Šta misle predstavnici/e LGBTI organizacija o trenutnom položaju te zajednice u Srbiji

Da li je premijerka Ana Brnabić, autovana lezbejka, doprinela poboljšanju položaja LGBTI osoba ili nije?

Zašto je važno doneti zakon koji bi regulisao istopolna partnerstva?

Goran Miletić, član Organizacionog odbora Beograd Prajda: Položaj LGBTI osoba se sporo menja

Položaj LGBTI osoba u Srbiji je svakako mnogo bolji nego početkom 90-ih kada je homoseksualnost bila kažnjiva ili početkom 2000-ih kada smo tek dobijali prve zakone koji se tiče diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije. Zakonodavni okvir je sada drugačiji, bolji i mnogo je zakona koji zabranjuju ovakvu vrstu diskriminacije. Posle mnogo zabrana, pretnji i natezanja sa vlastima, konačno se Prajd dešava kao svaki drugi protest ili javni skup. Upravo je Prajd primer da se položaj LGBTI osoba u Srbiji menja nepotrebno sporo. Nije bilo potrebno povlačiti Zakon o zabrani diskriminacije iz procedure 2009. godine, niti zabranjivati Prajd pune četiri godine. Sada se slična opstrukcija pokušava sa Zakonom o registrovanim partnerstvima, koji će postati realnost pre ili kasnije.

Imati premijerku koja je otvoreno lezbejka je važna stvar i za mnoge zemlje gde je biti LGBT osoba prilično prihvaćeno, a kamoli za Srbiju. Ona jeste dolazila na Prajd svake godine i time pružila podršku i angažovala se oko izmena propisa koje se tiču trans osoba. Međutim, Zakon o registrovanim partnerstvima i Zakon o rodnom identitetu još nisu doneti, a premijerka je mogla da utiče na to, iako ova odluka zavisi od vladajuće stranke. Ostaje da se vidi da li će makar jedan od ova dva zakona biti usvojen tokom mandata ove vlade. Verujem i da će ovo biti očekivanje velikog broja gostiju iz Evrope koji će doći na EuroPride u septembru 2022. godine.

Postoje građani Srbije koji imaju LGBTI identitet i koji i po 30 godina žive sa svojim partnerima ili partnerkama, a koje zakon ne priznaje u svakodnevnim životnim situacijama. Oni ne mogu posetiti partnera u bolnici, ne mogu naslediti jedan drugog u slučaju smrti, ne priznaje se zajednička imovina, niti je moguća zdrastvena zaštita za partnera koji eventualno ostane bez posla. Priznavanjem ove zajednice niko u zemlji ne bi ništa izgubio, a nekim građanima bi se rešili problemi koje imaju. Što je najvažnije, ovo državu i ostale građane ne bi ništa koštalo.

Maja Šenk iz Organizacije za ljudska lezbejska prava – Labris: Mnoga naša prava se ne poštuju

Iako je došlo do nekog poboljšanja u posljednjih 10 godina, smatram da je položaj LGBTI osoba i dalje loš. Mnoga naša prava se ne poštuju, a zakoni koji nas štite najčešće se ne sprovode adekvatno. Prajdovi se i dalje održavaju uz ogromnu zaštitu i izazivaju negativne reakcije. Istopolna partnerstva još uvijek nisu pravno regulisana pa istopolni parovi i porodice žive u tzv. pravnom vakuumu.

Smatram da Ana Brnabić nije ni na koji način doprinijela poboljšanju LGBTI prava niti položaja zajednice. Jedina pozitivna stvar koja se desila je da je dijelom doprinijela vidljivosti zajednice, pa su tako i ljudi u ruralnim ili najzabačenijim područjima Srbije imali priliku vidjeti lezbejku na televiziji ili novinama, i to lezbejku koja je zasnovala porodicu u zemlji u kojoj je to nezakonito.

