Šta povezuje posete Antonija Gutereša Moskvi i Karen Donfrid Balkanu?

Sada mu ni takva ideja ne bi prošla u svetskoj organizaciji.

Poslednja u nizu ideja ograničavanja ruskog uticaja u svetu preko UN jeste pokušaj uvođenja starateljstva nad pravom veta.

Tako bi pred svako ulaganje veta u UN, ta država trebalo da dostavi obrazloženje Generalnoj skupštini UN koja bi potom raspravljala o njemu, odobravala ga ili odbacivala.

Uz ovu, još uvek nije napuštena ideja da bi Rusija mogla da bude isključena ili suspendovana iz Ujedinjenih nacija.

Jedina zemlja koja je ikada bila isključena iz globalne svetske organizacije, koja se tada zvala Liga naroda, bio je upravo Sovjetski Savez posle napada na Finsku 30. novembra 1939.

Sadašnji generalni sekretar svetske organizacije, Antonio Gutereš, nema slične ideje, ali nema ni lak zadatak da se nosi s položajem Rusije u UN.

On se javno požalio da niko iz Moskve nije razgovarao s njim, niti je dobio odgovor na želju da poseti Moskvu. Iako bi bilo logično da generalni sekretar svetske organizacije bude među prvima koji obilazi sukobljene strane, Guterešu je to uspelo tek 64. dana sukoba.

RAZLIČITA TUMAČENJA: Moskva ima i posebne razloge da bude nezadovoljna svojim položajem pod Gutereševom upravom, iako je upravo Rusija imala presudan uticaj na njegov izbor.

Ruska misija u UN onemogućena je da deluje jer su SAD izbacile gotovo sve njene diplomate, a sve to prošlo je bez ikakve reakcije prvog čoveka UN.

Ruskom predsedniku u telima UN i na samom Savetu bezbednosti, pripisuje se odgovornost za ratne zločine, što liči na pravljenje osnove za optužbu pred nekim od međunarodnih tribunala.

Zbog toga, čini se, Putin nije ni bio preterano ljubazan u razgovoru s Guterešom, a na licu nije mogao da se vidi ni trag osmeha.

Na kraju, ipak je pristao da se UN po prvi put pojavi na terenu Ukrajine u humanitarnoj ulozi, zajedno sa Crvenim krstom.

A zatim je ruski predsednik obrazložio da se, prema njegovom shvatanju, pravna osnova za rusku akciju nalazi na Balkanu.

„Veoma sam dobro upoznat, lično sam čitao dokumenta Međunarodnog suda UN o Kosovu. Dobro se sećam odluke tog suda gde piše da prilikom realizacije prava na samoopredeljenje određena teritorija bilo koje države nije u obavezi da traži dozvolu od centralnih vlasti da proglasi svoj suverenitet. To je rečeno u vezi Kosova i to je odluka Međunarodnog suda. Tu odluku su svi podržali. Lično sam čitao sve te komentare organa SAD, evropskih zemalja, svi su to podržali. Ako je to tako, onda DNR i LNR imaju isto pravo da proglase svoj suverenitet, ne obraćajući se centralnim organima vlasti Ukrajine, jer je presedan napravljen. Da li je to tako? Da li se slažete sa ovim“, upitao je Putin.

„Ujedinjene nacije nisu priznale Kosovo, zar ne“, uzvratio je generalni sekretar UN.

„Da, naravno, ali sud jeste. Pustite me da završim ono što sam želeo da kažem. Ako postoji presedan, republike Donbasa mogu da učine isto. To su oni uradili, a mi smo, pak, imali pravo da ih priznamo kao nezavisne države. Mnoge zemlje širom sveta su to uradile, uključujući naše zapadne protivnike, sa Kosovom. Mnoge države su priznale Kosovo. Činjenica je da su mnoge zapadne zemlje priznale Kosovo kao nezavisnu državu. Isto smo uradili i sa republikama Donbasa. Nakon toga su tražili od nas da im pružimo vojnu pomoć da se obračunaju sa državom koja je pokrenula vojne operacije protiv njih. Imali smo pravo da to uradimo u potpunosti u skladu sa Poglavljem VII, članom 51 Povelje UN, zaključio je ruski predsednik.

KOSOVO I KRIM NISU ISTO: Sada, recimo, da je umesto Gutereša, na drugom kraju stola dugog četiri metra sedela Karen Donfrid, umesto što je bila u Beogradu, da li bi ona pritrčala da zagrli ruskog predsednika i zahvali mu što je priznao Kosovo?

Sasvim sigurno, ne bi.

Rusko-američka rasprava o Kosovu traje od trenutka kad je postalo jasno da Rusija, ali i bilo koja druga zemlja koja ima dovoljno vojne moći, može da krene putem koji su prethodno utabale SAD i NATO.

Shvativši to, SAD su pokušale da taj put učine neprohodnim.

Kad se Obamina administracija pozvala na intervenciju na Kosovu iz 1999. kao na presedan uoči planirane invazije na Siriju, brojni pravnici su istakli da Kosovo nije presedan za zakonitu međunarodnu akciju.

Kosovska intervencija je prekršila Povelju UN, ali je Zapad bio manje zabrinut zbog te činjenice, a više zbog potencijalnog ograničavanja presedana vojne intervencije.

Majk Metison iz Stejt departmenta slavno je rekao da je NATO pokušao da opravda akciju na način koji „ne bi oslabio međunarodno pravna ograničenja na upotrebu sile“, a naveo je kontekstualne faktore koji su prethodili intervenciji kao „pragmatično opravdanje osmišljeno da obezbedi osnovu za upotrebu sile bez uspostavljanja novih doktrina ili presedana koji bi mogli smetati pojedinačnim članicama NATO ili kasnije kriviti Alijansu ako drugi zloupotrebe ovaj slučaj“.

