Šta prosvetni radnici očekuju od novog ministra prosvete?

Da je prosveta resor za potkusurivanje mnogo puta smo se uverili u „podeli karata“ posle izbora, a u iščekivanju odluke o tome ko će biti na čelu Ministarstva prosvete u narednom periodu, pitali smo predstavnike sindikata obrazovanja šta očekuju od novog ministra.

Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine

Nismo naivni, buduća Vlada je vlada kontinuiteta. Gotovo je izvesno da će i odnos Ministarstva prosvete prema zaposlenima biti nastavak katastrofalnih poteza kojima već godinama svedočimo. Male su šanse da bude drugačije.

Takođe, sama činjenica da se sa formiranjem Vlade toliko kasni ukazuje na to da vlast ne vidi, odnosno ne želi da vidi, a zatim da se suoči sa problemima koji se samo gomilaju.

Obrazovanje dobije pažnju vlasti samo u danu ekspozea premijera jer je lepo pričati javnosti kako će obrazovanje i mladi da budu motor razvoja, a zatim se četiri godine prodaju karte samo u jednom pravcu.

Poslednjih godina je trend da obrazovanje bude kusur u podeli karata vladajuće koalicije i po pravilu pripadalo je manjem partneru ili navodnoj nestranačkoj ličnosti. Naprosto, do nikakvih promena okolnosti nije došlo pa je nerealno očekivati i drugačiji odnos vlasti prema obrazovanju.

Ukoliko se čuda ipak dese, ukoliko bi novi kabinet počeo da rešava probleme, bio bi to dug i mukotrpan rad.

Problema je previše. Sve sprovođene reforme su podbacile. Okolnosti u kojima sistem funkcioniše teži je iz godine u godinu. Dece je sve manje, naročito u ruralnim sredinama, dok su nam škole u većim gradovima pretrpane.

Nema nove mreže škola te su svi pokušaji samo tumaranje u mraku. Pogledajte samo mogućnost kombinovanih odeljenja u višim razredima. Ne samo da je to neizvodljivo bez dodatnog urušavanja obrazovnog procesa, već bi proizvelo i znatan broj tehnoloških viškova.

Pritom, takve odluke se donose sada kada je sistem konačno uobličen u broju izvršilaca, zahvaljujući sistemu preuzimanja zaposlenih sa liste.

Ako je to bila namera vlasti, onda je to trebalo učiniti 2014. godine kada je uvedena zabrana zapošljavanja, a ne sada kada smo konačno otpočeli sa raspisivanjem konkursa. Praktično, danas primamo da bi sutra otpuštali. Ima li tu logike?

Zarade zaposlenih su ispod svakog standarda. Profesor sa VII stepenom stručne spreme je 7.000 dinara ispod republičkog proseka. Zamislite koliko je onda prosečna zarada u obrazovanju ispod tog proseka kada imamo i gotovo 30 odsto zaposlenih na minimalnoj zaradi.

Pritom, obračun zarada je apsolutno nezakonit. To traje već gotovo 15 godina. Tom prevarnom matematikom plata zaposlenog sa VII stepenom je 40.000 dinara mesečno manja nego što pravila i zakoni nalažu.

Tim poslom će neko morati da se pozabavi, ako želimo da bar sačuvamo ovo što od obrazovanja imamo. Već sada je vidljiv ozbiljan nedostatak kadra.

Upisi na faklutete koji pripremaju buduće nastavnike pokazuju da najgore tek dolazi, a problem se uporno gura pod tepih. Ko želi da studira nekoliko godina pa da radi za minimalac, kome se polako ali sigurno približavamo?

Novi ministar će, hteo ne hteo, morati da se bavi i sudskim postupcima za regres i topli obrok. Skandalozna promena stava Vrhovnog kasacionog suda neće proći bez reakcije.

Ako su pomislili da je problem rešen jer su sramno mišljenje usvojili na početku jula kada su ljudi, po zakonu, na godišnjem odmoru, mogu samo da im kažem da su se prevarili. NSPRV je otpočeo komunikaciju sa sindikatima iz svih javnih službi koji su ovim mišljenjem pogođeni.

Miholjsko leto ume da potraje.

Aleksandar Markov, predsednik Foruma beogradskih gimnazija

Generalno, naš problem je što sve promene, odluke, reforme zavise od personalnih rešenja i zasnivaju se na ličnim, neretko privatnim stavovima ljudi koji su imenovani za ministre.

Umesto strateških dokumenata koji bi bili obavezujući za sve ministre, naročito kada postoji duži kontinuitet vlasti, mi obično zavisimo od toga koliko su nam ministri ambiciozni da se hvataju u koštac sa svim izazovima prosvetnog sistema.

Imajući to u vidu, možda bi spas za srpsku prosvetu bilo imenovanje ministra čiji mandat ne bi zavisio od ostatka Vlade, već bi bio imenovan na duži vremenski period sa zadatkom da sprovede određene reforme od početka do kraja i koji bi bio biran iz reda stručnih ljudi, a ne političara.

