebe društvene mreže, da slušaju muziku sa Jutjuba, dok će drugi doveka podsećati kako je bilo divno odrastati uz krpenjače i klikere u prašini.

A kada bi se skroz, ne samo na jedan trenutak, vratili u detinjstvo i shvatili da su oni tada imali televizore, struju, automobile, a samo generacija pre njih ni to, onda bi im postalo jasno da se svet menja, baš kao i perspektiva iz koje gledamo na njega i da na to ne možemo da utičemo.

Digitalni od rođenja

Generacija Z prva je generacija u istoriji za koju se kaže da je „rođena digitalna”. To znači da su rođeni, da su odrastali i da su se formirali u svetu koji je zbog ogromnog tehnološkog napretka značajno drugačiji u odnosu na generacije njihovih roditelja, baka i deka. Oko dve trećine ove generacije koristi društvene mreže kao primarni izvor informisanja. Tradicionalne medije ne prate ili to čine vrlo retko. U poređenju sa prethodnim generacijama, zabavu mnogo česte pronalaže u virtuelnom, nego u realnom svetu. Njihova društvena mreža odavno nije Fejsbuk, već su to TikTok i Jutjub. Internet i nove tehnologije ne doživljavaju kao gubljene vremena poput starijih generacija, već kao nepresušno more šansi. I zato se upravo u tom virtuelnom prostoru često nalaze njihovi poslovi iz snova i njihov put do uspeha. I to je možda i najbitnija lekcija o njima koju bi trebalo da nauči njihovo starije okruženje.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Odrastanje u digitalnom dobu – generacija koju još nismo razumeli” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.