Procjenjuje se da LGBTI zajednica čini oko 10 odsto od ukupne populacije, što znači da u Srbiji oko 700.000 ljudi živi bez prava da stupi u zajednicu, da osnuje porodicu, da nasljeđuje, da se osigura na osnovu partnera/ke, mogućnosti da podignu zajednički kredit ili zajedno stiču. Potrebno je što prije reagovati i omogućiti jednaka prava svim građanima i građankama Srbije!

Jovanka Todorović iz Centra za prava LGBTIQA osoba – GETEN: Stigma prema trans osobama jako visoka

LGBTI osobe u Srbiji i dalje nisu ravnopravni građani i građanke našeg društva. Ono što primećujem kao pozitivnu promenu jeste veće razumevanje problema koje imaju LGBTI osobe, i sve ozbiljniji konsenzus da se urede velike pravne praznine koje predstavljaju osnov za diskriminaciju. Ono što i dalje predstavlja veliki problem jeste nasilje u primarnoj porodici, usled nespremnosti roditelja da prihvate svoje LGBTI dete, vršnjačko nasilje i problemi pri zapošljavanju. Kada su u pitanju transrodne osobe (osobe čiji se rodni identitet razlikuje od pola pripisanog po rođenju), problemi se dodatno usložnjavaju. Stigma i distanca prema ovoj zajednici je jako visoka. Uz to, na našem tržištu je duže vreme nestašica hormona, a pored toga, hormoni, iako obavezni za sve trans osobe koje su hirurški prilagodile svoje telo, nisu na beloj listi, odnosno nije ih moguće uzeti besplatno uz recept. Geten je prošle godine uradio istraživanje o potrebama trans zajednice u kojem su učestvovale 72 trans osobe, i od onih ispitanika koji su zaposleni trećina je doživela neki oblik nasilja ili diskriminacije prilikom zapošljavanja koji imaju veze s rodnim identitetom. Veliki problem predstavlja i neujednačena praksa izdavanja ličnih dokumenata sa izmenjenom oznakom pola. Zajedno sa Ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave, Geten će naredne dve godine sprovoditi treninge za matične službe u 23 opštine u Srbiji.

Iako prva premijerka iz LGBTI zajednice nije direktno doprinela promeni (ni primeni) nijednog zakona, strategije ili nekog drugog pisanog dokumenta koji bi suštinski poboljšali položaj LGBTI osoba u Srbiji, samo postavljanje na najvišu poziciju u državi bi uticalo na jednu važnu stvar – da položaj, problemi i uopšte, postojanje LGBTI osoba budu zastupljene teme u javnom diskursu. Kao premijerka, propustila je priliku da usmerava rad nadležnih ministarstava u pravcu regulisanja pravnih praznina, poput zajednica života istopolnih parova i regulisanja pravnog priznanja roda. Ona sama je u neregulisanom odnosu sa svojom partnerkom i detetom i neshvatljivo mi je da nema senzibiliteta prema svom ličnom problemu. Stičem utisak da premijerka ne želi da inicira nijedan zakon koji bi doprineo većoj ravnopravnosti LGBTI osoba, kako joj se ne bi zamerilo da se time bavi iz sopstvenih interesa.

Regulisanje istopolnih partnerstava je apsolutni pravni prioritet koji bi regulisao sivu zonu zajednica života dvoje ljudi, ali bi to, pre svega, bio jedan human čin prema svim istopolnim parovima i njihovoj deci. Činom sklapanja partnerstva stiče se pravo tretiranja partnera i partnerki kao članova porodice u različitim životnim situacijama, osiguranja, izdržavanja, medicinskih tretmana, poreskih olakšica, i reguliše se čitav niz imovinsko pravnih odnosa. Regulisanje istopolnih partnerstava se nalazi u nacrtu Građanskog zakonika kao važno pitanje, ali njegovo donošenje neće odmah urediti ovu oblast, zapravo biće potreban poseban zakon, a model takvog zakona je uradila organizacija Labris.