Ipak, kako je ovo prilično utopijsko razmišljanje, mogu da konstatujem da sam lično najviše očekivanja imao od nekadašnjeg ministra Šarčevića, s obzirom da je dobro poznavao resor koji je preuzeo. Ipak, agilnost koji ga je krasila ispostavila se kao potpuno kontraproduktivna i iako je znao da sasluša, nikada nije uspeo da čuje šta mu govorimo.

Ispostaviće se kasnije da su sve zamerke, kada je reč o reformi gimnazije, koje smo iznosili bile na mestu i da su se baš ti problemi javljali u praksi.

Zbog toga od novog ministra očekujemo da češće razgovara sa prosvetnim radnicima, da ih čuje i razume, da to ne budu samo predstavnici reprezentativnih sindikata, direktora već i predstavnici drugih udruženja uspešni nastavnici i slično, samim tim i da odluke koje bude donosio budu usklađene sa stavovima nastavnika.

Prvi veliki izazov koji je pred njim je rešavanje problema državne mature. Pred njim su u tom smislu dva problema – jedan se odnosi na sporazum sa fakultetima, a drugi na plaćanje nastavnika koji će učestvovati u njenoj realizaciji, a od čega Forum neće odustati.

Takođe, potrebno je rešiti problem organizacije nastave u gimnazijama s obzirom da su izborni programi doneli brojne poteškoće koje su zamaskirane prelaskom na onlajn nastavu, a koje će se ponovo javiti kad se vratimo u normalan hod.

Tu je i problem podizanja kvaliteta nastave, promena sistema ocenjivanja, zaključivanja ocena.

Kada se svemu tome dodaju zahtevi prosvetnih radnika za povećanjem zarade, smanjenje broja učenika u odeljenjima, problem kombinovanih odeljenja koji se skoro javio, činjenica je da će novi ministar imati pune ruke posla, a mi opet ne znamo da li će njegov mandat biti oročen na godinu-dve dana i da li će to biti dobar izgovor da se ništa ne uradi.

Jedan od prvih zadataka za novog ministra je da sa svojim saradnicima preispita usvojeni kalendar za novu školsku godinu. Potpuno je neshvatljivo da se u uslovima otežanog snabdevanja energentima zimski raspust ne uskladi sa tim okolnostima.

Uobičajeno najhladniji period je između polovine januara i kraja februara, a polovina januara je vreme kada se učenici vraćaju sa zimskog raspusta.

Takođe, morao bi se pozabaviti i prebacivanjem svih škola, u kojima je to moguće na jednosmenski rad. Ono što u ovom trenutku zabrinjava je opasnost da se u nekom trenutku zbog uštede u energentima đaci ne prebace na onlajn nastavu što bi bilo pogubno.

Vesna Vojvodić Mitrović, članica Glavnog odbora Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“

Budući da živimo u društvu u kojem se očigledno nagrađuje sve što izneverava i profesionalne i etičke principe, nimalo nam ne bi bio čudno da se budući ministar prosvete obrati prosvetnoj i celokupnoj javnosti čuvenom rečenicom iz pripovetke Stefana Mitrova Ljubiše: „Bolji i viši odoše boljima i višima, a ja jedva vas dopadoh“.

Naša očekivanja su, u skladu sa ovim, zaista elementarna i podrazumevaju tri ključne stvari.

Prva je da ministar prosvete mora da ima regularno stečenu diplomu i nikakav znak pitanja iza njegovog obrazovanja ne bi smeo da stoji.

Druga važna stvar je da se javno kritički odnosi prema svim anomalijama u obrazovnom sistemu koje su na kraju proizvele inflaciju nepoverenja javnosti u kvalitet diploma, i srednjoškolskih i visokoškolskih i doktorskih.

Dakle, da javno ima kritčki stav, a ne da se na jednoj strani kao ministar prosvete uključuje u procese koji bi trebalo da nas dovedu do podizanja kvaliteta obrazovanja, a na drugoj strani da se prećutno odnosi prema onome što se vidi kod predstavnika vlasti.

Ne može neko ko je ravnodušan ili blagonaklon prema diplomama stečenim na neetički način da bude uzor bilo kome u prosvetnom sistemu, a najmanje đacima.

Treća stvar je da budući ministar mora da uključi prosvetne radnike u donošenje zakonske regulative, koji u skladu sa njom treba da rade.

Donošenje zakona i kolektivnih ugovora nikako više ne bi smelo da bude ekskluzivno pravo ministra prosvete sa svojim saradnicima, a da nas samo izvesti o tome, kao što se desilo u decembru prošle godine da čitav set zakona iz oblasti obrazovanja bude donet, a da mi nismo bili uključeni ili pitani.

Kao da smo puki izvršioci onoga što ti zakoni podrazumevaju.