Šta preostaje čoveku nego da mesečari

Mene obeležilo da budem Ovakav. Evo još poezije, Raša Livada je pevao: Ako si od dana: Idiu dan/ ako si od noći: Idi u noć. Biće da sam otišao na treću stranu, u Mesečinu, kad se saberem, ovo što bilo, što jeste, nije ni san, ni java.

***

Nedavno sam radio intervju sa Dejanom Mijačem, na temu, a koja bi druga bila, ovog našeg ludila, pa uzeh velim da nema stida i srama, potegnem Njegoša, njegovu, da svak je rođen da po jednom umre. A Mijač reče, odgovori, da to više nisu vrednosti ovog vremena, iz svakojakog bašibozuka su se izmetnule druge „vrednosti“, danas je sramota da te nečega, bilo čega, bude sramota. I po tome mi se čini da nisam od ovoga sveta, da sam totalno otišao u Mesečinu, da ne upotrebim neku drugu, kolokvijalniju, aut reč.

***

Rođen sam u Valjevu, ali kako su moji – otac Živojin, livac u „Krušiku“, majka Nada, konfekcijski radnik – oboje radili, dali su me na čuvanje babi Ruži, selo Gunjaci, kod Pecke, opština Osečina, na čuvanje. Kod nje sam bio do polaska u školu. Bilo je to seosko zadružno domaćinstvo, ognjište, voda u drvenim kofama, zreo kajmak u vruća proja lopticama, pržena jaja zapečena sa obe strane, trešnje i kruške visoke ko šuma…

***

Prvi dan u školi, koja bila u zgradi gde danas Valjevski muzej, plakao, jedva me odvojili od majčine suknje. Sa roditeljima stanovao u iznajmljenoj sobi, u Tešnjaru. Ispod sobe bio čovek koji je pravio kožuhe, preko puta kafana „Mali Pariz“, kaldrma, za leta, rojevi insekata oko uličnih sijalica. Zadenuo očevu ručnu „Doksu“ za pojas kratkih pantalona, kao starije čike koje su tu negde gurale džepne satove, u trčanju sat ispao, a da nisam primetio… Začudo, nisam dobio batine.

***

Na polugodištu trećeg razreda otac dobio stan, prema „Krušiku“, do rečice Ljubostinje, u Bolničkoj ulici, koja se graničila sa Radničkom kolonijom. Premestili me u školu koja bila bliže novom stanu. Znalo se, po ceo dan, igrati ševe na igralištu „Mladog radnika“, koje bilo preko Ljubostinje. Hleb namazan mašću, odozgo crni luk. Nisam voleo mast posutu šećerom. Nisam voleo spanać, jer je po vrhu tanjira plivalo mleko pomešano sa masnoćom…

***

U čuvenu Valjevsku gimnaziju se upisao jer, iako odličan, nisam bio najbolji iz matematike. Na kraju drugog razreda, pošto sam na času psihologije „izdominiro“ Froma, poznati profesor Mijan javno rek'o da sam najpametniji u školi. Kao najpametniji, sledeći razred ponavljao, s tim da su me, „zbog negativnog uticaja na druge učenike“, isterivali iz škole. Nisu me primili ni u Savez socijalističke omladine, iako su tu, po automatizmu, učlanjivani svi srednjoškolci. Pisao, objavljivao pesme, u školskom listu. Zaljubljivao se svaki dan. Imao susret sa alkoholom, od koga povrać'o ko lasica. Završio gimnaziju, sa dobrim ocenama iz društvenih predmeta, diplomski mi bila „Tisa“ Stevana Raičkovića.