Rusija nije nikad prihvatala intervenciju na Kosovu i nezavisnost Kosova, i verovatno se dvostruko zgražala nad predloženim oslanjanjem Obamine administracije na kosovski presedan kao opravdanje za svoju, skoro izvedenu, invaziju na Siriju.

Opravdanje američke intervencije u Libiji uz pomoć kosovskog presedana nije bilo previše istaknuto u javnosti, pre svega zbog toga što se intervencija nije dogodila.

Detalji su opisani u knjizi novinara NJujork tajmsa Čarlija Sevidža – Power wars (2015).

Ali, Rusija se sada poziva na Kosovo i na intervenciju iz 1999, te proglašenje nezavisnosti Kosova iz 2008, kao podršku pokretu za nezavisnost Krima.

Sergej Lavrov tada je izjavio: „Ako je Kosovo poseban slučaj, onda je Krim poseban slučaj; jednako je poseban“.

Izjava američkog predsednika Obama, prilikom posete Briselu 26. marta 2014, izložena je poruzi međunarodne javnosti. Obama je u 40-minutnom govoru naglasio da poređenje ruske intervencije na Krimu sa angažovanjem NATO na Kosovu i u Iraku „ne stoji“.

„NATO je intervenisao tek pošto je narod Kosova godinama bio sistematski zlostavljan i ubijan. A, Kosovo je napustilo Srbiju pošto je organizovan referendum, koji nije bio van okvira međunarodnog prava, već uz pažljivu saradnju sa UN i kosovskim susedima“, rekao je tada Obama.

„Ništa slično tome nije se desilo na Krimu“, zaključio je američki predsednik.

POSEBAN SLUČAJ: Težinu ovoj neistini daje ne to što je Obama pogrešio kad je rekao da je organizovan referendum, iako nije, nego da je referendum organizovan „uz pažljivu saradnju sa UN i kosovskim susedima“ (među koje je, verovatno, ubrojio i Srbiju), što bi moralo da garantuje njegovu nesumnjivu legitimnost.

Obama je zatim nastojao da umanji ovu grešku time što se prebacio na tvrdnju da je „Kosovo poseban slučaj“ ili „jedinstven slučaj“.

„Nismo na to nikad gledali kao na presedan, ali bilo je zemlja koje su na to tako gledale i to i dalje čine“, rekao je DŽejms Pardju, nekadašnji američki specijalni izaslanik za Balkan.

Jedan od glavnih pravnika u administraciji predsednika DŽordža Buša, DŽon Bilindžer Treći, rekao je da su SAD veoma brižljivo naglašavale da je Kosovo jedinstven slučaj – sui generis i da ne predstavlja presedan koji bi se mogao primeniti bilo gde drugde.

Sve to potvrđeno je obimnim mišljenjem glavnog pravnog savetnika Bele kuće iz 2011, koji je tek tada pravno ocenio i legalno opravdao kosovsku akciju stavom da predsednik ima ovlašćenje prema članu II da sprovodi humanitarne intervencije bez odobrenja Kongresa gde se obimno i sa odobravanjem citirao kosovski presedan.

Karen Donfrid je takođe osetljiva na poređenja američkog i NATO napada na Srbiju 1999. i ruskog napada na Ukrajinu, pa je neuobičajeno oštro reagovala na pitanje novinara RTS prilikom njene martovske posete Srbiji.

„Da počnemo od toga da ovo nije 1999. i da je takvo poređenje pogrešno, čak i opasno. LJudi sa Zapadnog Balkana, uključujući Srbe, preživeli su bedu i smrtna stradanja tokom 1990-ih zbog nacionalizma i podela. Mi odbijamo da ti događaji na bilo koji način opravdavaju ruski nelegalni i neizazvani napad na Ukrajinu“, rekla je ona.

Pitanje, „ako važi za Kosovo, zašto ne važi za Krim“ ima i drugu varijantu – „ako važi za Kosovo, zašto ne važi za Banjaluku“?

Američka zvaničnica je posle Beograda bila u Sarajevu, gde je insistirala na centralizaciji državnih funkcija. Sjedinjene Države ne nastoje ukinuti Republiku Srpsku, ali SAD neće „da stoje po strani dok sadašnje rukovodstvo ReS nastoji da razbije državu“, a „BiH mora ponovo da se fokusira na vraćanje funkcionalnosti državnim institucijama i na reforme koje su potrebne kako bi zemlja napredovala na svom evroatlantskom putu“, poručila je Karen Donfrid u Sarajevu.

Previše je mesta u svetu gde će da se primeti neujednačeni kriterijum o tome šta se može, a šta se ne može, šta je dozvoljeno, a šta nije, da bi se mislilo kako niko neće da posegne za onim tumačenjem koje mu odgovara. Prvenstveno na Balkanu.

Upravo svest da sada ukrajinski sukob ide balkanskom matricom, sa svim njenim greškama, promašajima i zabludama, a da su pre i posle njega tuda išli ili će tek ići i drugi sukobi, od Kurdistana do Katalonije, pokazuje sada, a pokazivaće i u budućnosti neminovnu dalekosežnost posledica NATO napada na Srbiju.

One će ići svojom logikom nezavisno od toga kako se Srbija bude postavila prema Kosovo i prema Ukrajini.

Kosovo je slučaj, bez obzira da li se sve finese poklapaju, sa ukrajinskim i drugim događajima, koji neće tek tako i ne tako brzo, isprazniti svoj eksplozivni potencijal.