Šta nas čeka u 2019. u svetu medija i novinarstva?

Najave mnogih relevantnih tumača medijske svakodnevice nisu optimistične. Konkretnije, brojne su procene da će godina koja dolazi biti još teža za medije, a da će njihovo funkcionisanje i način rada obeležiti još negativnije pojave od onih kojima smo svedočili u prethodnoj. Pre svega, imajući u vidu da se približava okončanje „Bregzita“ i intenziviranje priprema za izbore u SAD 2020, dešavanja koji će neizbežno doneti mnogo globalne tenzije i buke u radu medija.

Samim tim, rašće i potreba za netačnim i neprofesionalnim izveštavanjem, koji će često bivati predstavljeni kao legitimni glasovi druge strane“. DŽejms Vahutu upozorava na takav epilog, koji je, kako konstatuje, moguće sprečiti jedino i samo ako novinari i mediji odluče da zauzmu stav i ponovo razmisle o trenutnom „statusu kvo“. On stoga ujedno opominje i publiku, savetujući joj oprez, jer će, kako takođe predviđa, ritam medijskog izveštavanja, obeležen spektakularističkim i visokotenzičnim tonovima, u novoj godini biti prebačen u veću brzinu.

U vreme kada su mediji izloženi svakodnevnim napadima sa strane, novinari imaju dva generalna pristupa takvim problemima: ignorišu ih ili pokušavaju da nađu način da se obrane. Relevantna istraživanja sugerišu da novinari moraju da brane svoju profesiju; otvoreno i direktno, ali i da takav stav treba da imaju i zastupaju i u sadržajima koje pripremaju. Kao ključni argument za takav stav, oni navode to što će publika uvek više verovati medijima kada oni i sami prezentuju mišljenja koja su u funkciji odbrane novinarstva, među ostalim sadržajima koje izlažu.

Jedno od njih je istraživanje s naslovom „Checking Facts and Fighting Back: Why Journalists Should Defend Their Profession“, objavljeno u decembru 2018, a realizovano u organizaciji „PLoS ONE“, mreže naučnih istraživača iz svih delova sveta. Istraživanje je obuhvatalo petodnevni eksperiment i uzorak od 1.187 odraslih Amerikanaca. Oni su regrutovani preko Amazonove aplikacije a kako bi čitali različite vesti na prilagođenom online portalu, i potom je ispitivan njihov odnos prema sadržajima koje su pročitali.

Istraživači su otkrili da izlaganje činjenicama i sadržajima koji direktno brane novinarstvo nisu pojedinačno imali efekta na poverenje u medije. Situacija se, pak, izmenila, kada im je ponuđeno da vide i drugačije usmerene sadržaje, jer je uočen značajan pozitivan efekat. Isti slučaj je bio i kada je reč o uverenju učesnika da mogu saznati istinu o političkim pitanjima, a na rezultate nije imala uticaja politička pripadnost ispitanika. Zaključak ovog istraživanja, jeste to da će novinari, šta god da rade, kod solidnog dela publike ostavljati utisak da su pristrasni, što znači da treba da biraju kvalitetno novinarstvo, bez obzira na politička i druga opredeljenja publike.

Nikolas DŽekson je jedan od mnogih koji konstatuju da publika danas ipak sve više obraća pažnju na to kako ih mediji informišu i ima instrumente da preispituje i reaguje na sadržaj koji im se plasira. Zaposleni u medijskim redakcijama stoga više razmišljaju i o načinima za suzbijanje nepoverenja publike i bolje pozicioniranje kod publike, kao najpouzdanijih izvora informisanja. Rezultat takvih nastojanja jeste i „otvaranje“ medijskih procesa za oči javnosti.

DŽekson stoga procenjuje da ćemo ubuduće videti više transparentnosti u radu medija, i da će i sam uređivački proces u okviru njih biti inovativniji i otvoreniji, jer će ih na to primorati konkurencija, koja će se takođe otvarati prema publici i dozvoliti joj da prati i vrednuje njihov rad. Reč je, stoga, o uzajamnom procesu razvoja, koji znači učenje i usavršavanje obe strane (medija i publike). Ema Kerju Grovum takođe smatra da mediji treba da prihvate da će predstojeća godina biti godina lojalne publike, jer suština nije u njenoj širini i brojnosti, već u posvećenosti i privrženosti.

Uspešne medijske kuće su zapravo one koje teže izgradnji svoje publike i iskrenog odnosa prema njoj: odnosa poverenja između publike, novinara i novinarstva – sadržaja koji se publikuje, a ne one koje po svaku cenu teže uvećanju svoje publike kroz povećanje „saobraćaja“ na platformama.

Tokom protekle decenije, usled potresa izazvanih uticajem novih tehnologija, vrhunska moneta – vrednost za medije i njihove izdavače bila je, pre svega, obim i brojnosti publike: broj posetilaca, pregleda stranica, vreme provedeno na veb-sajtu, klikovi…

Problem je, međutim, to što kvalitetno istraživačko novinarstvo, ono koje će, bez obzira na sve, uvek biti važan i uticajan akter u društvu i vrsta novinarstva koju ljudi najviše trebaju, retko privlači dovoljno takve monetizacije, a kako bi bili podržani njegovi visoki troškovi proizvodnje. Danas je, naime, prilično jasno i to da ove troškove nije moguće kompenzovati kroz prihoda od oglašavanja koje postoji u okviru tako usmerenih medijskih platformi.

S druge strane, u međuvremenu, digitalna zajednica je, pak, preplavljena stranicama i sadržajima koje nude reciklirane, neproverene, senzacionalističke, a često i sasvim izmišljene priče, koje nastaju i šire se gotovo bez ikakvih troškova.

Naime, takav sadržaj košta malo, a prosečnom čitaocu može izgledati dovoljno sličan stvarnim vestima i stoga prihvatljivim da bi se opredelio za njega. U prošlosti su različiti algoritmi pomagali rast popularnosti takvih sadržaja, ali je posebno zabrinjavajuće to što danas menadžment medija, uviđajući uspeh takvog modela izveštavanja, svoj način rada i sadržaj sve više „niveliše“ prema takvoj „konkurenciji“ i prilagođava im se. Samim tim, otežan je i posao publike, kojoj je sve teže da razlikuje kvalitetne vesti od dezinformacije.

Met Skibinski zato upozorava da su kvalitet i pouzdanost zapravo nove monete za medijske kuće i da su tri osnovna razloga za to. Prvo, sve više njih shvata da im budućnost prilično zavisi od prihoda od potrošača, a ne samo od oglašavanja. Drugo, pod pritiskom korisnika i regulatora, oni sve više preduzimaju korake koji bi trebalo da utiču na to da se smanji mogućnost da se nekvalitetni sadržaji šire i na njihove platforme. Treće, verovatno i najvažnije, sama publika sve glasnije reaguje na nekvalitetne sadržaje i traže one kojima mogu verovati.

Suštinski gledano, sve ukazuje na to da nam predstoji vreme kada se moramo vratiti važnosti izvornih novinarskih načela, koji danas mnogi nazivaju praznim frazama i idealima. To su zapravo i osnovni standardi novinarstva koji su već vekovima poznati, ali koji u današnjem medijskom okruženju počinju da imaju veću važnost za publiku, ali i za medije i njihove vlasnike i upravljače, nego što je do bio slučaj ikada do sada.