***

U to vreme, 70-e, pa i neke osamdesete, glavni, kao u takoreći svakom mestu, bio korzo. Momci bi stajali, kao u nekom špaliru, a cure prolazile između. U Valjevu je to bilo u glavnoj, Karađorđevoj ulici, „Između pošte i suda“, što je Matija Bećković i opevao kao mesto susreta sa Verom Pavladoljskom… Nije taj korzo bio samo međusobno šacovanje, bio je to kompletan provod, razna edukacija se tu vršila…

***

Kad došlo vreme za fakultet, ja sam se, jelte, informis'o, odlučim se za pedagogiju, video da ima psihologije, sociologije… i prijavim se u Novom Sadu. Izgleda da sam to sa pedagogijom dobro nanjušio, jer mi je ceo život trebao dobar pedagog. Nisam imao dovoljno bodova za redovnog studenta, a ne prijavim se za vanrednog… Majka me prijavi na Pravni u Kragujevcu, i ja odem. Studirao sam kratko i dominantno. Položim Odbranu i Istoriju države i prava, kod čuvene Ljubice Kandić, sećam se, od 122 studenta samo četvoro položilo, dve šestice i dve sedmice, mene zapala sedmica. Na letnjem raspustu se uhvatim društva iz kraja, gde su se drugačije polagali ispiti, i načisto zabazam. Nisam se ni vratio u Kragujevac, niti sam više izlazio na ispite. Tog leta, sa komšijom Makijem – Arsenijević Bogoljub, čuveni buntovnik iz 2000 – prošao, što brodom, što stopom, celu Jadransku obalu, od Bara do Kopra.

***

Tek, u januaru '79. pozovu mene u vojsku, majka me prijavila da me spasi društva, izmolila lakši rod, dobijem sanitet u Trebinju. U Trebinju bio na obuci, izvlačio ranjenike, popeo se na Leotar, veći deo vojske proveo u Puli, u Garnizonoj ambulanti pisao dijagnoze. To je bio provod, leta '79. odgledao ceo Pulski festival.

***

Što se kaže, nisam se ni skinuo, roditelji prijave, dobijem poziv za rad u „Krušiku“, vojna fabrika, oko 10 000 zaposlenih. Radio u tzv. namenskoj proizvodnji, radionici u kojoj su se pravila punjenja za ručni bacač. U rešenju „polukvalifikovani pirotehničar“. Tako mi polukvalifikovano prođe desetak godina. Telio sam se, obavezno koristio sva bolovanja, nema od čega nisam bio bolestan, i sve neradne dane na koje sam imao pravo. Jbg, bila platica, solidna.

***

Za sve to vreme mene kao polukvalifikovanog pirotehničara, glava, pa i telo, su mi bili na drugoj strani od te egzistencijalne prinude. Pisao sam poeziju, dobijao i neke nagradice, i čitao, čitao, čitao. Nije to bila beletristika i drugo štatijaznam štivo, već dobra literatura. Naročito sam se, zahvaljujući „Književnoj reči“ iz tih godina, primio na poljsku poeziju, Tadeuš Ruževič, Česlav Miloš, Adam Zagajevski… Pismo Raše Livade mi je bilo obavezna literatura. Ako nisam postao pesnik, postao sam dobar čitač. A čitači nam, dobri čitači, kako skoro reče Milisav Savić, nedostaju više nego pisci.

**

Sredinom osamdesetih sam počeo da sarađujem sa podlistkom Omladinskih novina za Podrinsko-kolubarski region pod nazivom „25. maj“ koje su netom postale „NON“, tu sam objavljivao neke lirske zapise, i članke iz kulture, počeo da pišem i za „NON“… Važan detalj u svemu tome je što sam tada upoznao Slavišu Lekića, i to društvo, sedelo se u Grgeču, dijagonalno od Pravnog,posle se nastavilo, preko Kluba Borbe, teralo sve do Zlatnog opanka.

***

Prvi tekst u „Borbi“, krajem osamdesetih, je bio o spomeniku Desanki Maksimović, nešto kako školska deca izdvajaju harač za spomenik, pa se tu Desanka mnogo iznervirala. Mislim da je tekst pustio Boža Andrejić, a „NIN“ je reagovao sa replikom na tri strane, kao, eto, kako nišči daju sebi na značaju parazitirajući na imenu velike pesnikinje. Onda sam sporadično, pa sve češće, počeo da objavljujem u „Borbi“, da bi ubrzo postao paušalac, što će reći saradnik koji je imao stalan mesečni prihod.

