Šta Šapić treba da zna o Ratku Mladiću: Od „To je, ljudi, genocid“ do „Došao je trenutak da se Turcima osvetimo“ (VIDEO)

Ovo su reči Ratka Mladića, nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske (VRS) sa zasedanja skupštine bosanskih Srba na kojoj je osnovana Republika Srpska i VRS, na čije je čelo stao upravo on.

Mladić je u junu prošle godine pravosnažno osuđen u Hagu na kaznu doživotnog zatvora za genocid u Srebrenici, progon i prisilno premještanje Bošnjaka i Hrvata širom BiH, terorisanje civila tokom opsade Sarajeva, te držanje pripadnika mirovnih snaga UN taocima tokom NATO bombardovanja 1995. godine.

Oslobođen je krivice za genocid u šest opština u BiH -Foči, Vlasenici, Ključu, Sanskom Mostu, Kotor Varoši i Prijedoru.

“Evo nas, 11. jula 1995. godine, u srpskoj Srebrenici. Uoči još jednoga velikog praznika srpskoga poklanjamo srpskome narodu ovaj grad. I napokon došao je trenutak da se posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru”, rekao je Mladić tog 11. kada je s vojskom ušao u Srebrenicu.

Već 12. jula je u presretnutom razgovoru sa neimenovanim oficirom VRS rekao : “Evakuirat ćemo sve, i ko hoće i ko neće“, da bi istog dana dana na sastanku sa bošnjačkim stanovništvom u hotelu “Fontana” rekao: „Možete opstati ili nestati“.

Celu hronologiju svega što se dešavalo u Srebrenici možete pronaći na interaktivnom narativu “Srebrenica: genocid u osam činova”.

Kako se navodi u tom narativu, ono što se u Srebrenici dogodilo u julu 1995. najavljeno je u dva dokumenta usvojena još 1992. a postupno realizovano u godinama koje su slijedile.

Skupština Srpske Republike BiH na 14. sjednici održanoj 16. maja 1992. usvaja šest strateških ciljeva srpskog naroda. Strateški cilj broj 3 nalaže eliminisanje rijeke “Drine kao granice koja razdvaja srpske države” – Republiku Srbiju i Republiku Srpsku.

General Mladić potpisuje 19. novembra 1992. Direktivu broj 4 kojom definiše način ostvarenja trećeg strateškog cilja: “Neprijatelju nanositi što veće gubitke i prisiliti ga da sa muslimanskim stanovništvom napusti prostore Birača, Žepe i Goražda” u Istočnoj Bosni.

Kao rezultat vojnih akcija na realizaciji Direktive broj 4, a u nastojanju da se ostvari strateški cilj broj 3, u zimu 1992/93. desetine hiljada stanovnika etnički očišćenih muslimanskih naselja u dolini rijeke Drine nalazi utočište u enklavama Srebrenica, Žepa i Goražde.

Suočen sa galopirajućom humanitarnom katastrofom u srebreničkoj enklavi u kojoj je utočište našlo oko 40.000 izbjeglica, Savet bezbednosti UN 16. aprila 1993. usvaja Rezoluciju 819 kojom Srebrenicu proglašava prvom “zaštićenom zonom” u Bosni i Hercegovini.

Predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić 8. marta 1995. potpisuje Direktivu broj 7 kojom nalaže “stvaranje uslova totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života mještana u Srebrenici i Žepi.”

Komandant Drinskog korpusa VRS izdaje 6. jula 1995. naređenje za operaciju “Krivaja ’95” što je kodno ime za napad na Srebrenicu.

Pošto je izostao ozbiljan otpor, kako Armije BiH tako i Holandskog bataljona u enklavi i NATO avijacije iz vazduha, Mladićeve snage su 10. jula došle nadomak Srebrenice i više im ništa nije sprečavalo ulazak u nebranjenu “zaštićenu zonu”.

Mladić je osuđen i za granatiranje Sarajeva, a jednu od njegovih izjava zabeležio je kamerom kanadksi Srbin Milan Lešić u avgustu 1993. godine.

“Kad god krenem pored Sarajeva, svratim, ubijem nekog uz put. Zato je prekinut ovaj saobraćaj bio za Sarajevo /nerazumljivo/ snajperski. Uzmem, sredim Turke, ko ih j*be”, rekao je Mladić.