Foto: J. Patarčić/DanasDa život i u poznim godinama može da bude ispunjen novim znanjima, poznanstvima i radom koji ispunjava dušu, najbolje se vidi u širokom osmehu Katice Čović, koja dočekujući svoj 80. rođendan volontira u Savremenoj galeriji Subotica, vodeći posetioce kroz aktuelne postavke.
Ko god da se utorkom prepodne zadesi u Savremenoj galeriji Subotica, dočekaće ga Katica Čović, jedna od članica “Kluba 60+” koji je ova ustanova kulture nedavno pokrenula u želji da svim građanima starijim od 60 godina omogući da se nađu u ulozi “vodiča” i tako posetiocima pruže osnovne informacije o izložbama, umetničkim delima i zastupljenim autorima.
“Ima jedno četiri-pet meseci kako sam se priključila, na nagovor moje snaje koja je pročitala oglas da se traže volonteri. Kažem ja njoj, ko će mene primiti sa ovoliko godina? Kaže, samo se vi javite i verovatno sam se prva javila”, otvara šalom razgovor Katica.
“Imala sam želju da to radim. Volim likovnu umetnost i imala sam jako dobrog profesora iz likovnog u osnovnoj školi, Silađi Gabora. On je bio baš poznati umetnik i profesor, a kad sam otišla u Učiteljsku školu, on je baš onda prešao u Učiteljsku školu, pa mi je i tamo predavao. Tako da, umetnost mi je ležala, zavolela sam je i privuklo me je slikarstvo da dođem, a naravno, i da popunim vreme”, kaže naša sagovornica.
Vedrog i pozitivnog duha koji širi na sve koji se nađu u njenom društvu, Katica objašnjava da je većinu života provela na Paliću, živeći sa mužem u porodičnoj kući.
Međutim, kada je preminuo, kuću je prodala i prešla da živi u stanu u blizini sina i snaje, ali se u gradu, kako kaže, “malo izgubila”.
“I onda me je ovo privuklo i jako sam zadovoljna što sam došla, zato što uživam u tome. Nijedan sastanak ne propustim, zato što to meni ispuni dan. Danas imamo ovo, sutra imamo ono, u petak imamo nešto drugo i onda mi ovako prođe usamljenost i dan”, zadovoljno će Katica.
“Mi ljude upoznajemo sa umetnošću, ali ne moramo previše da pričamo, zato što ovu umetnost svako doživljava na svoj način. Treba reći ko je uradio i baš su nam skrenuli pažnju da nikoga ne opteretimo sa previše informacija, jer ja na slici mogu da vidim jedno, a oni da vide nešto sasvim drugo i, prema tome, posetioci moraju sami doživeti, jer je savremena umetnost takva”, ističe Katica.
Upravo to je naučila za vreme dosadašnjeg volontiranja u Galeriji jer, iako izuzetno voli i ceni slikarstvo, priznaje da joj savremena umetnost nije bila bliska i da joj je trebalo vremena da počne da je doživljava na pravi način.
“Muž i ja smo jako voleli slike i celoga života smo na to davali novce, ono što smo imali malo viška. Kad je umro, neke sam podelila deci, neke ostavila sebi, ali savremenu umetnost nisam znala, jer su to bile sve one klasične stvari koje su poznati subotički slikari i oni sa strane radili. Ovde kad sam došla i kada sam videla savremenu umetnost, prve slike, jednostavno nisam znala kako to da doživim. Međutim, vreme učini svoje”, nasmejala se Katica.
“Ova umetnost daje bogatstvo boja i ko voli boje, zavoli i savremenu umetnost, jer velika je razlika. Nema mračnoga, kao što, na primer, slike koje imam u kući, na kojima je neki tužan detalj iz života naslikan, a ovo je uvek veselo kad gledate u te boje. To je moje mišljenje”, dodaje naša sagovornica.
Sada već, kaže, u Galeriji ima mnogo slika koje joj se dopadaju, a otkriva i koja joj je omiljena.
“Najomiljenija mi je gde su deca naslikana. To je na mene ostavilo najveći utisak i kad sam to videla, meni je odmah bilo lepo”, kaže Katica.
A decu su ispunila ceo Katičin život, jer je pre odlaska u penziju radila kao učiteljica.
“Ja sam celog života bila vesela, raspoložena, a pogotovo na poslu. Obožavala sam svoj učiteljiski posao. Obožavala. Pet puta da se rodim, opet bih bila učiteljica”, naglašava Katica.
Slušajući dok prepričava anegdote iz učiteljskog života, iz reči naše sagovornice se jasno može zaključiti da je sve svoje učenike volela, od kojih se mnogih i danas seća po imenu i prezimenu.
Posebne uspomene čuva iz škole na Makovoj sedmici, gde u trenutku kada se zaposlila, još uvek nije saobraćao autobus, ali njoj nije bilo teško da pešači svakog dana šest kilometara do posla i isto toliko u povratu do kuće.
“Samo mi je žao što nisam napisala knjigu, jer inače volim da pišem, sve te utiske koje sam tamo doživela. To su bila druga vremena, ona deca, ne mogu to da vam ni prepričam. Oni su toliko bili iskreni prema meni, da je to neverovatno. Ono je bio raj. Tamo sam radila 15 godina, nudili su mi da idem da radim u Učiteljsku školu, ali nisam htela. Rekoh ne, ovde ostajem”, odlućno će Katica.
“U školi meni nagrada nije bila plata. Nikad. Mi smo imali jako male plate, ali ta dečja ljubav koju sam osetila, to je meni bila veća nagrada nego bilo šta. To je ono što me drži i to me je držalo, i da se rodim, opet bih bila učiteljica ili opet bih radila sa decom obavezno, jer deca su onaj svet koji još nije iskvaren”, poručuje naša sagovornica.
Zbog toga je Katica izuzetno zahvalna na mogućnosti da volontira u Galeriji, jer se i ovde često susreće sa decom.
“Ovde dolaze srednjoškolci i ja se lako povežem sa njima, pa sam ih vodila i do tavana da vide i, zamislite, četiri devojčice iz tog razreda, one su iz Politehničke škole sa odseka za slikarstvo, kad samo sve obišli, one su otišle i vratile se sa jednom lepom žutom gerberom sa mašnicom i došle da mi se zahvale na lepom danu. Šta lepše mogu da doživim”, srećna je Katica.
“Dok zdravstveno mogu, dok umno mogu i dok me drže, ja ću dolaziti. Stanujem blizu, meni je ovo veliko zadovoljstvo, tu sam upoznala ljude, lepo sam se snašla i jako se dobro osećam. Volim ove ljude i vidim da su i oni mene prihvatili. Dok mogu, biću tu”, zaključuje Katica Čović.
Više vesti iz ovog grada čitajte na ovom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