***

Dopisnik „Borbe“ iz Valjeva sam formalno postao u septembru '91. Pozvao me tadašnji urednik Manjo Vukotić, ali mislim da je tome zaslužan Ivan Mrđen, koji je tada bio direktor. Kao dopisnik se nisam držao opisa posla, odnosno svoje teritorije, što zna urednica Zaga Milošević, već sam pisao i priloge za kulturnu i političku rubriku. Valjevo je tada, u staroj Jugoslaviji, bilo interesantno, „prestonica“ Vuka Draškovića, Šešeljevo suđenje Titu…

***

Možda je važno i da sam tih godina počeo da se družim sa Radovanom Beli Markovićem, čudovištem od pisca, koji je tada radio kao novinar u valjevskom „Napredu“. Šta reći, živelo se, a naročito pilo, baš za hapšenje.Sportski rečeno, imali smo jaku momčad, stalnu postavu od još nekoliko ljudi, retko je tu ko mogao ući sa klupe za rezervne igrače. Tih godina, sa Belim, zalutam u Beograd, i dok kontamo gde predahnuti, kažem ja, pri nekoj inspiraciji, da bih voleo da radim u „Vremenu“, a on odgovori da sebe vidi u „NIN“-u. Na sreću po srpsku književnost Beli se ubrzo posvetio isključivo svojim „stvarnim pričama iz izmišljenog života“, a ja sam, u septembru '93, na poziv Žarkovića, postao novinar „Vremena“. Kako sam se osećao, pa mnogo dobro sam se osećao u toj reprezentaciji srpskog novinarstva. Jednom sam napisao da sam se osećao kao akademik, francuski, pa mi je, kasnije, u NSPM Basarinog Đoke, u nekoj paraesejistici na mnogo strana, zamereno da sam izdajnik, jer se pored žive Srpske akademije osećam kao francuski akademik.

***

Nije u „Vremenu“ išlo tek tako, bilo je tu bojažljivosti, respekta. Sreća moja da su urednici, Žare i Švarm, osetili da me treba „pustiti“, toliko da je lektorima zabranjeno da intervenišu u mojim tekstovima. Tako sam se legitimisao tim „frljanjem sa jezikom i padežima“, koje je ustvari bilo i u funkciji distanciranja od blebetanja inih političara i pojačavanja slika u kompoziciji teksta. Kako bilo, zapažen sam kao incident u novinarstvu, došlo dotle da se o meni pišu seminarski i diplomski radovi na žurnalistici…

***

Kakav sam, „istakao“ sam se i u ratovima koje Srbija nije vodila. Oba puta mobilisan. Prvo me, 91. spas'o Mrđen, kao direktor „Borbe“ poslao depešu da sam član ratne redakcije, a '99. Miša Brkić me oslobodio u Generalštabu. Sa konvojima pomoći, koji su išli odavde, stigao na razne strane, do Borova sela, Tenje, Gline, Nevesinja, Teslića, Knina, Foče… gledao kako razgaćeni dobrovoljci, nasumice, iz tenkova, gađaju Vukovar, u Borovu selu, u svinjcu, razgovarao sa zarobljenim Hrvatima, snimio srušenu Aladža džamiju u Foči, ispod koje su smrdeli zapaljeni leševi, ušao u fočanski zatvor pun zatvorenih Muslimana… i o svemu tome pisao. Kako, pa tako da mi je, recimo, tekst iz oslobođene Srebrenice, objavljen u „Vremenu“, preneo „Dnevni avaz“.

***

Da objavim knjigu, nije mi bilo na kraj pameti. Prvi mi to, pri susretima na raznim događajima, sugerisao Matija Bećković, pitavši me, zašto svoje tekstove ne saberem u knjigu. Onda mi je Slaviša Lekić, u „Statusu“ objavio prvi izbor, Čevapčiči su bili otlični. Drugu knjigu sam spremio Vasi Pavkoviću, koji je hteo da je objavi u „Narodnoj knjizi“, ali se to nije dogodilo jer je gazda Miličko prop'o. To je objavilo „Vreme“, kao i sledeće dve knjige.

