Šta se dešava u trouglu Vučić, Evropa, Rusija

Utisak da EU gleda kroz prste premijeru Vučiću zarad svojih, globalnih interesa nije nov. Dobro, EU sada ima prečih briga, poput eksplozivne situacije u Makedoniji, ali i političke nestabilnosti u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, da bi se uopšte bavila gušenjem slobode medija, stalnim napadima političara na nezavisnost pravosuđa, ukazivanju srpske opozicije na autoritarni režim u Beogradu ili problemima u vladavini prava u Srbiji, koje se ogleda u umešanosti policije u rušenje u Savamali i logično, blokiranju istrage o tome.

Naprosto, Evropska komisija administrativno beleži sve u svojim izveštajima o stanju ljudskih prava i vladavini prava (Mekalisterov izveštaj, izveštaj Saveta Evrope o nestalim bebama i vraćanju stare devizne štednje…), ali na političkom nivou ćute o tome i oduševljeno pričaju o Vučiću kao o velikom reformatoru. On im na to svako malo vraća pričom o velikim zaverama Zapada i zapadnih ambasada protiv njega i vlasti u Srbiji i besomučno kupuje oružje od Rusije koja je pod sankcijama Evropske unije (?!). U međuvremenu, Vučić i njegovi tabloidi (Pink, Studio B, Informer, Večernje novosti, Politika…) etiketiraju i targetiraju svakog ko ima kritički odnos prema njegovoj autoritarnoj vlasti i brojnim nezakonitostima koje naprednjaci prave u gradovima i opštinama gde su na vlasti, a takvih je većina. Najbolji primer nezakonitosti su medijski konkursi opština na kojima se po partijskom zadatku novac dodeljuje tabloidima bliskih vlasti i medijima koji se isključivo bave propagandom. Za profesionalne medije nema novca. Kredibilitet državnih institucija se najbolje ogleda u tome što Nacionalna služba zapošljavanja svoj sedmični bilten sa konkursima za posao u Srbiji objavljuje baš u Informeru, između strana sa kojih sevaju gole pevačice.

Model vlasti koji preferira Vučić, a to je potpuna kontrola institucija, zapravo je doveo do totalne institucionalne blokade, pa državne institucije, uključujući i pravosuđe, nisu u stanju da donesu nijednu odluku a da se za to ne pita premijerov kabinet. Istovremeno, Vučićeva vlada je protekle dve i po godine u konstantnom verbalnom sukobu i u teškim političkima krizama i stalnim tenzijama i prepucavanju sa vlastima u Hrvatskoj (pitanje NDH i ustaštva, ratnih zločina, gledanja na operacije Oluja i Bljesak, položaj Srba u Hrvatskoj), BiH (oko pitanja ratnih zločina, Nasera Orića, priče o podržavanju celovitosti BiH i stalnog podizanje tenzija oko Republike Srpske), sa Kosovom (nepriznavanje nezavisnosti, ratnih zločina, položaja Srba, državne imovine i manastira i crkava i zahteva za izručenjem Haradinaja, Čekua…), zatim sa Albanijom (ujedinjenje sa Kosovom i pitanje srpske manjine u Albaniji, kao i stalnom pričom o stvaranju Velike Albanije), prećutnog neslaganja sa Mađarskom (pitanje srpske manjine u Mađarskoj i mađarske u Srbiji i oko izbegličke krize), sa Rumunijom oko rumunske manjine u Srbiji i obratno. Isto je i sa Bugarskom – nerešeno je pitanje bugarske manjine u Srbiji, što je krajem prošle godine i zakočilo otvaranje poglavlja 26 – obrazovanje i kultura.

Ipak, za velike zverke prepreke ne postoje. Zanimljivo je da su baš veliki bugarski i rumunski biznismeni – Cvetan Vasilev i Sebastijan Gica, zaštitu od krivičnog gonjenja u svojim državama zbog višemilionskih prevara potražili baš u Srbiji. Vasilev je zaštitu našao pod okriljem još uvek aktuelnog predsednika Srbije Tomislava Nikolića, dok je Gica uhapšen u Beogradu sa lažnim slovenačkim dokumentima u iznajmljenoj kući u centru Beograda.

