Foto: Danas“Prema tome, mi ne možemo očistiti, niti možemo imati rešeto pa da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi, a ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Karadžić i gospodin Krajišnik to objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid”.
Ovo su reči Ratka Mladića, nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske (VRS) sa zasedanja skupštine bosanskih Srba na kojoj je osnovana Republika Srpska i VRS, na čije je čelo stao upravo on.
Mladić je u junu prošle godine pravosnažno osuđen u Hagu na kaznu doživotnog zatvora za genocid u Srebrenici, progon i prisilno premještanje Bošnjaka i Hrvata širom BiH, terorisanje civila tokom opsade Sarajeva, te držanje pripadnika mirovnih snaga UN taocima tokom NATO bombardovanja 1995. godine.
Oslobođen je krivice za genocid u šest opština u BiH -Foči, Vlasenici, Ključu, Sanskom Mostu, Kotor Varoši i Prijedoru.
“Evo nas, 11. jula 1995. godine, u srpskoj Srebrenici. Uoči još jednoga velikog praznika srpskoga poklanjamo srpskome narodu ovaj grad. I napokon došao je trenutak da se posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru”, rekao je Mladić tog 11. kada je s vojskom ušao u Srebrenicu.
Već 12. jula je u presretnutom razgovoru sa neimenovanim oficirom VRS rekao : “Evakuirat ćemo sve, i ko hoće i ko neće“, da bi istog dana dana na sastanku sa bošnjačkim stanovništvom u hotelu “Fontana” rekao: „Možete opstati ili nestati“.
Celu hronologiju svega što se dešavalo u Srebrenici možete pronaći na interaktivnom narativu “Srebrenica: genocid u osam činova”.
Kako se navodi u tom narativu, ono što se u Srebrenici dogodilo u julu 1995. najavljeno je u dva dokumenta usvojena još 1992. a postupno realizovano u godinama koje su slijedile.
Skupština Srpske Republike BiH na 14. sjednici održanoj 16. maja 1992. usvaja šest strateških ciljeva srpskog naroda. Strateški cilj broj 3 nalaže eliminisanje rijeke “Drine kao granice koja razdvaja srpske države” – Republiku Srbiju i Republiku Srpsku.
General Mladić potpisuje 19. novembra 1992. Direktivu broj 4 kojom definiše način ostvarenja trećeg strateškog cilja: “Neprijatelju nanositi što veće gubitke i prisiliti ga da sa muslimanskim stanovništvom napusti prostore Birača, Žepe i Goražda” u Istočnoj Bosni.
Kao rezultat vojnih akcija na realizaciji Direktive broj 4, a u nastojanju da se ostvari strateški cilj broj 3, u zimu 1992/93. desetine hiljada stanovnika etnički očišćenih muslimanskih naselja u dolini rijeke Drine nalazi utočište u enklavama Srebrenica, Žepa i Goražde.
Suočen sa galopirajućom humanitarnom katastrofom u srebreničkoj enklavi u kojoj je utočište našlo oko 40.000 izbjeglica, Savet bezbednosti UN 16. aprila 1993. usvaja Rezoluciju 819 kojom Srebrenicu proglašava prvom “zaštićenom zonom” u Bosni i Hercegovini.
Predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić 8. marta 1995. potpisuje Direktivu broj 7 kojom nalaže “stvaranje uslova totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života mještana u Srebrenici i Žepi.”
Komandant Drinskog korpusa VRS izdaje 6. jula 1995. naređenje za operaciju “Krivaja ’95” što je kodno ime za napad na Srebrenicu.
Pošto je izostao ozbiljan otpor, kako Armije BiH tako i Holandskog bataljona u enklavi i NATO avijacije iz vazduha, Mladićeve snage su 10. jula došle nadomak Srebrenice i više im ništa nije sprečavalo ulazak u nebranjenu “zaštićenu zonu”.
Mladić je osuđen i za granatiranje Sarajeva, a jednu od njegovih izjava zabeležio je kamerom kanadksi Srbin Milan Lešić u avgustu 1993. godine.
“Kad god krenem pored Sarajeva, svratim, ubijem nekog uz put. Zato je prekinut ovaj saobraćaj bio za Sarajevo /nerazumljivo/ snajperski. Uzmem, sredim Turke, ko ih j*be”, rekao je Mladić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