***

Moram da velim da su ove knjige umnogome pomogle da i doslovno preživim. Naime, sve tiraže sam uspevao da prodam, a sve pare su išle meni. Ovde moram da istaknem još jednu neobičnost, a to je Đorđe Matić, „naš“ čovek, rodom iz Zagreba, koji je devedesetih otišao iz ovog sranja i završio u mestašcu pored Amsterdama. Vrsni pesnik i esejista krležijanskog prosedea. Nikad se lično nismo upoznali, a napisao je nekoliko predgovora za moje knjige, bez ostatka me branio kad su me ovdašnje Đoka patriote napadale…

***

Novinarstvo se, kao i sve u ovoj zemlji, urušilo. Ali, ne samo od sebe. državi odgovara da novinarstvo bude rijaliti realistično, agencijsko i bezlično, da uloga medija bude svedena na prenošenje blebetanja njenih čelnika. Pokažite mi Stojana Cerovića, neka bude i Aleksandra Tijanića, koga je srpsko novinarstvo dalo u poslednjih deset, dvadeset godina. Afirmišu se i favorizuju septičke jame i druga bunjišta, ono od čega treba okrenuti glavu. Vidimo koji mediji, i koji autori, kakvi mediji, i kakvi autori, su ideal ovome što se predstavlja kao Najbolji u istoriji. A samo treba gledati, i opisivati.

***

Nedavno sam dobio nagradu „Jovan hadži Kostić“, za novinsku satiru, bio sam malo iznenađen, jer pišem o realnim događajima i realnim ljudima. Onda sam se setio da je ova stvarnost veća od satire. Gde ćeš veće satire nego kad Vučić otvara put od nekoliko kilometara, i pred pristalicama, koje su istovarene iz autobusa, kaže: Hvala vam dragi meštani na podršci, vi ste moja snaga!

***

Po meni, osnovni problem ovog društva je što mi sve upropastimo. Tako smo upropastili i demokratiju, uz pomoć ovakvih partija smo sve doveli do karikaturalizma, do toga da najgori drže banku, svoje mane nameću kao jedini izbor. Neće nama pomoći ni Evropa, ni najbolji zakoni sveta, kad najgori među nama uzmu da nam, po svetskim standardima, vade meru. Reklo bi se da je neko prokletstvo u pitanju, uzmite Arčibalda Rajsa, njegovo „Čujte Srbi“, takva propast nije uzrokovana individualnim bauljanjem raznih mesija, to je postalo pokret.

***

Na internetu sam redovno, imam profil na FB, ljudi se okupljaju po srodnosti, interesovanjima. Kao u svemu, samo što su na internetu veće mogućnosti, dominiraju površnost i budalizam. Možete pročitati tekst Dubravke Ugrešić, možete biti pratilac raznih qrac stranica i portala, stvar izbora. Zahvaljujući društvenim mrežama povezao sam se sa nekim zanimljivim ljudima, nisu to samo ostvareni autori, recimo, kao Darko Cvijetić, pesnik iz Prijedora… tu je vazdan odličnihljudi, koji, žali bože, postoje samo u dobroj literaturi i u tom virtuelnom svetu. Ono što nam se nudi kao stvarnost je zauzela svakojaka prostota i rugoba, šta preostaje čoveku, nego da mesečari.

O sagovorniku

Dragan Todorović rođen je 1956. u Valjevu. Novinar, reporter nedeljnika Vreme i bloger – kolumnista Istinomera. Četiri knjige izabranih tekstova: Čevapčiči su bili otlični,Živela naša Srbija, Trupni portret i Nije narod sapun da se potroši, koje je propratila relevantna kritika. Član Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Srpskog književnog društva. Najdraža nagrada, Dobar primer novog optimizma, Novog optimizma iz Zrenjanina, koja se dodeljuje za kritičko mišljenje i njegovo javno ispoljavanje. Ima svoju Nadu. Omiljena poslovica: Njima je obraz iza leđa! Živi i radi u Valjevu.