Ono što je realnost u Srbiji je da borba protiv korupcije ne postoji, manjine se etiketiraju, provladini mediji optužuju i nazivaju opoziciju izdajnicima, NATO i Soroševim slugama, pa čak i bivšeg predsednika Srbije u dva mandata – Borisa Tadića. Jednostavno, vlada atmosfera straha i masovnog tabloidno-političkog zastrašivanja svih koji se ne slažu sa politikom vladajuće stranke. Odatle i vrlo razuman zaključak organizacije Fridom haus da je stepen demokratskog razvoja Srbije pao na najniži nivo od 2005. godine, uprkos napretku u procesu evropskih integracija (Srbija je u grupi zemalja sa polukonsolidovanom demokratijom kao Hrvatska, Crna Gora, Mađarska, Rumunija i Bugarska). Bosna i Hercegovina, Makedonija, Albanija i Kosovo su u kategoriji „tranziciona vlada ili hibridni režim“.

„Tokom 2016. godine demokratija u Srbiji se još pogoršala, nastavljajući negativni trend prethodne dve godine. Dok su poboljšanja bila vidljiva u nekim oblastima povezanim sa pristupanjem Evropskoj uniji, ona su poništena negativnim događajima u izbornom procesu, demokratskoj vladavini i slobodi medija. Kao rezultat, ocena demokratije u Srbiji je pala na najniži nivo od 2005“, ocenio je Fridom haus. Fridom haus ocenjuje da je Vlada Srbije uspela u naporima da stabilizuje javne finansije i primeni program fiskalne konsolidacije, kao i da ostvari ekonomski razvoj bolji od očekivanog. Takođe je otvorila četiri poglavlja u pristupnim pregovorima sa EU i ostvarila napredak, iako spor, u pregovorima s Prištinom. Fridom haus je ocenio da su postignuta umerena poboljšanja u pravosuđu, ali da je „slučaj Savamala“ pokazao da „vladavina prava može, na neki period, biti suspendovana kada to odgovara srpskim zvaničnicima“. „Nije bilo pozitivnih događaja u sferi medija, novinari su se i dalje žalili na politički pritisak, autocenzura je bila rasprostranjena. Istraživački novinari, posebno, i dalje su se suočavali sa čestim pretnjama i pokušajima zastrašivanja“, piše u izveštaju Fridom hausa.

Nije ni izveštaj izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvida Mekalistera bio blaži. Konstatovani su problemi sa slobodom medija, borbom protiv korupcije, nezavisnošću sudstva, zaštitom manjinskih prava, a traži se i nastavak normalizacije odnosa sa Kosovom. U međuvremenu se desilo oslobađanje Ramuša Haradinaja u Francuskoj i durenje Srbije na zvanični Pariz zbog odluke nezavisnog suda. Traži se i rešavanje slučaja Savamala.

E sad, zašto zvanična Evropa ćuti? Odgovor je jednostavan, da jednostavniji ne može biti. Nije to samo pitanje Kosova i briselskih pregovora nego je i pitanje geostrategije. Strah od Rusije realno vlada u većem delu Evrope. To je nasleđe iz vremena Hladnog rata i Varšavskog pakta. Sada bivši sovjetski sateliti – Bugarska, Rumunija, Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka, Albanija – (DDR se spojio sa SR Nemačkom) mahom su članice EU (izuzev Albanije, koja je u pregovorima sa Unijom) i ni pod kojim uslovima ne bi da se vrate pod rusku interesnu sferu. Crna Gora na koju je Rusija igrala je preokrenula ćurak i otišla u NATO, tako da je Rusija na neki način stisnuta i okružena zemljama EU. Jedina zemlja u tom okruženju koja ima koliko toliko prisne odnose sa Rusijom je Srbija i odatle i toliki pritisak na Srbiju i neodustajanje EU od evrointegracija Srbije. Kada se još bolje pogleda u domaći politički lonac, jasno se vidi da je premijer Vučić zapravo jako usamljen u težnjama ka EU. Za razliku od njega, većinski korpus u njegovoj partiji je za priključenje Rusiji i za potpuno podaništvo toj državi. Pitanje je trenutka kada će u njegovoj SNS početi da ga sapliću i traže potpuno okretanje ka Rusiji. Uostalom, pogledajte samo slučaj Tomislava Nikolića koji je do pre nekoliko godina bio neprikosnoveni lider te partije.

Vučićev stav je krajnje pragmatičan – Srbija od EU dobija milijarde evra za ekonomski razvoj i reforme obrazovanja, pravosuđa i državnih institucija (?!) već skoro 16 godina, dok od Rusije ne stiže ama baš ništa, a čak i kad stigne (oružje na primer), onda je to pod prilično nepovoljnim uslovima (slučaj kupovine migova). Zato je i logično što je Vučić okrenuo „srpski čun“ ka EU i kako je to premijer rekao – vezao ga za Nemačku kao motor razvoja Unije. Uostalom, nije davno bilo kad je premijer rekao da bi Srbija gladovala i bankrotirala da nije milionske pomoći EU.

Uglavnom, glavnu reč u Evropskoj uniji već godinama vodi Nemačka. Naročito sad kad je Velika Britanija izašla iz EU. Poruke Berlina koje se odnose na Balkan su više nego zanimljive. Prvi zadatak je odbaciti Rusiju što je moguće dalje od uticaja na države Balkana. Nemačku jako iritira Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu, za koji smatra da je nepotreban, smatra ga špijunskim gnezdom i pretnjom za bezbednost, a poruka Srbiji je da neće još dugo moći da sedi na dve stolice, već da će morati da izabere – ili Rusija ili EU. Istovremeno, Srbija ima sve prisnije odnose sa Rusijom, kojoj se konstantno opravdava zbog bliskih veza sa EU. Mada, javno, ruske diplomate nikada nisu rekle bilo šta protiv priključenja Srbije Evropskoj uniji.

Posebno je zanimljivo što će Nemačka tražiti od Srbije da u slučaju daljeg zaoštravanja odnosa Evropske unije sa Rusijom Srbija uradi isto što i Crna Gora, odnosno da joj uvede sankcije. Doduše, deo problema je mogao da bude rešen i na upravo održanom sastanku nemačke kancelarke Angele Merkel i ruskog predsednika Vladimira Putina u Sočiju, ali je očito da Balkan uopšte i nije bio spomenut, pošto je Nemačka imala brojne primedbe na odnos Rusije prema njenim nevladinim organizacijama, problema oko Ukrajine, rata u Siriji, Iraka, pritiska Rusije na Rumuniju oko Crnog mora, sankcija EU…

Ipak, srpski problem je daleko složeniji, naročito u delu koji se odnosi na više nego jasan stav Nemačke da neće ratifikovati sporazum o primanju Srbije u članstvo Evropske unije sve dok Kosovo ne postane punopravna članica Ujedinjenih nacija. Zato Nemačka i toliko insistira na Briselskom dijalogu i normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, koje je priznala nezavisnost od Srbije. Za sada se srpski državni vrh pravi nevešt pred domaćom javnošću (kao da je ima!) da nešto zna o ovim zahtevima zvaničnog Berlina, mada nije da im nije više puta zvanično rečeno. Očito je da srpski državni vrh (Vučić) očito taktizira i na neka način plaši EU svojim odnosima sa Rusijom da bi joj izvukao što više para, a uporno ponavlja mantru o vojnopolitičkoj neutralnosti, jer ni ne zna šta bi drugo, ali i da je Srbija „ključ stabilnosti Balkana“ i lider u regionu. Istu tu priču o liderstvu u regionu ponavljaju i političari u Hrvatskoj, Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj, pa vi vidite ko je lider regiona. Situaciju je dodatno zakomplikovala teška izbeglička kriza, koja je pokazala vrlo nedemokratski karakter brojnih vlada Evropske unije (Grčka, Mađarska, Austrija, Italija, Francuska, Velika Britanija…)

Istovremeno, sve se više, doduše nezvanično u diplomatskim krugovima, govori o tome da bi zemlje Balkana (Srbija sa Kosovom, BiH i Makedonija) zarad regionalne stabilnosti mogle na brzoj traci da budu primljene u EU do 2018. godine. Eto, to je razlog zašto Evropska unija upadljivo okreće glavu od stanja u Srbiji i sve jačeg gušenja državnih institucija i kritičkih medija zarad jačanja lične moći Aleksandra Vučića. Što je mnogo daleko od evropskih vrednosti i standarda koje propoveda Unija.